Principi srpske kulturne politike

Srbija

Kakva je da je, moja je, bolju zemlju nemam, niti bolju tražim.
Kad mi dođe kraj biće mi čast da me ona pokrije.

eloy

Srbija

Kakva je da je, moja je, bolju zemlju nemam, niti bolju tražim.
Kad mi dođe kraj biće mi čast da me ona pokrije.

To je duh!
Tvoja zemlja tebe treba ne da te pokrije već da je ti otkrijes
Iz zemlje se radja i poradja rod njen što je otkriva a zemlja rod njen večnim cini kroz otkrovenje sebe od roda njenog!

eloy

Srbija

Kakva je da je, moja je, bolju zemlju nemam, niti bolju tražim.
Kad mi dođe kraj biće mi čast da me ona pokrije.

Katalunja mi je zakon, vatreni kao mi, a nemaju smor nacionalnog identiteta, znaju ko su a siromašnija i neplodnija zemlja od Voše i Šumadije 10 puta.

word - piši srpstvo latinicom.

tasadebeli

А ово је, рецимо, тако типичан исказ за тај лажни и некорисни културни образац у којем се Срби рађају, васпитавају, образују и у којем живе и умиру већ неких сто година, а који Србима, из свега до сада виђеног, није донео баш много тога доброг.

ma jok, bolan, ja sam dete Oca na službenom putu. Dede, tojest. ćale je bio na njegovom putu, dok je njegova žena, moja keva, pala u titoizam. da stvar bude nezgodnija, i ćaletova sestra, Ledina keva (Leda je onaj lik koji istražuje, ispred Srbije, kako i đe se cepaju atomi, po belom svetu - zna Šarski više o tome, ja ne znam mnogo o tome al' je volim po difoltu, ne samo zato što je jedina žemskinja u našoj generaciji i što ima IQ k'o nas četvorica buraza zajedno, bloguje s vremena na vreme, dok je ne smore mračnjaci ođe, ipak je žena i nije sklona peglanju s ljudima, kao ja, Zulu Child, iako je Sever poštuje i smatra za Zulu Woman) je rsnula u titoizam. moj ćale je cinično prokomentarisao njihov ulazak u KP sa, "jebi ga, pozitivna strana svega toga je što će sada titoizam izvesno propasti, s ove dve krtice."

a šta si ono hteo da mi rečeš, đe je alternativa. samo si se narogušio, a opet nisi niš' rekao.

ja produkt švapske misli? boleće me brige za njih, matoresku-čaušesku, tragično loše me čitaš.

druga stvar, šta hoćeš da kažeš, da EU nastoji sistematično da sjebe naš identitet? švabonja? kako može neko da ti sjebe identitet ako si ti u njegovom vlasništvu?



ps. ovo je song koju je moj pokojni buraz, Aleks, voleo, i prva rnr stvar koju sam čuo, recimo, sa šest godina, s ploče! (1981. - pesma snimljena u septembru, u godini mog rođenja, 8 dana ranije, dan za koji je Dule Radović napisao da je "tol'ko sunčana subota, da deluje kao da se nikada više neće ponoviti" ); kada me je titoizam ostavljao samog kod kuće, sa šes' godine, plašio sam se senke pauka... da očvrsnem... Aleksova ploča... Aleksa je posle roknula Arkanova banda, a tog lika koji je mog brata roknuo je roknuo neimenovani snajper 2002.

za tebe, Rođeni...

tasadebeli

Srđan Fuchs

a šta si ono hteo da mi rečeš, đe je alternativa. samo si se narogušio, a opet nisi niš' rekao.

Рекох ти. Успостављањем националног културног обрасца који треба да буде резултат вођења одређене националне културне политике:

„Централна подручја српске културне политике су националне научне и уметничке дисциплине. Оне треба да буду под посебном пажњом. То су: српски језик, ћирилично писмо, српска књижевност, историја и историја уметности. У тим подручјима неопходно је неговати и критичку и самокритичку свест, будући да изостајање било које од њих отвара пут у трибализам или пут у самопоништавање."

Принципи српске културне политике:

„1) Интегрализам: интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као контактној култури три вере, да се заснује - као државна чињеница - брига о српском језику (сви Срби говоре српским језиком), о ћириличном писму, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања.
2) Контактност: српска култура се поима као контактна култура три вере. То се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског развоја.
3) Комплементарност: разнородност регионалних разлика треба да води надопуњавању и усредсређивању, а не распршивању елемената културног и националног идентитета.
4) Традиционалност: политика идентитета треба да прави разлике између доминантних и граничних традиција у српској култури.
5) Иновативност: зато што је српска култура у много чему култура индивидуалних - а много мање колективних - прегнућа начело уметничке модерности представља битан импулс опште културне свести: оно почива на културним а не на идеолошким претпоставкама модерности."

И тај национални српски културни образац би требало да замени овај постојећи културни образац у којем смо већ стотину година и никако да се искобељамо из њега.

pa ovo svako iole normalan iz srbije (mislim, nije titoista - na stranu srbi iz regiona koji su titoisti, prema njima moramo biti pažljiviji, oni ne znaju ko su, rodili su se u jednom identitetu nakon 1945. i smatraju da je istorija našeg naroda počela tada) smatra. ne vidim šta je tu nešto revolucionarno u iskazu? gde vidiš alternativu puta države, spram ove nemačke vizije?

nego, song za mog brata Eloja

omega68

...

ambivalentni, dizelaški, napaljeni omegin stav da jednom rukom zagrli, a drugom zabije čakiju u leđa. kao da je u hrvatskoj učio pol. škole. nipodaštavalačka srpska partijska bagra, umišljena da je nešto značajno.

Taske,

Проф. др Мило Ломпар: Обнова титоизма
Култура

Идеолошка конструкција по којој Европа нема алтернативу и афирмација ставова о титоизму подударају се, дакле, у два битна момента стварности. То су вишеструки процеси обнове ауторитаризма и непрестани процеси умањивања српских националних права.

