Sorry, mom, I' m a vandal

Видим да је на овом Блогу Б92 у последње време ударила нека мода јавног изјашњавања ко је за кога, а ко против кога, па к'о велим, ред је да се и ја јавно изјасним за кога сам, а против кога сам.

То јест, опрости, мајко, опрости... Ја сам само један српски националиста.

Тасо, да ли ћеш потписати ту Декларацију о заједничком језику?

Не.

Да ли ћеш је макар поменути деци у школи на часовима?

Не.

Зашто?

Зато.

Кад је било неко зашто, а да нема своје зато...

Шест је разлога за то:

1) Зато што је та Декларација само још један политикантски памфлет чији је циљ ново узбуркавање духова и изазивање нових подела онде где се национално и језичко српско тле таман почело мало смиривати након вишедеценијског земљотреса изазваног сновиђењима и снатрењима о заједничкој држави Јужних Словена.

2) Зато што та Декларација ионако само констатује већ постојеће стање и постојеће праксе везане за употребу тог језика/тих језика, па не видим чему још један овакав документ који само потврђује оно што већ постоји и што и ми лаици видимо и без "научних" увида "лингвистичких" стручњака..

Те стога закључујем да никакве конкретне лингвистичке користи од ове Декларације и нема, него се покушава извући корист пре свега политичка, прецизније речено политикантска, и ту корист имају искључиво творци те Декларације, а не и сви ти народи којима се она обраћа. 

3)  Зато што је мој матерњи језик српски језик, језик којим говоре и пишу сви Срби у Србији, Хрватској, Републици Српској, Федерацији БиХ, Црној Гори, осталим земљама у ближем окружењу и у дијаспори, па је тако тај српски језик један од малобројних фактора који тај мој народ расејан на толиком простору још увек држи на окупу, под истим националним именом.

4) Зато што ме уопште не занима шта ће са тим језиком да раде остале нације избегле из оне братствојединствене СФРЈ, много ми је важније како ће се према том мом српском језику односити моја нација у целини, на свим географским просторима, као и институције матичне државе те моје нације

Ови остали око нас нека раде шта год хоће, не занима ме.

Само нека се придржавају заједничких закључака са имовинске расправе после језичког развода где је јасно речено шта је чије и коме шта припада, те да не присвајају оно што припада језику и култури моје нације јер ћемо онда морати опет да потегнемо суд за развод бракова.

5) Зато што ми дегутантно и јадно после свега што се догодило у 20. веку у тој заједничкој нам држави изгледа то имитирање Вука, Даничића, Мажуранића, Деметра и осталих потписника Бечког књижевног договора из 1850.

Та мода је одавно прошла...

Понављати је данас, у 2017. години, то је као када бисте носили шими ципеле  на Пумину тренерку са штрафтама.

6) И на крају последње, али не и најмање важно, зато што ми се нимало не свиђа већи део те листе са именима потписника те Декларације.

Не желим уопште да будем у том друштву, па чак ни декларативно.

И да за крај парафразирам Ведрану Рудан, једну од потписница те Декларације о заједничком језику:

Одјебите, бре, више са тим вашим шутирањем цркнутог коња званог Југославија!

Спуштавах се већ ја на ваше уже, умало се уже не претрже.

Од тада смо виши пријатељи. 

Пунктум. 

(Што би рекла жена Симе Милутиновића Сарајлије коју су сви због тога звали Пунктаторка.)