Čukarička „zlatna groznica" 1944.

Sredinom 1942. godine Standartenführer Paul Blobel, koji je u toku invazije na Sovjetski Savez bio na čelu Sonderkommanda 4a Ajnzacgrupa C i bio odgovoran, izmedju ostalog, za masovni pokolj Jevrejki i Jevreja u Babijem Jaru kod Kijeva 29. i 30. septembra 1941, dobio je od nadredjene komande zadatak da smisli odgovarajuće rešenje za uništenje svih materijalnih tragova masovnih streljanja vršenih najviše tokom 1941. godine. 

Posle eksperimenata vršenih u logoru Helmno u Poljskoj, Blobelov odgovor na postavljeni zadatak bio je ekshumiranje leševa zakopanih u stotinama grobnica širom istočne Evrope, pa potom njihovo spaljivanje. Taj posao je trebalo da obavljaju posebne grupe logoraša (koji bi kasnije bili streljani), poznate kao „Sonderkommando 1005". Akcija je započela u konc-logoru Sobibor i proširila se na celu okupiranu istočnu Evropu. Trajala je sve do 1944. godine.

U Srbiji je organizacija „Sonderakcije 1005" trajala od novembra 1943. do aprila 1944. i morala je da ukloni sve tragove počinjenih ratnih zločina u Jajincima, selu Jabuka kod Pančeva, Rakovici, Čardaku u Deliblatskoj peščari i drugim mestima gde su vršena masovna streljanja. Po svedočenju Momčila Damjanovića, banjičkog logoraša odredjenog u „Sonderkommando 1005", koji je posle 36 dana uspeo da pobegne, grupa koja je radila u Jajincima bila je sastavljena od 55 Jevreja i 35 Roma.

U svedočenju Olge Timotijević pažnju privlači rečenica koja ukazuje na to da oko Uskrsa 1944. godine, dok sa jedne strane Nemci iskopavaju leševe iz masovnih grobnica i spaljuju ih, u Beogradu gestapovci prodaju „zlatne zube i vilice".
U svedočanstvu koje je Ibrahim Veličić izneo 23. juna 1945. godine pred Gradskim Povereništvom Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, piše sledeće:

„Na nekoliko dana pre pravoslavnih Duhova 1944. godine čuo sam od mojih komšija i stanovnika sa Čukarice da se na beogradskoj obali Save, preko puta kupališta veslačkog kluba 'Beograd', nalazi velika količina ostataka od izgorelih ljudskih leševa, medju kojiima se mogu naći komadi zlata i druge dragocenosti. Raspitujući se ko je izručio te ostatke, čuo sam da su Nemci na izvesno vreme ranije, sa većim brojem kamiona, govorilo se 10-12, iz nepoznatog pravca, doneli te ostatke i izručili ih na obalu Save i u samu vodu. Kako je u to vreme narod sa Čukarice zahvatila „zlatna groznica", pošao sam i ja da potražim neku dragocenost.
Kada sam stigao na pomenuto mesto, zatekao sam sledeću sliku: oko 50-60 gradjana iz okoline pretraživali su na obali i u vodi sagorele ostatke, tražeći zlato i druge dragocenosti. Ovi ostaci nalazili su se u vrlo velikoj količini. Najveći deo se nalazio na samoj obali, a manji deo u vodi. Po mome mišljenju ovi ostaci od sagorelih ljudskih leševa bili su razasuti na obali, od ivice ka kopnu, najmanje 5-6 metara, a uzduž obale najmanje 10-12 metara. Visina, odnosno debljina sloja ostataka iznosila je prosečno oko 40 cm... Po mome mišljenju, a s obzirom na količinu koju smo zatekli, na ovome mestu moralo je biti izručeno najmanje 8 kamiona ostataka spaljenih leševa.
U početku niko nije ometao pretraživanje ovih ostataka, ali je kasnije Nedićeva policija rasterala gradjane. Nemci nisu dolazili.
Što se mene lično tiče, bio sam slabe sreće, jer nisam našao ni jednu vredniju stvar."

Vitomir Jovanović, službenik, takodje je svedočio o ovom dogadjaju. Iz njegovih reči saznaje se da je interesovanje za zlato prešlo granice Čukarice, stigavši do Beograda: „Video sam da je tamo bilo trgovaca koji kupuju zlato, pa su na licu mesta svojim instrumentima ispitivali da li je zlato i odmah otkupljivali."

Na obali reke Save, preko puta Ade Ciganlije, bile su spaljene kosti i lobanje dece, žena i muškaraca iz logora Sajmište i iz Topovskih šupa na Autokomandi.