Pitanje za 3,5 milijarde evra

Број 3,5 милијарди евра има посебан значај за мене последњих година. Шта год ми радили и шта год да влада ради непотрошених 3,5 милијарди евра намењених финансирању инфраструктуре се не мења. Наводи се и у ваљаном контексту и ван њега и тај број као да живи свој независан живот. Како се мој мандат овде приводи крају и да је нама, као институцији, стало до инфраструктуре, желео бих са вама да поделим неколико ствари на основу онога што смо искусили.

Прво, извођачи по правилу „возају" Србију. Понашање појединих фирми које су добиле посао изградње инфраструктуре на великим међународним тендерима је једноставно грозно. Посао добијају нудећи ниску цену, што после надокнађују кроз „додатне радове", треба им и по осам месеци да се организују како би започели да раде а кад год би им српска влада или овдашњи инвеститори приговорили они би позвали у помоћ своје владе које би извршиле притисак на српску владу да ништа не предузима. Само једанпут је подпредседница владе за инфраструктуру успела за последње четири године да убеди своје колеге да подрже раскидање уговора са фирмом која је лоше радила а и тада је то било са много муке. Зато апелујем на владу, ко год да се нађе на њеном челу после 15. јуна, да заузме оштрији став према извођачима радова и да не подлеже притиску влада суседних земаља.  Посебно оних који бране понашање које не би толерисали у својој сопственој земљи.  Чињеница да извођачима полази за руком да годинама касне са радовима, а да у међувремену „зидају" рачуне кад год могу, је потпуно неприхватљиво понашање. У оваквим ситуацијама влада би морала бити јединствена и чврста. 

Слични проблеми, наравно, постоје и на домаћем тржишту. Комотни „аранжмани" између јавних предузећа и путарских предузећа у одржавању путева су разлог што се у Србији ови послови не склапају на основу постигнутих резултата, иако тај принцип многи већ годинама заговарају. Тужно је да то постоји у мање развијеним земљама Африке и Азије, али не и у Србији. И овде је тактика одуговлачења и притисака иза затворених врата задржала праксу из 1990-тих коју ни једна средње развијена земља не би требало да толерише.

Друго, изненађујући је недостатак систематског приступа у јавним предузећима када се одлучује о дефинисању и спровођењу инвестиција. Ми смо последњих годину дана радили на са Србијагасом и ЕПС-ом на унапређењу њиховог система планирања инвестиција, а све са циљем да се одабирају прави пројекти по објективној цени. Није тајна да је један од главних разлога високе задужености Србијагаса чињеница да се улагало у безброј пројеката мада се знало да они имају негативну нето садашњу вредност. Мада има ваљаних разлога  за улагање у инфраструктурне пројекте  који не задовољавају чисте економске и финансијске критеријуме - као што је жеља владе да осигура дугорочну стабилност снабдевања енергијом - ипак је неопходно да постоје добри системи процене како би се те одлуке доносиле на основу потребних информација. Кад смо почели на томе да радимо са Србијагасом, на наше огромно изненађење, испоставило се да тамо није било никаквог система и да није било никаквих покушаја да се, на транспарентан начин, утврди неки „заједнички интерес" међу пројектима. Зато није ни чудо да се многи узроци лоших финансијских резултата јавних предузећа могу наћи у погрешним инвестиционим улагањима.  

Боље уговарање послова на основу резултата и планирање инвестиција није битно само зато што садашње стање пуно кошта пореске обвезнике у Србији (што је, наравно, питање број 1).  Оно је скупо за земљу и због њене транзитне улоге и због потенцијалне регионалне улоге коју може да има на енергетском тржишту западног Балкана: инвестиције у погрешно време и одлагање инвестиција значи да ће Србија заостајати у такмичењу око саобраћајних коридора (нарочито са коридорима у Румунији и Бугарској) којима ће ићи роба из грчких лука. На крају, то је проблем и инвестиционе климе где Србија заостаје у рејтингу по питању „снабдевања струјом".

Потенцијал Србије као инвестиционе дестинације и транзитне земље и даље је сјајан, али боље управљање инвестиционим планирањем и спровођењем пројеката и даље остаје предуслов. Зато ће то бити једна од главних тачака разговора када се наше колеге из Међународног монетарног фонда врате у Србију крајем овог месеца због нове ревизије аранжмана... Искрено се надам да, док издалека будем пратио вести из Србије, ускоро нећу видети наслове са „3,5 милијарде евра", већ „Коридор 10 успешно завршен!".