VILINO GUMNO

   gost autor: drzurin otac

Iznudivši moj pristanak da uđem u “vladu  spasa”, osokoljen, Joga se obruši sa zidića  poput uplašenog blavora i pozva  me da što prije krenemo ka Vilinom gumnu i prema Poljicama…

Nakon jednog sata pješačenja uđosmo u novu šumu našavši  se  ispod visokih vrhova Djevojačkih stijena, te  zastadosmo da predahnemo. Poslije  izvjesnog vremena  Joga se upilji u mene i upita:

Je li, bre! Osećaš li nešto…?

Šta je li osjećam – upitah  iznenađeno  zaboravivši da mi je prije toga pokazivao na jednu od  stijena iz koje će on, kako reče, nekom svojom unutrašnjem elektronikom privući do nas energiju iz nje, a zatim je prenijeti i na mene…?!

Mislim, pristiže li do tebe  energija?...
Aaaa! Pristiže, kako da ne!!!  Krcat sam! - odgovorih mu sjetivši se obećanja o indukcionom tretmanu!?
E pa, lepo! Ostani tako i dalje. I, nemoj mnogo da se naprežeš -mislim, nemoj psihički mnogo da se naprežeš!
Neću - uzvratih. - Neću, rekoh, ali mu se ubrzo obratih za dodatno pojašnjenje, upitah:
A možemo li da razgovaramo? Onako, samo da ćeretamo…?

Pa kako da ne! Čak naprotiv -  odgovori veselo, ali mu se uskoro lice opet  smrknu. Ipak nemoj! Radije pričekaj da se u ovu energiju iz stene ulije nešto i od kosmičke. Imam ja  i za to načina!

Dakle da čekam?...
Da. Da, pričekaj još malo.
Nakon odmora i prikupljanja “energije”  iz stijene, ali i one Jogine specijalne, “kosmičke”, ponovo krenusmo. Sav usopljen, Joga je već kod prvog uspona na kraju šume šištao i otpuhivao kao neka stara parostapna brodska mašina. Probijajući se kroz ne znam već koji šumarak, napokon se dokopasmo čistine, a ispred nas  se ukaza  ogromna planina. Lokalitet Vilino gumno se još nije vidio.  Valjalo nam je još dosta  pješačiti.

Ožednismo, a u plastičnoj čuturici jedva da je bilo ostalo  par kapi vode. Imali smo, doduše, u celofanu i nekakav smrvljeni keks kojemu je već odavno  istekao rok upotrebe. Pozobasmo taj keks “u prahu” i najzad  izbismo na  jednu  od planinskih  čuka. Sa njenog vrha naprosto utrčasmo u ravničasto Poljice.

Na moje veliko iznenađenje, u gustom papratištu oko nas neočekivano se   ukazaše prve od Sunčanica. Naletismo na pravi rudnik „Prstenovki“!

- Macrolepiota procera! Macrolepiota lepista! – oduševljeno je uzvikivao Joga i pitao me  je li mi u rancu spremna tava sa “montažno-demontažnom” ručkom…  Za tavu sam vjerovao da je imam, ali za ručku nisam bio siguran. Štaviše, mislio sam da nemam ni jedno ni drugo.

-Nema veze! - tješio me je. - Ako treba, može i samo za stručak, pa na žar.

Sunčanice su zaista imale dugačke stručkove i ogromne šeširaste klobuke boje jastrijebovih krila. Bilo nam je potrebno samo malo ulja i svakako soli. Kako sam pušač, vatre nam neće nedostajati. Joga odmah naredi da „podložim“ vatru (jedan vrlo rijedak „kroatizam“ kojim se tog dana bješe poslužio).

- Podloži - reče mi - a ja idem da još malo procunjam okolo. Kad ima Prstenovki mora tu da bude i neka Blagva (Amanita caesarea) - Carevka, Jajača, Rudnjača ...- nabrajao je sve domaće i latinske nazive, i - samo što je zakoračio van staze - naleti na potpuno rastvoreni primjerak te Blagve ili Carevke. Klobuk joj je bio blistavo crven sa primjesama narandžastog, a listići ispod klobuka su imali boju starog zlata. I cijeli stručak skupa sa „suknjicom“ je takođe bio žute boje. Samo joj je zadebljanje pri dnu stručka  sa ovojnicom  bilo bijelo poput snijega.