Разговор водила: Маја Радонић

Поштовани професоре Ломпар, недавно се појавила Ваша књига под именом „Дух самопорицања“. У њој – између осталог – указујете на појачавање већ устаљене тенденције подређивања српске културне политике хрватској културној политици: све у склопу тзв. југосфере као новог термина за већ виђену културну политику у доба титоизма. У чему је значај културне политике једне нације, каква је српска културна политика данас и шта заиста значи тај појам југосфера?
- Дуготрајни недостатак српске културне политике огледа се у свим подручјима јавне свести: и у политичком, и у пословном, и у медијском. То би могла бити актуелна последица опште и дуготрајне друштвене неуређености. Али, овај недостатак историјски можемо схватити и као плод дубоке пукотине у осећању националног идентитета, која је настала услед историјског наслеђа: померања са југа на север, са истока на запад, дуготрајног постојања у подунавском културном окружењу, настајања контактне културе са преовлађујућом православном и садржајном како исламском, тако и католичком компонентом. Настали у дугом трајању, ови моменти проблематизације националног идентитета добили су посебну снагу услед распростирања идејâ и идеологијâ југословенства и комунизма. Оне су се показале пресуднијим од укупног наслеђа, јер су деловале снагом модернизацијских историјских процеса.
Сáмо непостојање српске културне политике није, међутим, тек последица спонтаности, него и плод делатних и делотворних настојања. Јер, нема историјског и политичког стања које није резултанта дејстава сила којима је неопходно: баш у облику у ком постоји. Отуд непостојање српске културне политике погодује – као у сваком таквом случају – оним културним и политичким дејствима која имају корист од таквог стања ствари. Јер, наш проблем није у томе шта ће неко рећи, пошто свако говори оно што жели, већ је наш главни проблем садржан у сазнању о томе да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе становиште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују науштрб наших интереса.
У јавној свести постоји устаљена предрасуда о држави или култури као природним појавама: оне се поимају као Сунце или небо, којих ће бити шта год ми чинили или не чинили. Али, њих неће бити ако немамо вољу да их буде. То је као кућа, као породица, као живот – морамо стално да улажемо, често и без гаранција. Ко нам гарантује да ћемо живети када ујутру устанемо? За нас је, међутим, кључно да ли желимо да живимо или не, да ли устајемо или не. Није тачно да државе или културе мора бити: може и да их не буде. Јер, постоје конкретни интереси који су управљени на то да их не буде. Свет није постао никакво бесконфликтно подручје.
Слобода је предуслов сваког образовања свести о српском становишту. Чему тежи непрестано компромитовање демократског и националног садржаја јавне сцене, које доследно спроводи – кроз различите облике искључивања неистомишљеникâ – секуларно свештенство нашег времена? Оно циља на саму идеју слободе. Томе иде у сусрет непрестано наметање граничника српској интелектуалној свести: некад у име југословенства, сада у име регионалне сарадње и „југосфере“; некад у име комунистичке друштвене једнакости, сада у име европске тржишне ефикасности; некад у име комунистичког интернационализма, сада у име заједнице европских народа. У име неосвешћеног усвајања тих појмова, српска интелектуална свест треба да затвори очи пред искуственом и историјском евиденцијом: она треба да себи ускрати слободу сазнања и концептуализацију српске културне политике. У тим прећутним, скрајнутим и делотворним налозима – које непрестано оглашава секуларно свештенство – налази се одлучујући разлог за обнову титоистичког југословенства.



Шта тачно подразумевате под појмом титоизма и како се тај начин мишљења обнавља данас?
- Титоизам – у овом хоризонту – одређују три чиниоца: недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе. Свих ових елемената има у модерној српској историји, али је њихова згуснутост у титоизму највећа. Јер, било је у модерној српској историји недемократских раздобља. Када су, међутим, била испуњена противсрпским садржајем, онда је било очигледно непостојање националне слободе: као у Хабзбуршкој монархији. Када је постојао распон веће или мање националне слободе – у Србији и Црној Гори – долазило је до већих или мањих померања, како у демократским, тако и у националним садржајима. Било је – у XX веку – и периода у којима је национална слобода подређена наднационалној државности, све до фаталног поистовећивања са њом: они су, пак, били испуњени демократским облицима власти и политиком споразума. Само је у титоизму трајао период у којем је – са већом или мањом снагом – дошло до концентрације недемократског стања, противсрпског кретања и привида слободе. Само је у титоизму готово институционализовано поунутрашњивање српске кривице као готове чињенице. Те форме као да се понављају у једнообразности налога да Европа нема алтернативу.
Идеолошка конструкција по којој Европа нема алтернативу и афирмација ставова о титоизму подударају се, дакле, у два битна момента стварности. То су вишеструки процеси обнове ауторитаризма и непрестани процеси умањивања српских националних права. Подељени у грађане који политички постоје и не постоје, у интелектуалце који су погодни за културни образац и оне који нису, па отуд бивају избрисани из јавне свести, несумњиво изложени сузбијању демократске компоненте друштва, осведочавамо се да поништавање слободе није бесциљна радња, него је напоредно са сузбијањем елементарних права српског народа. Сузбијање демократске свести праћено је сузбијањем било какве националне самосвести у нашим приликама и околностима.
Одлучујући је – као и увек – процес кристализације ових кретања, па је отуд толико наглашена потреба за пожељним културним обрасцем. Јер, оба настојања праћена су распростирањем и учвршћивањем једног истог духа у нашој јавној свести: духа самопорицања. Постоје три различита вида истог духовног кретања: на нивоу људских права одвија се сужавање слободâ и демократије; на нивоу националних права одиграва се већа или мања – како кад, како где – дискриминација српских националних права; на нивоу духовног кретања појављује се дух самопорицања као оно што обезбеђује и омогућује ове историјске процесе: како у актуелности, тако и у прошлости.
Путања овог духа није ограничена на садашњи тренутак, па је неопходно истражити облике његовог појављивања у прошлости, јер је потребно раскрити историјски ритам који бива омогућен непрестаним радом и преображењима духа самопорицања. Отуд у књизи Дух самопорицања не описујем само елементе какви су постојали у једном историјском периоду, нити анализирам само стање које су они успоставили, него желим да – кроз анализу прошлих и садашњих подударности – опишем једно константно настојање током српске историје двадесетог века. Оно има своје историјско утемељење и у претходним вековима, али је оно у двадесетом веку кристализовано у формама идеологијe – југословенство, комунизам – које су га претвориле у константу модерних времена у нас.
Будући да има ране стадијуме, који су створили подлогу за модерну кристализацију, веома је вероватно да ће ово настојање – које управо улази у фазу регионалних интеграција и „југосфере“ – бити присутно и у наредним временима, јер се дејства историјских сила које га условљавају, које структурирају историјске процесе, прибављајући актуелна идеолошка образложења, неумитно настављају: она су задати изазов наше историјске и националне егзистенције.


