Biciklom oko sveta -- Sakura ili dar života (Okinava, Japan)

Želela sam da vidim sakuru još od prve slike procvetalih trešanja na zidnom kalendaru u mojoj dečijoj sobi. Još od onog časa geografije na kome nam je nastavnica pričala o festivalu koji slavi cela japanska nacija.

Ali nije mi se dalo da turu po Japanu započnem u rano proleće, idući od juga prema severu, tragom cvetanja trešanja. Promenila sam planove i vozila u jesen, bežeći od zime na jug. Pomirila sam se s tim da ni putnici-nomadi ne mogu da ispune sebi sve želje i da i najvećim svetskim skitnicama ostaje ponešto o čemu će sanjati, kujući planove za ’neki drugi put’.

Ali on je stigao brže nego što bih ikad pomislila. Bila je sredina januara kada je ispred jedine prodavnice na Zamamiju osvanuo plakat sa prepoznatljivim ružičastim cvetovima, nerazumljivim tekstom i datumom 28. januar. Gde? Šta tačno? Ispitivala sam zaposlene, pokušavajući da razumem njihova objašnjenja na japanskom.

Ostala sam bez preciznih odgovora, ali ionako sam već odlučila da se vratim na glavno ostrvo mnogo pre tog datuma. Trebalo je da obavim specijalističke preglede zbog ozbiljnih sumnji u svoje zdravlje. Pitala sam se o svojoj daljoj sudbini, obuzeta strahom od teške bolesti. Ali čak i da se ispostavi najgore, rešila sam da neću propustiti sakuru. Tek tada neću.

*

A onda su stigli rezultati. Moj život se nastavlja – pisalo je u njima. Olakšanje je slaba reč za osećaj koji čoveka obuzme nakon preživljenog samrtnog straha i već gotove presude koju je stvorio u svojoj glavi. Bila sam kao smrtno otpisani koji je čudom prezdravio. To moje oživljavanje nije imalo ništa sa sakurom i početkom proleća, osim što su se vremenski podudarili. Otuda i moj snažan utisak obnavljanja sebe na Zemlji, skoro uskrsnuća, iako je stvarna smrt faktički izostala. Ali ni priroda ne umire odistinski, niti se odistinski ponovo rađa. I možda ono što sam tada osetila za sebe upravo odgovara onome što se dešava sa njom. Sve je moguće prilikom bliskog susreta sa smrću, čak i ako je ona bila samo umišljena.

*

Saznala sam i informacije sa onog plakata: sakura se zvanično obeležava 28. januara. Mesto gde se može posmatrati, koje je ujedno i pozornica otvaranja prolećnog festivala, nalazi se u Nakiđinu. To je stotinak kilometara udaljeno od Nahe, u koju sam se smestila po povratku sa Zamamija.

Iz raznih razloga, od kojih želja za promenom nije najmanji, rešila sam da tamo odem autobusom. Probuđena nežnost prema sebi navela me je i da rezervišem smeštaj u malom hostelu. Punih pet meseci spavala sam u šatoru i sada me je odbijala ideja o kampovanju, makar ono bilo i za jednu noć. Umesto toga, probaću kako izgleda biti tipični turista: doći ću konevencionalnim prevoznim sredstvom, obići trešnjine drvorede, smestiti se u hostelu i malo se odmoriti u pravom krevetu, da bih se predveče vratila na otvaranje festivala. Sličica na onom plakatu prikazivala je ljude u tradicionalnim kimonima koji sviraju i plešu, i taj program sam iznad svega želela da vidim.

Imalo je smisla da jedna takva predstava zaokruži moj doživljaj sakure. Kao što je imalo smisla da sakura simbolično obeleži završetak mog putovanja po Japanu.

*

Dan pre trešnjinog festivala počela je i Lunarna nova godina. Nisam proverila, ali čini mi se da je sakura uvek prati, pošto i jedna i druga označavaju dolazak proleća. Kako god, u Kini i mnogim okolnim zemljama proslavlja se sedmodnevni blagdan, pa su turisti nagrnuli i na Okinavu.

Autobus se brzo puni. Do mene seda krupna tamnoputa Indijka, a na pomoćno sedište njena vitka drugarica koja izgleda kao Japanka. Između sebe razgovaraju na engleskom, pa se spontano uključujem u priču. U stranoj zemlji, strancima je lako da budu druželjubivi.