- To joj je plodište! - podučava me Joga - Tu se nalazi nevidljivi micelij od kojega se rađaju nove Blagve, nove lepotice! Uh, bre, pa zar ovo nije prava Božija blagodet? - pitao me je ushićeno  diveći se lijepom primjerku Blagve.

Krenuvši dublje u papratište i zakoračivši na još jednu od livada, ponovo se  oglasi. - Vidi ovo, molim te! Pa ovo je pravi „Agaricus arvensis“ – pravi pravcati šampinjon, a ne oni tunelski od galofaka...! A, evo ga još jedan – Agaricus bisporus. Auuu!, boga ti,  koliko ih ima?...

Udaljavajući se livadom, saginjao se povremeno dozivajući me, ali sam ja bio zauzet traženjem tave i one nesretne ručke na njoj.  Najzad je nađoh, u dnu ruksaka - i tavu i ručku -  no  nisam se pretjerano obradovao niti sam pak likovao zbog toga. Čekao sam da se vrati Joga i da mu objavim svoj pronalazak kako bih time sebi i nesvjesno priskrbio epitet savjesne i temeljite osobe što ni izbliza nije imalo veze sa mnom. Bio sam pravi šarlatan u takvim stvarima i naprosto sam se divio sebi ako bi mi se neka od njih makar i samo omaškom potkrala...

Vrativši se do vatre koja je već gorjela, Joga izruči ispred mene sve gljive koje bješe ubrao. Upita me i da li svaku od njih poznajem, te razlikujem li dobro boje, jer ako ih ne razlikujem nikada neću postati dobar gljivar!

-Zbog toga ne moraš brinuti! - rekoh mu. - Odlično raspoznajem boje ...štaviše - živim za njih!!!

No, on me i ne sasluša. Ponovo se otisnu u potragu za gljivama s namjerom  da me još više impresionira novopronađenim koje bi mi eventualno  bile nepoznate. Čekao sam ga da se vrati i ćutke  podlagao vatru, sve vrijeme opipavajući i gladeći aluminijsku ručku tave.

Joga se ubrzo slavodobitno  povrati. Crvenjele su mu se u rukama Blagve i bijeljeli šampinjoni „Portobello“, kao i još neke meni nepoznate. Jedna od njih, lisnata i crvena ko uskršnje jaje-pisanica, drhturila mu je na dlanu poput pihtije.

- To ti je Judino uvce - reče mi. - Može da se jede i sirovo! Onako, sa malo sirćeta, bibera i ulja, i - ako želiš - i sa malo belog luka! A može i samo uz albanski konjak „Skenderbeg“, mada ja ne volim baš preterano Šiptare!...

Htjede još nešto da mi kaže na tu temu, ali se napravih da ga ne čujem. On, međutim, odmah prepozna takvu moju namjeru i oglasi se naređivačkim tonom:- Sve ovo da staviš u tavu da se krčka!

U glasu mu se već osjećao prizvuk superiorne premijerske  ležernosti, jer kada premijer  nešto hoće ili ima da kaže – onda tu pogovora više nema!

Skrušeno ga poslušah prihvatajući gljive iz njegovih ruku spreman da ih odmah kasapim za tavu!

-Ne! Ove Sunčanice da si odvojio od stručkova pošto oni nisu za jelo. Tvrdi su i žilavi, a na svom donjem kraju - kao što ti rekoh - nalazi im se micelij... Samo od jednog stručka u idućoj sezoni mogu da se „izlegu“ i do sedamdeset  novih Sunčanica! Šteta je, bre, da se toliki rasplod baca u vatru!

Poslušah ga ličeći sebi na šegrta, i bi mi neprijatno što me svaki čas upozorava, ali nekako izdržah. Valjalo mi je ćutati i slušati ga, a on će valjda naći snage da uoči tu moju poniznost, da mi oprosti neznanje...