Уз стварање нових држава и нација на Балкану, паралелно тече и процес преименовања и цепања српског језика, а уз то следи и преименовање корпуса српске књижевности и културне баштине у целини. Због чега се угледни стручњаци који упозоравају на ту појаву без преседана маргинализују, називају „великосрпским националистима“, поборницима теорије завере, а они који ћутке прихватају такво фалсификовање, чак га и подржавају, добијају епитет објективних интелектуалаца?
- Када се земља налази у колонијално-окупационим условима, постоје два облика отпора: институције и појединци. Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају.
Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. Оне су инертне и под директном контролом власти која нема довољно мудрости да учини оно што мора, али ни да сачува све што може да сачува. Јер, њој недостаје мудрост да разликује те две ствари. Уместо тога, она – као у титоизму – води непрестани идеолошко-политички обрачун са сопственом јавношћу. Када је реч о појединцима, могућност за њихово деловање је сведена на глас вапијућег у пустињи. У тако недемократским условима, пропагандисти имају главну реч. Тако је елита постала врло коруптивна и ступила у прединтелектуално стање свести.


Важите за врсног зналца историје српске књижевности, проучавали сте, између осталих, дело великог Његоша, и у појединим текстовима помињете и случај Ивана Мажуранића тј. спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“, који заиста делује као ексцес у контексту хрватске књижевности. У уским филолошким круговима, међу студентима и професорима књижевности, повремено су изражаване сумње у ауторство спева. Каква су Ваша сазнања по том питању?
- Није спорно Мажуранићево ауторство Смрти Смаил-аге Ченгића. Кључно је питање: шта нам – у хоризонту културне политике – о природи хрватске културе говори сазнање о томе да је централно дело те културе Смрт Смаил-аге Ченгића. То питање готово да никад не бива постављено. Зашто? Зато што цензура културне мреже – у коју је смештен појам идентитета – не допушта да се оно појави: то је плод истрајног деловања хрватске културне политике. Јер, то питање би могло довести у сумњу монолитну представу о хрватском културном идентитету, оно би могло проблематизовати само устројство хрватске културе.
Ако реална тема омогућава култури да препозна класика, како каже Френк Кермоуд, како је једна таква тема као што је убиство Смаил-аге Ченгића постала репрезентант једне културе као што је хрватска? По мотиву убиства тиранина сличан Мажуранићевом спеву, Шилеров Виљем Тел поседује и други битан мотив који га одређује у класичном смислу. То убиство, наиме, обележава нужан пут ка заснивању једне заједнице, ка формирању државе: Швајцарске. Тај мотив изостаје с разлогом у Смрти Смаил-аге Ченгића. Јер, како би се убиство Ченгић-аге могло повезати са хрватском заједницом? За разлику од Мажуранићевог спева, Горски вијенац испуњава оба момента за класично дело једне културе: као и Виљем Тел.

Учинак је, међутим, битно различит: упркос разнородности историјских, језичких и културних традиција, имамо монолитну представу о хрватској култури, коју однекуд очитује Смрт Смаил-аге Ченгића, док се Горски вијенац, посвећен „праху оца Србије“, издваја из српске културе и претвара у њој супротстављену чињеницу. Како то објаснити? Искуством титоистичког југословенства. Постоје показатељи како су – приликом стварања Бановине Хрватске, 1939. године – сви католици рачунати у Хрвате, док су сви православци рачунати у Србе: муслимани су посматрани као посебна целина. Титоистичко југословенство озаконило је све процесе унификације који се односе на Хрвате, па је нестало Срба католика и Буњеваца, док је истовремено подстицало све процесе дезинтеграције Срба, прогласивши нове нације: Македонце и Црногорце. Такво југословенство је за Хрвате било интегративна сила, док је на Србе деловало дезинтегративно. То је резултат једног далекосежног кретања: за хрватску културну политику, југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, средство које води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминацијског. Отуд аксиом хрватске културне политике гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско.


За српску културну политику, југословенство је увек било циљ којем су подређени сви елементи самоостварења. Отуд је настала српска тежња за поистовећивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били подложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали супротном процесу: настајању кроз Југославију. Нестанком Југославије, Срби бивају затечени у нестајању. Из те ситуације неопходно је осмислити српско становиште.
Више пута сте истакли да је Црњански наш највећи писац, у време када та чињеница још није била општеприхваћена и када су проучаваоци његовог дела „боловали“ од идеолошки укалупљених предрасуда, али његови текстови из предратног часописа „Идеје“ и даље су под идеолошком критиком. Зашто?
- Питање о српском становишту поставио је – у контексту непрестане југословенске кризе, у години 1934, са дубинским осећањем за фаталност историјских токова којима је био сведок – Милош Црњански. Он је уочио да постоји читав један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као препрека управљена против свести о српском становишту. Отуд је неопходно отклонити тај пропагандистички нанос, да би се уопште могли назрети могући садржаји свести о српском становишту. Шта то значи? Потребно је – каже Црњански – гледати на ствари „без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба“, без наметнуте симетрије по којој се „сваки проблем поставља [...] у знаку словенштине и хрватства“, док је „са друге стране забрањено [...] гледати га са српског становишта“.
Неопходно је, дакле, уклонити ове вишедеценијске предрасуде које се употребљавају као ментални блокатори у јавној свести. Јер, оне се по аутоматизму активирају на најмањи импулс српске културне политике, да би се очувао систем непрекорачивих опозиција, систем наводно нерешивих противречности између Србије и Европе, између српских националних права и модерних историјских токова: лажни систем који кристализује једну давнашњу сугестију и претвара је у делотворно начело јавног мишљења, циљано нас онемогућавајући да рационално осветлимо српско становиште.
У околностима у којима је Црњански наглашавао неодложност постојања српског становишта у разумевању и процењивању историјских и политичких прилика као да је било више повољних него ограничавајућих момената. У садашњим околностима – као последица распада Југославије – појавио се културни вакуум. Али, лишена културне политике, наша држава не извлачи никакву корист из сазнања о тренутном одсуству надзиратеља, о отвореном простору културне слободе. Јер, ако смо због Југославије морали да прећуткујемо историјске и културне чињенице, зашто бисмо сада то морали? Отуд је природно да се образује – како каже Црњански – „политика која би била ни мало наметљива, ни мало насилна, али чисто српска“: она би била посвећена „не Србијанцима, него Србима“. Њену најширу основу оличава српска културна политика, као што је у њеном језгру – српско становиште.

