Pas laje, karavani prolaze

Уочио сам недавно да српска влада, опет, покушава да изабере директоре јавних предузећа преко јавног конкурса. То је вредно сваке хвале јер је професионални менаџмент критична тачка модернизације ове важне јавне имовине. А одавно је прошао рок да се то уради јер су многи од садашњих директора у статусу „вршилаца дужности" већ низ година, много дуже него што то закони предвиђају.    

У претходном блогу сам говорио о томе како је важно да у Србији држава сама да добар пример запошљавања заснованог на способностима а тај процес, ако се уради како треба, је добар корак ка томе да се исто уради у овим компанијама. С обзиром да је фирма као што је ЕПС још увек међу највећим послодавцима у Србији ако би она била позитиван пример таквог понашања мало шта би могло засенити тај пример.

Међутим, ако је избор директора јавних предузећа на јавном конкурсу позитиван корак, постоје други примери ваљаног управљања јавним предузећима који забрињавају. Један од њих је понашање управних одбора тих фирми.

Управни одбори јавних и државних предузећа требало би да раде према упутствима највећег власника кад је у питању стратегија пословања фирме.  Али, управни одбори и руководства предузећа такође треба да имају једну дозу самосталности  кад је у питању дневно руковођење у шта, по теорији, држава не би требало да се уплиће. Ти принципи су успостављени и примењени у многим земљама чланицама ОЕЦД-а 80-тих година прошлог века, као део нечега што је названо реформа „новог управљања јавним компанијама". То је урађено због перцепције да је директно политичко уплитање у управљање штетно за постизање добрих резултата у њиховом раду и доводило је до тога да та предузећа праве губитке.

Управљачка структура постављена у јавним и државним предузећима у Србији одражава те принципе. Међутим, постоје чести и узнемирујући примери кад управни одбори не маре или се чак отворено супротстављају стратешком циљу који је поставио власник, то јест држава. То не само да је лоша пракса већ потенцијално може нанети велику штету интересима власника, који су, у крајњој инстанци, грађани Србије.

Недавни пример тога је одлука Управног одбора Поштанске банке да се дрско супротстави стратешком смеру пословања ове банке, који је одабрало Министарство финансија. Одбор је, наиме, одлучио, без изношења икаквих ваљаних разлога, да откаже тендер за избор саветника који је требало да помогне у дефинисању стратегије коју је донео власник, кобајаги зато што се Одбору није допадао смер стратегије који је власник поставио. Ни у једној приватној фирми власници не би толерисали такву одлуку. Та одлука је угрозила и договор власника са међународним финансијским организацијама и страним инвеститорима. Пре тога се слична ствар десила са Агенцијом за осигурање депозита, кад су стратешке одлуке Министарства финансија или биле (делимично) занемарене или игнорисане.  Управни одбори су такође на спектакуларан начин оманули у спровођењу државне политике и у другим случајевима, као што су РТБ Бор и Ресавица.  А у случају државних апотека, одбори који надгледају рад групе апотека на спектакуларан начин нису ништа урадили да спрече да државне апотеке упадну у дугове од око 10 милиона евра, при чему су апотеке у Панчеву најпознатији случај. Што је знак да чланови одбора не испуњавају ни своју основну дужност. Ми можемо спекулисати зашто су управни одбори тако поступили, али је сасвим јасно да нису деловали у складу са јавним интересом.

Група Светска банка и, посебно, Међународна финансијска корпорација, подржавају професионализацију управљања компанијама у Србији, укључујући и државна и јавна предузећа. То укључује и процедуру давања сертификата који би (преко писаних тестова) потврдили да кандидат познаје правила управљања компанијама, што би било предуслов да се неко именује за члана управног (или руководећег) одбора. Закон би једној институцији дао право да издаје такве сертификате, а више њих би могло да обучава кандидате. Но, мада би то био корак у добром смеру, све би то имало ограничене ако одбори не поштују прво и најважније правило корпоративног управљања, које каже да по питању стратешких одлука, чланови одбора треба да примене упутства која им је дао власник, у овом случају држава.