Nisam htio da mu pošto-poto podilazim, ali kada neke stvari ne poznaješ red je makar da se o njima glasno ne izjašnjavaš. I, zaista, ne prođe mnogo vremena kada se Joga razgali. Primjetivši moju krotku pokunjenost, širokogrudno mi podastre svoju velikodušnost, reče: - Neka se to sada lagano krčka, a ti uživaj i nemoj oko koječega da se uzrujavaš. Osećaš li kako već fino miriše na zemlju, na humus, na nešto berićetno…!?

-Osjećam - odgovorih. - A uz to ova Blagva ispušta i neku žutu boju u tavi..?

- Dakle, video si tu žutu boju?  E, baš mi je drago. Poznaješ ti, bogami, dobro boje... nego, možda je nju trebalo odvojeno da ispržimo, da se ne meša sa ostalima. Ali, nema veze! A da slučajno u rancu nemaš malo „Vegete“ ili neko jaje? Znaš kako bi tek to selo uz sve ove gljive?

„Vegetu“ sam imao u nekom od zamotuljaka, ali jaje nisam, a nisam imao ni luka: ni bijelog ni crnog! Zaboravih ponijeti.

Kada to ču, Joga demonstrativno podiže obje ruke uvis. - Nemoj!  Stop! Skidaj tu tavu sa vatre. Idem začas da potražim  divlji luk. On je i inače zamena za oba  - i za beo i za crni...

Opet ga poslušah, a njega posluži sreća ko što se i inače kaže da budale sreća prati! Pronašao je taj svoj divlji luk sa zrnastim zadebljanjem korijena i dugačkim i tankovijastim perima mat zelene boje. Kada ga nasjeckah i ubacih u tavu, razliježe se  pravi pravcati miris luka, upravo kombinovani miris bijelog i crnog!

- Eto, to je to! - uzviknu Joga.

„To je to“ – pomislih da i ja kažem žaleći pomalo što je i ovaj put on bio u pravu, jer sve te gljive skupa sa Blagvom ništa ne bi vrijedile bez tog njegovog divljeg luka.

I tako, valjalo mi je i dalje osjećati se poniznim; valjalo mi je učiti i učiti od njega i pomiriti se sa time da ga nikada neću moći dostići u poznavanju gljiva!!!

On se i ne osvrnu na takvo moje osjećanje. I dalje je ležao zavaljen uz vatru, grickao komadiće Judinog uvceta i divio se okolini.

Šta kažeš, bre, na ovu lepotu i bogatstvo? Ma, kažem ti ja da tu  ima nečeg od uticaja  Vilinog gumna, jer  ne zove se ono uzalud  Vilino...?  Ovoliko obilje  se ne stvara   samo od sebe! I – da znaš: i naša bi »Vlada«  sa ovime morala najozbiljnije da se pozabavi: da se sve ove gljive sortiraju i uz dobar marketing –  sve na svetsko tržište!!! U izvoz, nego šta?  Pa to je, bre,  po meni osnov svake solidne vlade. Je li i ti tako misliš?

Ma jebo vladu! – odgovorih mu bezvoljno, a onda – da bih koliko-toliko zabašurio izrečeno o »Vladi«,  brzo  ga upitah  šta da radimo sa ostatkom gljiva koje ne bjesmo ispržili.

Ništa! Neka stoje! Ja ih dalje ne bih ni brao. Možemo eventualno  da svratimo  u   planinarski     dom  i   tamo nešto podelimo  stočarima u zamenu za neko dobro meso ili sir! Ali, pazi – reče mi – meni se i dalje ne dopada  ono što si malo čas  rekao  o »Vladi«!?...

Otrpio sam njegovu opravdanu primjedbu. Bio je u pravu i sa prijedlogom da se svrati u planinarski dom. Pametan je i lukav bio Veliki Mag Joge, ali su stočari bili kud i kamo pametniji od njega. Njih uopšte nisu zanimale gljive. Priča o vladi bi im bila daleko interesantnija. Ako bi je, medjutim, pred   njima načeo,  sasvim sigurno bi se suočio sa bezbroj naoko trivijalnih ali itekako životnih pitanja  na koja  bi im davao potpuno nesuvisle odgovore...  Plašila me je takva mogućnost. Morao bih i sam da uskačem i da izigravam njegovog portparola, da ga prekidam u momentima  dok bi se zahuktavao, te da na kraju  i sam  dajem  iste takve   nesuvisle odgovore ...