О Црњанском и Његошу

Мило Ломпар је аутор више значајних књига о Црњанском и о Његошу. Добио је бројне награде, међу којима су и „Станислав Винавер“ (1995), „Ђорђе Јовановић“ (2000) и „Лаза Костић“ (2004). У кратком периоду, од септембра 2005. до марта 2006, био је генерални директор„Политике АД“. За председника Задужбине Милоша Црњанског изабран је 2007. године. Професор је на Филолошком факултету у Београду, где предаје Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба.

izvanredan jezik, inače, nedavno su neki moji drugari iz izraelske diplomatije izjavili da razumeju "da se izvan svih priča o interesima nalazi jedna, izraelu bliska, priča o sopstvenom identitetu". ne znam da li ima mog udela u toj izjavi, možda malkice, jer to je ono čega se svako ko me sretne tamo, dodirne. zato mislim da je krucijalno da osnujemo Srpsku kuću u Jerusalimu, u slobodnom svetu, izvan dometa trenutne srpske države. amfilohije se uplašio malo, povukao, kada sam mu predočio tu ideju. jedino je počivši điki razumeo tu ideju, mada mi je bila neoblikovana tada kada je on bio živ, pre mnogo godina... jeb'ga. da je ova pamet, a điki živ, i šutnut s vlas' - možda bismo i napravili nešto. kako god, to je misija, i verujem da ću je ispuniti pre kraja mog života - izrael razume tu moju potrebu, srbija ne.

ma jok, bre, nego smaraju ti neki likovi koji se šlepaju po tim nekim krugovima i plasiraju priču kao da smo to - mi. promenUće se ta zbilja, već se postojano menja, al' ono: masonerija, umreženost, a ja neću da se prljam s njihovim gramzivim sranjima, al' sve više Srbije je u mojim rukama tamo, tako da - pun mi je kufer njihovih smaračina više, đeda mi robijaša. riknuće svi, uskoro, sasvim sigurno.

poslednji hropci - ne interesuju ljude, voze se još malo po starim tračnicama, i to je to, adios, istorikos glupanos. malo se još trte po nekim institucijama, no uglavnom će ih izignoristi svi, iole ozbiljniji ljudi.

Srđan Fuchs

...

pa ovo svako iole normalan iz srbije (mislim, nije titoista - na stranu srbi iz regiona koji su titoisti, prema njima moramo biti pažljiviji, oni ne znaju ko su, rodili su se u jednom identitetu nakon 1945. i smatraju da je istorija našeg naroda počela tada) smatra. ne vidim šta je tu nešto revolucionarno u iskazu? gde vidiš alternativu puta države, spram ove nemačke vizije?

И ти сада мислиш да су Срби из Региона титоисти (и будалчине) будалчине којима ћеш ти пажљиво да отвориш очи !?
Недорасли, шта ли ?

pa, ne. to ti radiš, i reč "budalčina" je apsolutno tvoja originalna svojina negacijom ostrašćenog intelekta. ja sam se prilično rano emancipovao iz tog kulturnog šablona i njegovih posledica - primera radi, totalitarne svesti u kojoj su moji bližnji identifikovani kao "budalčine", ili te verbalne, logosne prigušene agresivnosti - u vrlo ranoj fazi, mislim već negde sa 12, 13 godina starosne dobi, najviše, kažem, zahvaljujući dedi robijašu te bori pekiću (kojega mi je takođe on diskretno otkrio), georgiju orveloviću, i drugima... na određeni način, bar micva mog ulaska u sferu duha je bila apsolutna svest o tome da živimo u društvu lažne realnosti. kada sam dovršavao čitanje "1984.", negde pre 29 godina u ovo vreme, bio sam toliko uzbuđen da sam hodao kao mladi lav zatočen u kavezu našeg stančića na Miljakovcu, zatočen u kavezu lažnog socijalizma, zatočen u limbu nedosežne objektivne realnosti, koja je od tog momenta za mene postala negde drugde. kada sam u prilici, pomenutim ljudima iskazujem saosećanje, sa stavove koje su mi bliski, a za one koje su mi daleki iskažem samo prećutni prekor - malo hladniji pogled, i to je to. nemam tu agresivnu verbalnu notu kao građani čija je ličnost formirana u sistemu policijske iluzorne imitacije realnosti. jedino što sam grešio tada, pre 30 godina, je što sam mislio da je ta objektivna realnost negde drugde, izvan mene, izvan tog sistema laži. materijalna oruđa da se ona dosegnu jesu bila izvan mog subjektivizma, da, no sama realnost je bila unutar mene.

pa, ne. to ti radiš, i reč "budalčina" je apsolutno tvoja originalna svojina negacijom ostrašćenog intelekta. ja sam se prilično rano emancipovao iz tog kulturnog šablona i njegovih posledica - primera radi, totalitarne svesti u kojoj su moji bližnji identifikovani kao "budalčine", ili te verbalne, logosne prigušene agresivnosti - u vrlo ranoj fazi, mislim već negde sa 12, 13 godina starosne dobi, najviše, kažem, zahvaljujući dedi robijašu te bori pekiću (kojega mi je takođe on diskretno otkrio), georgiju orveloviću, i drugima... na određeni način, bar micva mog ulaska u sferu duha je bila apsolutna svest o tome da živimo u društvu lažne realnosti. kada sam dovršavao čitanje "1984.", negde pre 29 godina u ovo vreme, bio sam toliko uzbuđen da sam hodao kao mladi lav zatočen u kavezu našeg stančića na Miljakovcu, zatočen u kavezu lažnog socijalizma, zatočen u limbu nedosežne objektivne realnosti, koja je od tog momenta za mene postala negde drugde. kada sam u prilici, pomenutim ljudima iskazujem saosećanje, za stavove koje su mi bliski, a za one koje su mi daleki iskažem samo prećutni prekor - malo hladniji pogled, i to je to. nemam tu agresivnu verbalnu notu kao građani čija je ličnost formirana u sistemu policijske iluzorne imitacije realnosti. jedino što sam grešio tada, pre 30 godina, je što sam mislio da je ta objektivna realnost negde drugde, izvan mene, izvan tog sistema laži. materijalna oruđa da se ona dosegnu jesu bila izvan mog subjektivizma, da, no sama realnost je bila unutar mene.

nego, song za mog brata Eloja

Ovo ide na print screen pa na print pa se uramljuje i drži pored slike druga Tita u spavaćoj sobi. Neizmerno zahvalan dragi lisac za ovakvu relikviju i uz tvoj oprost što sam zatečen i nemam ideja kako da uzvratim pažnju osim jedno veliko hvala !

ništa, i drugi put, ako budeš fin kao što umeš, bez "paljenja gasa".

