Kukuta

 KUKUTA

Svrati mi jutros moj drug bata Đole i kaže ; doneli nam na sušenje neku biljku koja se zove Kukutka. Rekli nam da stavimo maske jer je i udisanje njene prašine veoma opasno.Čovek koji je vadio iz sušare a nije imao masku posle dvadesetak minuta počeo je da povraća. Morali smo da ga vodimo kod lekara.

Biljka se inače zove Kukuta. Rasprostranjena je u ovim krajevima i ima jako halucinogeno dejstvo a udisanje njenih isparenja može da dovede do smrti.

Sećam se kao dete da su pričali o čoveku koji je zanoćio u polju pored kukute. Kad se ujutru probudio tvrdio je da je imao najkošmarnije snove ali nije mogao da se seti šta je sanjao.U glavi mu je bio haos.

Kad bi nekom iznenada pocrkali pilići ili ćurići govorili su da su se sigurno najeli kukute. Sličan epitet koristio se i za čoveka koji je govorio nepovezano prateći neku smo njemu znanu misao.

      Tu sam se setio Sokrata.

Pod izgovorom da je kvario Atinsku mladež osuđen je na smrt.

Kod starih Grka postojala je kazna smrću ispijanjem jake doze kukutinog soka. Atinjani su biljku kukutu upotrebljavali kao zvanični sudski otrov za trovanje na smrt osuđenih.

Prema postojećem pravilu osuđenik na smrt je u roku 24 sata po izricanju smrtne presude morao da popije otrov kukute. U slučaju Sokrata to se desilo sa zakašnjenjem od mesec dana.

Baš u to vreme su prinošene žrtve bogovima i osvećeni brod se spremao na put na ostrvo Delos. Bio je običaj da se odlože smrtne kazne dok se brod ne vrati. Sokrat je ostao u zatvoru, i narednih mesec dana primao prijatelje u toku dana i komunicirao s njima na svoj uobičajeni način. Čak mu je i predlagano da pobegne. Sokrat je tu mogućnost odbio.

Platon je ovako opisao smrt Sokratovu:

„Kriton pogleda svoga roba koji je stajao pored njega, i rob izađe, i dođe s onom čovekom koji je imao da pruži otrov i već ga nosi spremljena u peharu. A kad Sokrat ugleda čoveka, reče:Dobro, dragi moj, ti se razumeš u tim stvarima; šta treba da radim? Ništa drugo, odgovori on, nego , kad popiješ, da hodaš okolo dok ti noge ne otežaju, a onda lezi! Otrov će već sam učiniti svoje. I pritom pruži pehar Sokratu. A ovaj ga uze i sasvim vedro ... ni da bi imalo zadrhtao ili promenio boju ili lice, nego, kao što je bio njegov običaj, iskolači oči na čoveka i zapita ga: Šta kažeš za ovaj napitak? Sme li se što izliti kome za žrtvu ili ne? Samo toliko, Sokrate, spravljamo, odgovori on, koliko mislimo da je dovoljno. Razumem, reče Sokrat, ali bar moliti se bogovima, to se sme, a i treba da seoba odavde k njima bude srećna. To ja i mislim ovim, i neka mi se to ispuni!”

I čim to reče, primače pehar k ustima, pa sasvim lako i prijatno ispi otrov. ... On prošeta malo, a kad je primetio da mu noge otežavaju, legne na leđa, kao što je čovek savetovao. I u isti mah onaj što mu je pružio otrov stane ga pipati i na mahove ogledati mu stopala i udove; zatim mu stopalo čvrsto stisne i zapita ga da li oseća, a on odgovori da ne oseća. I zatim opet učini to isto s kolenicama; pritiskajući tako dalje, pokazivao je kako se telo hladi i koči. I on ga je i dalje pipao, i naposletku reče: Kad mu otrov stigne do srca, onda će on preminuti. Već je Sokratu bio trbuh gotovo ohladneo. I tada Sokrat reče poslednje reči: Kritone:

- Asklepiju dugujem petla! Prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti! Prinećemo!, reče Kriton, nego gledaj imaš li što drugo još da nam kažeš? Na to pitanje Sokrat više ne odgovori, nego za trenutak stane trzati, oči su mu bile ukočene”.

A ja mislim bilo mu više dosadno da se nadjebava sa budalama, a pošto je bio pametan, video je da im leka i pomoći-nema...i, ko veli, idem ja odavde na bolja mesta, gde samo duše pohoditi mogu...,popi sok i ode, dostojanstveno, ostavi ih da se bakću sa starim, mrtvim, telom...

Kad Kriton to vide, zatvori mu usta i zaklopi oči. 

Tako je završio Sokrat svoju ovozemaljsku misiju a kukuta i danas raste na prostorima Balkana.