Nisam želio da razočaravam stočare, a još manje da se  zamjeram svom premijeru. Ideja da svratimo u Dom  uopšte mi se nije dopadala. Nešto prezalogajiti, izležavati se u travi na zalasku sunca – udisati svjež planinski vazduh, a onda, pred noć – istom stazom natrag.  U tim trenucima nisam mu bio ni od kakve koristi.  Kao budući ministar kulture, malo  šta sam mogao uraditi u pogledu  plasmana gljiva!?  Što se pak tiče kulturne baštine i ona je bila tolika kolika je bila. Ako je postojala, bila je vidljiva i bez mog posredovanja, a ako pak nije  – put do njene  samoprepoznatljivosti  je  bio  dug i mukotrpan. Tu   jedan  ministar – pa ma ko on bio - malo  šta može uraditi , a ja sam  bio upravo jedan od takvih!!!

I ne znam samo šta  je u meni  mogao da vidi moj budući premijer kada mi je bez razmišljanja dodijelio  to ministarstvo!? Moguće je da je prevagnuo moj pesimizam koji je   po snazi  bio  obrnuto srazmjeran njegovom optimizmu!?.. Moguće je i  da se na nekoj tački njihovog medjusobnog ukrštanja nalazio  nekakav nevidljivi  medjuspoj  koji je prevagnuo  da  mi dodjeli  ministarstvo, ili se , pak, možda,  samo   šalio sa mnom???...

Znajući koliko sam tašt u tim stvarima, nisam odbacivao ni takvu mogućnost. No,  svakako sam očekivao da će mi on to  i sam saopštiti iza nekog od brojnih sastanaka »Vlade« kada će mi i lično uručiti zahtjev za hitnu ostavku!!!

Onda, kada će mi kazati kako sam u potpunosti iznevjerio sva  njegova očekivanja. Ali, ni tada  me neće razriješiti  dužnosti; ostaviće mi još neko vrijeme da se presaberem i tek će mi  na isteku četvorogodišnjeg mandata  lucidno sugerisati da i ne pomišljam  na novu kandidaturu!  »Pa, dosta si me, bre, razočaravao! Ne mogu više da te trpim, pa sve da si mi i iz oka ispao! .... Idi, molim te,  i skrasi se negde  i  da te moje oči više ne vide!!!«

Tačka našeg budućeg razlaza mogla bi da bude i moja obećana a nikada nenapisana  monografija o gljivama i beračima  gljiva iz naših krajeva ....  »Trebalo je – rekao bi mi on -  da opišeš  sav ovaj i golim okom vidljivi parazitizam kako samih gljiva, tako, bogami, i naših ljudi, a ne da se tu zevzečiš  sa  svojom  bolećivom neodlučnošću...! Pa, čoveče,  zar ti stvarno misliš da  sve ovo oko nas tek tako  samo pada s neba?!   I, slušaj : same gljive tu uopšte  nisu važne! Pa čak ni gljivari, neka ih djavo nosi! Bitno je jedino   g l j i v a r e n j e ,  je l'  me  sad  razumeš  šta hoću da  kažem? Da. Jedino gljivarenje. Upamti to! Gljiva će uvek biti, i one će već nekako i same niknuti, a i gljivara će uvek biti,  pa  makoliko bili nikakvi  i  nevaljali, ali  proces  odabira i traženja gljiva – to je ono što je glavno!!!

To je, bre, ono suštastveno  o čemu je trebalo da  ti progovoriš u toj svojoj budućoj monografiji, Bibliji, Talmudu ili Jevandjelju – nazovi  to kako  hoćeš!!!  A  uzgoj, plasman i sve ostalo – to se tebe nimalo ne tiče! Tvoji su jedino razlozi traženja gljiva, pa makar nikada i niti jedna ne  bila pronađena! Čudna mi čuda  ako mi u toj svojoj knjizi   objaviš da ih nisi našao! Mnogo važnije od toga je što si ih tražio, pa  makoliko pri tom  traćio i svoje i moje vreme! Pusti vreme! Ono je ionako enigma za sve nas!!!«

Tako bi mi rekao moj budući  premijer,  ali bi se i tu samo nakratko  zaustavio, no ne zbog umora (jer je on bio neumoran!), već  zbog zapanjenosti koliko sam u njegovim očima bio nesposoban. Ni nazrijeti – ni naslutiti i ni od nosa dalje ne vidjeći takoreći!