Srđan Fuchs

pa, ne. to ti radiš, i reč "budalčina" je apsolutno tvoja originalna svojina negacijom ostrašćenog intelekta. ja sam se prilično rano emancipovao iz tog kulturnog šablona i njegovih posledica - primera radi, totalitarne svesti u kojoj su moji bližnji identifikovani kao "budalčine", ili te verbalne, logosne prigušene agresivnosti - u vrlo ranoj fazi, mislim već negde sa 12, 13 godina starosne dobi, najviše, kažem, zahvaljujući dedi robijašu te bori pekiću (kojega mi je takođe on diskretno otkrio), georgiju orveloviću, i drugima... na određeni način, bar micva mog ulaska u sferu duha je bila apsolutna svest o tome da živimo u društvu lažne realnosti. kada sam dovršavao čitanje "1984.", negde pre 29 godina u ovo vreme, bio sam toliko uzbuđen da sam hodao kao mladi lav zatočen u kavezu našeg stančića na Miljakovcu, zatočen u kavezu lažnog socijalizma, zatočen u limbu nedosežne objektivne realnosti, koja je od tog momenta za mene postala negde drugde. kada sam u prilici, pomenutim ljudima iskazujem saosećanje, sa stavove koje su mi bliski, a za one koje su mi daleki iskažem samo prećutni prekor - malo hladniji pogled, i to je to. nemam tu agresivnu verbalnu notu kao građani čija je ličnost formirana u sistemu policijske iluzorne imitacije realnosti. jedino što sam grešio tada, pre 30 godina, je što sam mislio da je ta objektivna realnost negde drugde, izvan mene, izvan tog sistema laži. materijalna oruđa da se ona dosegnu jesu bila izvan mog subjektivizma, da, no sama realnost je bila unutar mene.

Глупости !
Немаш ти појма о титоизму нити о Србима ! Мељеш као воденица.

Ajde bre, agresivko, šetaj.

Srđan Fuchs

Ajde bre, agresivko, šetaj.

Дувај - и не вређај !

ti si lud, ne znam ko vredja, ko je bre tebi dao pravo da meni propisujes sta je srpski?! deda radio kao pandur pa ti dao vlast nada mnom? staljin, putin? ostavi me na miru, covece.

Srđan Fuchs

ti si lud, ne znam ko vredja, ko je bre tebi dao pravo da meni propisujes sta je srpski?! deda radio kao pandur pa ti dao vlast nada mnom? staljin, putin? ostavi me na miru, covece.

Будалчино једна - па погледај сваку своју реченицу - од прве којом си започео циклус увреда, па до последње.
Онда кажеш да те пустим на миру.
Како те није срамота - надуванко један.
Јеботе - пандур, Стаљин и Путин.
Рекао сам ти већ једном да могу да разумем твоју опсесију "службама". Мељеш као што рекох без везе - као воденица.
Успут --- и не само успут ... видео сам да ти је манир да помињеш чланове породице креирајући идиотске претпоставке. Немој то да радиш, то су ствари које се не раде. Запамти то ! Немој да ми помињеш деду нити било којега члана породице. Другима како хоћеш. Ја ти нисам кркар.
Успут 2 --- знам да ђубре као ти (и теби слични) гледају ово што ја теби пишем, но, на твоју (и њихову) жалост, ја нисам од оних који на увреде не одговара - понављам ово одговара.

Nonsens, ti jedini vređaš. Budaletina i đubre ti tata što ti mamu vata. Rekoh, otkači, ostavi me na miru.

Srđan Fuchs

Nonsens, ti jedini vređaš. Budaletina i đubre ti tata što ti mamu vata. Rekoh, otkači, ostavi me na miru.

Будалчино, рекох ти да ми не помињеш чланове породице. То се не сме. Да ниси толика бидалчина, прочитао би тред од почетка када си ми се обратио и увидео да дубоко грешиш - но, пошто си будалчина, то ниси у стању. Но, изгледа да би требало да ти нађем кркаров пост и цитирам - но, ја и најординарнијој гамади тако нешто не могу да кажем.
Још једном - не помињи ми чланове породице ... до сада си ми поменуо деду, маму и тату ... то се не сме, то се не ради.

emsiemsi
21:50 15.07.2017 /

Другима како хоћеш. Ја ти нисам кркар.

Što.
Šta fali Krkaru ?

Nonsens, ti jedini vređaš. Budaletina i đubre ti tata što ti mamu vata. Rekoh, otkači, ostavi me na miru.

Још једном - не помињи ми чланове породице ... до сада си ми поменуо деду, маму и тату ... то се не сме, то се не ради.

al' to je upravo ono što ja kažem Tasi da je upao u loše, neiskreno društvo - zato što svira malo po protosrpskim strunama, ovi ga tapšu po ramenu, a čim bude malo kritički naoštrio reč, okrenuće se na njega i rastrgnuti ga. to je ta palost srbije, što se ne uviđa da kakofonija mišljenja dovodi do kvalitetnog stava države, neće država pasti ako četiri Srbina imaju 18 različitih mišljenja. to je ta stara, rankovićevska, dražomarkovićevska, stambolićevska zaostavština koja je titoistička u suštini, to je njegova škola. bio je dobar maršal i borac, al' nikakav demokrata. takav je i MM, kao broz, kao draža marković, a ovde mene našao da podučava šta je slobodarsko srpstvo. bre, ja dok sam širio slobodarsko srpstvo po duhovnoj prestonici Univerzuma ovaj je još slušao ono:

i tu su Hrvati u pravu kada likuju nad našom palošću i slade se da nas je Broz unazadio za sto godina. fakat sto. sto godina iživljavanja nad samima sobom. kada pogledaš, Aleksandar je stvorio tlo za stvaranje KP jer se iživljavao nad ljudima drugačijeg shvatanja... šteta što je Petar bio iznuren ratom i što on nije napravio tu tranziciju već je dozvolio Aleksandru to da radi, koji je očito bio slaba ličnost.

