Svud su straže đenerala Draže

Četnička dijaspora je u više aspekata postala post-:

- oni se ne bave partizanima, oprostili su im progon iz otadžbine, bave se sobom, i svojim sudbinama na Zapadu; vole Srbiju, pravoslavni su hrišćani i Amerikanci/Kanadjani/Australijanci... Prošli su kroz katarsis, što životno, što zahvaljujući Udbi/CIA-i 1970-ih, i Miloševiću/Šešelju 1990-ih. Normalni su ljudi, radni, sa zapadnim navikama, mnogi od njih su se i obogatili. Pojedini su došli do visokih državnih funkcija u zemljama čiji građani su postali.

 

Naspram njih, kada pogledaš braću partizane šta su postigli, za 72 godine vladavine u ovom ili onom kamuflažnom i pseudodemokratskom ruhu, mnogo insiprativnije deluje taj sektor srpskog naroda (oko 1 miliona ljudi, koliko ih ima, počev od raznih talasa emigracije naovamo u prethodnih stotinjak godina), nego smorena postm partizanija u domaji.

 

Imao sam spoj tih ljudi, sa našim ljudima iz domaje. Sada, ti ljudi su preputovali pola Vaseljene i došli u ovaj kutak Univerzuma, čili i vedri. Otpevala mi je jedna devojčica himnu, i ja sam se ganuo. Dok, drugi deo ljudi, iz mog rođenog Novog Sada, je bio pun hejta, sumnje i svake negativne vibracije. Go figure?!

 

Gledao sam po crtama njihovih lica da li se ocrtava nacizam - radili smo na nekim Mosadovim vežbalištima radionice - ništa ozbiljno, prosto, pošto radimo sa svetom, državni instruktori nas obučavaju kako da prepoznamo totalitarnu mimiku; i toga nije bilo, ovi ljudi su imali senzitivne likove.

 

Deca koja su treća ili četvrta generacija severni Amerikanci, pričali su na izlomljenom srpskom ili na savršenom engleskom, ali su sve pesme koje su pevali, pevali sa izrazitim osećanjem tako da je to u meni izazvalo mnogobrojne emocije.

 

Dotle, moji ljudi, pojedini od njih iz kvartova u kojima i sam živim bili su tužno puni svake negacije prema meni.

 

Na trenutke sam, u nastupima odsustva saosećanja prema Srbiji, pomišljao "zbog Čega ja živim među ovim smaračima nesposobnim, pa ovih 1 milion su moj narod, bolje je po moj razum da odem među njih."

 

Naravno, iskulirali su me drugari, anarhopankeraje iz Tel Aviva, darujući mi svaku podršku - uprkos mojim rođenim skrnavcima iz dilja Vojvodine; navodeći da je upravo moja moć da održavam taj balans baš ovde, u neutralnoj zemlji Izrailjevoj. Tako sam smirio strasti, i podelio ove misli sa sajbersferom.

 

Sprem'te se, sprem'te, postm četnaje, silna će borba da bude...