To bi u tom trenutku bila moja kompletna biografija!

Poslije takvog slijeda dogadjaja, ni sam se ne bih čudio što me premijer  ne bi želio u svom timu. I sam bih bio spreman da se povučem i  - kako on  reče –  negdje skrasim i čekam  starost koja se ionako neće mnogo zabaviti!!!

Umjesto toga,  zakrenuvši ponovo pogled prema Vilinom guvnu, on mi se samo blago osmjehnu. Još blaže me pogleda i reče : - E pa, ovo je zaista veličanstveno ... mislim ova priroda! Pa, hoćemo li onda da se angažujemo oko gradnje Doma andjela na Vilinom gumnu, a?!!...

Nisam znao šta da mu odgovorim. Nisam bio siguran ni da li je odustao od traženja moje ostavke, a  osim  toga  bilo je već toliko mnogo gradjevina na svim stranama – toliko mnogo crkava, džamija i drugih bogomolja u kojima  se ništa značajnije nije događalo... Dom andjela je svako  bio nešto posve novo i stoga je valjalo podržati njegovu gradnju. Valjalo je  obogatiti  novom formom krajolik predjela i sopstvene duše i tu istu dušu  udružiti sa andjeoskom  milostivošću iz koje će se na kraju možda nešto i izroditi ...!?

U znak kakvog-takvog slaganja s premijerom, samo  klimnuh glavom.

 Eto, jesam li ti rekao da mislimo isto! – dočeka  me  radosno Joga.

 Da. Slažemo se u svemu! – potvrdih.

 E pa, lepo! Daj da onda trknemo do Vilinog gumna! Da obidjemu buduću lokaciju Doma anđela, pa ako treba i da zanoćimo gore!

Ništa  ne odgovorih. Nije mi se išlo na Vilino guvno, a Joga - kao da  mi  čita misli- iznenada naglo  promjeni svoju odluku, te  uzviknu: - Ili radije ne! Bolje  da ja sam pođem gore, jer ti ionako sutra moraš na put  – da posetiš brata - ako sam te dobro razumeo?  Je l' tako beše? –  upita me , a onda  kroz mene prostrujiše  trnci od  te njegove uvidjavnosti, od dobrote ...

   - Ništa, ništa! Lepo ti sada podji u planinarski dom pa se tamo malo odmori i okrepi se usput nekim zrelim šipurkom, a onda se vrati kući da se spremaš za put!!! Sam ću, bre, da obidjem lokaciju budućeg Doma anđela, a  možda ću i da prespavam  gore. Ne moraš da me čekaš!!!

    Bio sam dirnut do bola  njegovom  pažnjom. Kao da mi je rekao:   » Pa, idi, bre! Velim ti  ja da tu ima nečeg od one andjeoske ponesenosti, kada već nemam bolju reč za to! ... I, opet ti kažem: tražiti, tražiti i samo tražiti, i -  sve oko sebe nadgledati budnim okom! Tražiti i osluškivati glas prirode, a stvari ko stvari! One će se i same  razotkrivati  ukoliko ih dovoljno dugo obasjavamo svojom unutrašnjom svetlošću! Ni u mišju rupu se neće moći sakriti  ako ih stalno držimo u prismotri!!!   Jesi li me sada razumeo?«

 - U potpunosti sam te razumio – odgovorih  mu.   

- I - ništa da ne brineš - kada ti ja kažem! A ako i  imaš kakav problemčić , slobodno mi reci i daj oduška svojoj duši. Pa, majku mu, naši smo, bre, ljudi! A imaš i moju punu podršku na mestu ministra kulture! I bez tebe sam ja znao za tvoje kvalitete!   Ne misliš  valjda da sam ti tek tako dodelio to ministarsko mesto???

Drhtio sam od zadovoljstva.   Ono se polako prenosilo i na stvari oko mene : na drveće, lišće, travu i na kamenje, ali se onda  Joga ponovo nakači:

- Daj još  malo od tih gljiva ako je ostalo u tavi – natrpaj  mi u ovaj  papirni tanjir!!!