ja sam Petrista, staviću lisca-kviska pored njegove slike.

pa da, hvala Bogu... nisam prokljuvio zašto država i dalje ide nizlaznom putanjom, odnosno šta još treba da se dogodi Srbima pa da počnu vode računa o svojoj državi. ako posmatraš kroz jevrejsko iskustvo, oni su državu izgubili, simbolično se uzima godina kada je Imperija porušila jerusalimski hram.



međutim, nije to bilo tako odsečeno u vremenu - bio je još jedan rat sa Imperijom, stravičniji po gubicima. onda je usledila zabrana kulturnog obrasca: ne možeš da pričaš svojim jezikom, ne možeš svoju zemlju da zoveš njenim imenom, ama - ne mo'š ni u prestoni grad d'uniđeš... onda su vođe naroda sele i razmišljale, razmišljale, i rekle: "bratko, a da se preselimo mi s kosovo u vojvodinu"... usledilo je nekoliko stoleća relativnog mira, a onda su počele prirodne kataklizme, razorni zemljotresi, sada s epicentrima u Vojvodini (Kosovo je đedovima ionako bilo zabranjeno), cunamiji, pošasti - kako koja vojska dojde, isecka kao rezance na supu... i vođe rekoše, "gotovo je, braćo, izgubili smo blagoslov na naša zemljata, idemo odavle." spakovali se i otišli: u bagdad, u jemen, damask, solun, južnu francusku, hispaniju, sve dalje i dalje. al' nastavili da ih tuku... i prolazila su stoleća stradanija tako. država je postala nedosežni, metafizički san, blagoslov tužnog oca deci za šabatnjim ručkom, "ako zaboravim Zajon, neka me zaboravi desnica moja"... onda su se, sa epohom romantičnog nacionalizma, nakon gotovo dva tisućuljetija, javili glasovi da bi se mogla opet stvoriti država... neki rekoše:" daj mauritaniju, ugandu, etiopiju, daj sibir, daj šta daš." drugi rekoše, i behu brojniji po glasu i stasu: "ne, svih ovih godina smo se sećali judeje i siona, odande smo došli, tamo ćemo je napraviti."

i dalje, da ne zalazim, filosofija prisustva blizu mesta gde se donose odluke, ako neko kaže: "daj da ih pobijemo sve"; da možeš odmah pustiti glasonošu da javi tvom narodu da se posakriva, filosofija stradanja, Istrebljenja, 1900 godina potucanja... sve je to doprinelo ovoj današnjoj čvrstini. Srbi ipak nisu još tako duboko pali, država je još tu, u rukama pogrešnih, slepih, kratkovidih, halapljivih, uskogrudih, nevizionarskih... ljudi (ne samo kod titoista leve ili desne vrste, titoisti su useful idiots, ), ali tu je. još uvek. ne moramo da stradamo više da bismo je sačuvali. koliko naših deda je ubijeno u poslednjih stotinjak godina na ovaj, prkosan ali naivan način? da li ima porodice u Srbiji, među Srbima, koja nije izgubila nekoga najrođenijeg u prethodnih sto godina?

za Georgija je igranka sada - svecki J kongres smatra da ga treba uzeti u zaštitu, bez obzira na njegove privatne stavove spram države, ali država smatra: "vozdrica, braćela, sam si sebi zakuvao, a sada sam kušaj." veliki je znak pitanja da li je on zaista liberalni socijalista, ili prosto biznismen-levičar? ako je ovo potonje, namerio se sada na biznismena-desničara, koji je sticajem okolnosti i šef države i sa više resursa na raspoloaganju. pitam drugara iz J kongresa, "pa reko', dobro, a šta ti misliš, je l' iskreni deda soc-, libdem?" a on ćuti. uglavnom, voleo bih da gledam sledeće zasedanje kongresa kada grešni brat Georgije bude na dnevnom redu. biće žurka, pošto je predsednik drugar Kralja (B)ibija, al' senatori nisu. biće zanimljivo za pratiti frku na skupštini, tome ni blog, kada se pokoška, nije ravan.

tasadebeli

Да ли треба да ти кажем да када размишљам о томе шта Срби треба да раде да би се сачували, са државом или без ње, увек мислим на то шта су Јевреји радили или још увек раде по том питању?

Имају Јевреји много дуже и богатије искуство у томе од пар миленијума него што га имају Срби са својих неколико векова без државе, у сеобама по Балкану...

ne moramo da stradamo više da bismo je sačuvali. koliko naših deda je ubijeno u poslednjih stotinjak godina na ovaj, prkosan ali naivan način? da li ima porodice u Srbiji, među Srbima, koja nije izgubila nekoga najrođenijeg u prethodnih sto godina?

Зато ти и рекох да нисам револуционаран.

Више еволуционаран.

da, samo pozitivna evolucija... ništa nam ne znače evolucije socijalne mržnje, raslojavanja populacije, nazivanje onog drugog klana "budalčinama", ili nabijanje "na krivi kragujevački kurac", kao što pojedini slepci ovdašnji rade - kao da logosni pad nije pad pošto je samo verbalni: "nabijem te na kragujevački kurac, budalčino jedna" zapravo ne znači to nego znači: "dođi na kafu i rakijicu, stari drugaru, šalio sam se da popušiš mi karu."

pričam puno, dolaze mi momci, komandiri iz ono malo vojske i specijalnih jedinica što je preostalo. dobri momci, rodoljubi, reko': "momci, kako vi možete da ćutite tako i da gledate kako vam uništavaju zemlju?" oni sležu ramenima, "jebi ga, brate." dakle, glavna adresa nisu političari, korisni idioti, ili neko nalik njima. glavna adresu su oni starci, sede glave, dole po splavovima na Save, koji odlučuju da li će danas biti Tadić, sutra Vučić, a prekosutra Vuk Jeremić ili Borko Stefanović... to je zastarela, titova aparatura. oni moraju da se promene da bi se u zemlju vratio optimizam - a država je tu, još uvek i uprkos svim kardinalnim greškama činjenim kroz prethodno stoleće.

Srđan Fuchs

neki rekoše:" daj mauritaniju, ugandu, etiopiju, daj sibir, daj šta daš." dragi rekoše, "ne, svih ovih godina smo se sećali judeje i siona, odande smo došli, tamo ćemo je napraviti."

Svaka čast, ali šta fali Birobidžanu?


Nije pustinja, nije okružen Arapima na hiljade km unaokolo. Tu odmah Kitaj, za trgovinu dušu dalo.
Uopšte ne deluje kao loša alternativa.

vcucko

Svaka čast, ali šta fali Birobidžanu?


Nije pustinja, nije okružen Arapima na hiljade km unaokolo. Tu odmah Kitaj, za trgovinu dušu dalo.
Uopšte ne deluje kao loša alternativa.

pa, otišao je kulanu već tamo
- ohahaj. kaže kada su došli, pre desetak godina, prvo što su pitali kineze: "ima li ovde antisemitizma?" a kinezi, kako su poslovično nasmejuljeni, vele: "anti-, ćega ba?" nikada čuli za fenomen.

ovi raspakovali opremu momentalno i pokrenuli im net. dobra stvar je što čujem da je ovog leta implozija izraelaca na srbiju. to je dobar link, evroazijski, dakle ne kosi se suviše sa srpskim senzibilitetima, međutim, opet mi radimo pogrešno, pazi, ima momaka i devojaka u srbiji koji govore jevrejski, a sede besposleni po kućama. umesto da mi insistiramo da naš kvalifikovani personal bude uposlen, mi dopuštamo da nam oni šalju svoje kadrove, koji na blickrig iskeširaju Ljajketu u ministarstvu licencu - i dobiju je?! sada čujem da izrael sprema 12 svojih vodiča koji će voditi po srbiji?! neverovatno?! ne mogu da verujem da će Srbija to dopustiti. šta oni znaju o Srbiji, šta će pričati o njoj, na koji način će to prezentovati? umesto da oformimo tim ambasadora koji će govoriti o našoj zemlji na način na koji Taske sugeriše, plus kvalitetne zarade za taj tim naših ljudi (oko hiljadu evra po jednosedmičnoj turi) naši ljudi sede kod kuće a mi puštamo da nam zemlju predstavljaju ljudi koji nemaju pojma o njoj, zato što je nekome u ministarstvu tutnuta kovertica u portfelju?! strašno. da ne govorimo to o sistemu dobijanja licence, koliko tu tek ima prostora za unapređenje, četvorosemestralni kursevi, posao za profesore, predavače interkulturalnih studija, i tako... da ne prodajem ideju sada masončerosima. kada apimo Taske i ja vlas' za dvajes' godine, neće to tako moći da može.

vcucko

Svaka čast, ali šta fali Birobidžanu?


Nije pustinja, nije okružen Arapima na hiljade km unaokolo. Tu odmah Kitaj, za trgovinu dušu dalo.
Uopšte ne deluje kao loša alternativa.

nego, brale, da te pitam nešto, što Srbi ne odu isto zajedno s Izraelcima, mog mira i celosnosti radi, za Sibir? nema ustaša, nema balija, nema balista, nema vatikana, nema iluminata, nema osmanlija, irana? što insistirati da sedimo ovde, Mi(ja) i Oni(ja), idemo svi za Биробиджан - ביראָבידזשאַן?!

Srđan Fuchs

vcucko

Svaka čast, ali šta fali Birobidžanu?


Nije pustinja, nije okružen Arapima na hiljade km unaokolo. Tu odmah Kitaj, za trgovinu dušu dalo.
Uopšte ne deluje kao loša alternativa.

nego, brale, da te pitam nešto, što Srbi ne odu isto zajedno s Izraelcima, mog mira i celosnosti radi, za Sibir? nema ustaša, nema balija, nema balista, nema vatikana, nema iluminata, nema osmanlija, irana? što insistirati da sedimo ovde, Mi(ja) i Oni(ja), idemo svi za Биробиджан - ביראָבידזשאַן?!

Sutra.
Juče ujutro.
Idealno bi bilo 1989.
Jbg, živ čovek greši...

Razvalili bi zajedno tamo. Opet bi se našli nekakvi paranoici kojima bi to smetalo, kao, "eto, i odande nam ne daju mira, a sada su još doveli i srbočetnike sa sobom da šire globalnu pošast nacionalizma."

dolaze mi momci, komandiri iz ono malo vojske i specijalnih jedinica što je preostalo. dobri momci, rodoljubi,

Lisac ne izleći. Pomisliće neko da nisi u turizmu. Sad što ja i ti znamo to tišu-mišu. Zemlja,mermer,kamen,beton. T,sa namazan ko eurokrem, Samonavodi te na pad koncentracije.Zato sam ja tu ko nadzorni organ i korektivni faktor.Odbiće nam od dnevnice - mojne tebra.

pa dobro, nisam rekao da sam ih naoružao, samo da su bili u sklopu turističkih grupa, a i oni su ljudi-turisti, majku mu. :) znaš da ako odem u dpilomatiju da ću izlajati to odmah, neću dva minuta moći da izdržim. :)

omega68

Светислав Пушоњић 11. јул 2016. :
( Илуминатска ложа негде у Америци. На састанку присутни велики мајстори Америке, Енглеске, Немачке, Француске и других западних земаља. )

- Како стоји ствар са Србима?
- Веома добро. Санкције, бомбардовање, неколико егзодуса дало је резултате. Из Хрватске смо их сасвим протерали, Косово фактички одвојили, на реду су Војводина и Санџак. Озрачили смо их уранијумом, те их је од 1999. до данас канцер покосио преко двеста хиљада. Привреду смо сатрли у темељу, задужили смо их преко главе, довели на власт бескичмењаке који испуњавају буквално све што тражимо, у цркви смо распоредили екумењаре који паству замлаћују ''братским дијалозима'' са папом и католицима, по ТВ-има шибају ријалитији, геј-параде пролазе све лакше, ту су егзити, гуче, народ се препустио забавама и не мари ни за шта... У суштини све иде по плану, једино је Босна остала нерешен проблем. Нагризамо Републику Српску са свих страна, ал се не дају, тврди су. Ми им уваљујемо причу о регионалној сарадњи, мултиетничности, али они неће под муслиманску чизму и тачка.
- Не трудите се довољно. Морамо их натерати да се осете кривим за рат, да се правдају, извињавају свима у окружењу. Ако нам пође за руком да их окривимо за геноцид над муслиманима набићемо им жесток комплекс кривице, паралисати њихову вољу за отпор и у исти мах припремити јавност за укидање Републике Српске као ''геноцидне творевине''.
- То је одлична идеја, али недостаје нам само једна ствар.
- Која?
- Геноцид.
- Зар је то некакав проблем? Колико је убијено муслимана у Сребреници?
- Око хиљаду петсто.
- Цивила?
- Не, муџахедина који су пре тога побили преко три хиљаде српских цивила. Не побили, неко клали, копали очи, трудницама парали стомаке и вадили бебе...
- Реците овима на Си-ен-ену и Би-би-сију да то не помињу ни за живу главу. Строго им нагласите да српских жртава једноставно није било, а да су стрељани муџахедини заправо ''невине жртве српске агресије''. Нека двадесет четири сата дневно без престанка трубе о томе док гледаоцима не проври мозак.
- То није проблем, али 1500 убијених ни изблиза није довољно за геноцид.
- Онда повећајте цифру бар на четири хиљаде, или још боље на осам. Негде у Босни саградите Меморијални центар, организујте што масовнију церемонију сахране, нека дођу западни, муслимански, хрватски политичари, било би добро да довучете и некога из Србије да се онако јавно и пред свима поклони ''жртвама геноцида''. Тиме би српско понижење било потпуно...
- То би могао Вучић. До сада нас није одбио ни у чему, вероватно ће пристати и на ово.
- Пристаће Вучић на све, не гади се тај ничега, он је крпа од које не прети никаква опасност. Него је друга ствар већи проблем: Чиме испунити осам хиљада ковчега кад имамо само хиљаду петсто жртава?
- Морам ли свему да вас учим? Нађите још шест и по хиљада лешева на неком другом месту, реците мујагама да их ваде из других гробаља, довлаче из иностранства. Ако баш нема довољан број, нека напуне сандуке камењем, нико их неће ни отварати. Важно је да читава церемонија на екрану изгледа што потресније и упечатљивије, да се преко читавог поља виде муслимански надгробни споменици нанизани у дугим правилним редовима, као крстови вијетнамских жртава у филму ''Коса''. Гледајте да цео аранжман испадне беспрекорно како би медијски ефекат био потпун. Нађите и неке муслиманске опајдаре, окупите их у невладину организацију с неким патетичним називом који делује на масу, рецимо... ''Мајке Сребренице'' или нешто слично, уплатите им доста кеша на рачун да одраде посао како треба, врло је важно да се њихов лелек чује преко читавог гробља, пред стотинама камера, да њихова ожалошћена лица буду у крупном кадру. Кад цео свет буде тронут до у дно срца, Србе више ни Дунав неће опрати од ''геноцидности'', ту им етикету нико никад неће одлепити. А ми ћемо тек тада моћи да их растурамо уздуж и попреко, јер ако они само зуцну против тога увек ћемо моћи да их ућуткамо да су ''геноцидан народ'' и да заслужују још горе...

Zašto Srbi koji se osećaju inferiorno u odnosu na zapad imaju potrebu velicati superiornost zapada pa i do ove tačke izmisljanja, da se čak oseća doza uživanja što te eto silovao neko tako moćan 78 dana i deset godina?

Zašto Srbin više veruje u moć onoga koji ga silovao nego u sebe samoga?

U šta uopšte veruje Srbin?
Da li mu je silovatelj razorio veru i duh?
Da li ga je zato i silovao da poveruje u njega i odrekne se vere u sebe?

U šta uopšte veruje Srbin?

Осим овога нисам разумео остала питања
Дакле, Србин верује у Творца.
Уз помоћ Творца, са којим је на ,,јеби си матер'', Србин као Пеласт / Беласт постоји на овим просторима још од култуле Лепрнски Вир а то је око 10 - 11 000 година.
Није као Чивутин побегао да би се скрашавао по свету него је опстао на овим просторима иако су неки отишли до Индије па се вратили у матицу, неки остали по Блиском и Средњем Истоку.
Истрпео ,,Грке'' , ,,Римљане'' ( да не улазим сада у то ко су они и одакле - једни су Египћани а други су Етиопљани ),Турке, па после свега вратили Косово...
Тако ће и даље, Косово је Божје имање дато Србима на управљање и поново ће бити оних који су са Творцем на ,,јеби си матер''
Јер нам се може.
Јер смо ми деца Сунца, Перуна
Народ мајка и језик мајка.
Небески народ за разлику од Чивута...
Поздрав :)

Koja si ti lujka.

anonymous

...отварам твој блог.

И морам да признам , уз пуно уважавање Ломпара, да ми се синтагма " повратак српском становишту " - чини помало проблематична.

Да се не би скренуло у банализацију и анахроност, чему је обичан свет склон, потребно је сваки пут када се она користи, дати њено детаљно,минуциозно разјашњење, деконструисати је и указати на то да се ради о аналитичком, методолошком средству којем се прибегава ради ослобађања и анулирања конструктивистичких насртаја на српски идентитет, којима се са позиција моћи, злонамерно тежи да се његова есенција изведе не из континуитета његовог постајања, већ из пресека у једном историјском тренутку и утемељи на једном историјском догађају уз истовремено геополитичко и културно-цивилизацијско дислоцирање оне стране европског идентитетског поимања.

Српски народ/појединац у данима који долазе самоизградњу сопственог идентитета,треба да заснива на традиционалним вредностима које су вековима изграђиване,уз саморазумевање да идентитети нису есенцијалне и непроменљиве,хомогене категорије,да су вишеслојни, да је "српство" само једна од одредница тог идентитета,те да се идентитет културолошки надограђује и усклађује са идентитетима Других/Другог.

Успут

Ако говоримо о " повратку " то мора бити - повратак у будућност.

Никако - у прошлост.

Занимљиво, солидно написано --- осим ако ниси преписао од некога.
Но, свеједно.

осим ако ниси преписао од некога.

Auuuuu eeeee jbg ! Nije valjda ? Moraće u ćošak.

него, браћо марксисти, како ћете Цркву прогутати, хоћете је прогутати? био ми сад у New Now-у неки другар из Бостона из Републиканске странке, долази на место медијског аналитичара на Дињеде, када поћерају шабанију из клићине ере ћику. ако треба нешто, јавите.

ljudi tvog senzibileta

Senzibilitet je čisti luksuz u ovim kokoznim vremenima.
I ne precenjuj ovu zajebanciju u neuspelom pokušaju.
Dedinje nije više in