Obe devojke su iz Bostona i tek su završile srednju školu i upisale koledž. Kako im nastava počinje na jesen, imaju više od osam meseci slobodno, i rešile su da to vreme provedu putujući. Na Okinavu su došle zbog toga što je toplo, a i da bi vitka devojka posetila svoju brojnu rodbinu. Sad su se uputile da vide sakuru, kao i ja. Samo što će festival ispratiti na nekom drugom mestu, ne u Nakiđinu. Potom planiraju da odu na Zamami.

„Ah, Zamami!“, uzdahnem, osetivši kako me zaskače tuga.

Sećanja su nepravedna. Pamtim sliku mog smešno-malog šatora koji jedva odoleva mahnitim udarima vetra sa Pacifika, tresući se i otkidajući se oda tla. I strahove koji me plave do grla i nosa, te bežim odatle pre nego što me sasvim potope. A trebalo je da Zamami zauvek ostane moj mali privatni raj. Možda će, s vremenom, da opet prevlada slika bele peščane plaže, prozirno čiste vode i tišine što dolazi od odsustva ljudi. Doživljaj savršenstva prirode i gotovo bolne želje mog tela da se rastoči do najsitnijih atoma, kako bi se s njom sjedinilo u Jedno. Osetila sam to tamo, mnogo puta.

*

Od moje stanice do zamka Nakiđin ima nepuna dva kilometra uzbrdo. Penjem se uz ivičnjak, s nadom zagledajući trešnjino drveće duž puta. Nema mnogo cvetova i većina krošnji je još uvek potpuno gola. Obuzima me sumnja da se požurilo sa festivalom, uprkos neobično hladnoj zimi. Da li ću videti sakuru u njenom ružičasto-belom sjaju? Ili sam uzalud dolazila?

Falsifikujem stvarnost praveći selfi u jednoj od retkih napola procvetalih krošnji. Oni koji budu gledali tu fotografiju pomisliće da sam prošla kroz tunel od latica trešnjinog cveta. Uz malo mašte, lako mi je da zamislim da to zaista tako izgleda, kao što će i izgledati za nedelju-dve. Jedino što ja ne želim da zamišljam. Činila sam to celog života na pomen sakure, a sada sam ovde da bih to najzad videla uživo.

Dajte mi ono po šta sam došla!, uzviknula bih nekome tamo gore, ili gde god bio, kada bi to imalo smisla. Sve što znam o prirodi, ono što sam naučila izlažući joj se prethodnih pet godina poput pravog nomada, uverilo me je da se raskorak između naših želja i njene volje premošćuje jedino strpljenjem. Čekanjem časa kada će neko nevreme prestati, kada će svanuti, kada će se pojaviti Sunce, kada će otopliti, kada će trešnje biti u punom cvatu...

Polako se mirim sa tim da sam, ipak, poranila.

*

Sklanjam se od vašarske gužve koja vlada na platou podno utvrđenja. Subota je, vreme je lepo, sinoć je počela Lunarna nova godina, a danas je otvaranje sakura festivala. Shodno tome, ima mnogo turista. Kao i štandova sa hranom i pićem, suvenirima, organskim preparatima za sve namene, kućnim rukotvorinama i još koječime. Ionako visoke cene, sada su astronomske.

Uz ulaznicu za obilazak utvrđenja Nakiđin, dobijam i prospekt. Došla sam ovde ne znajući ništa o samom ovom mestu. Sad otkrivam da ću upravo obići Uneskovu kulturnu baštinu.

Zamak Nakiđin datira s kraja četrnaestog stoleća, iz vremena nezavisnog Rjukju kraljevstva. Ono je obuhvatalo sva ostrva između današenjeg kontinentalnog Japana i Tajvana. Samo ostrvo Okinava, kao najveće, bilo je podeljeno na tri principata: Hokuzan na severu, Čuzan u centralnom delu i Nanzan na jugu. Nakiđin je bio prestonica severnog regiona, a istoimeni dvorac predstavljao je sedište verskog delovanja. O tome svedoče više svetih ’utaki’ stupova koji su sastavni deo utvrđenja, kao i Hikan trešnje koje cvetaju na severu Okinave između kraja januara do sredine februara, označavajući tako početak sakure u celom Japanu.

Trešnje kao neodvojivi deo istorije.

*

Na slici onoga što bi trebalo da vidim, procvetale trešnjine krošnje prave svod nad dugačkim kamenim stepeništem kojim se penje na utvrđenje. Ako zažmurim na jedno oko a na drugo napola začkiljim, ružičaste latice koje su se već otvorile stopiće se stvarajući privid cvetnog zastora i ja ću, najzad srećna i zadovoljna, proći kroz njega kao što dete prepuno snova zamišlja da prolazi ispod duge.

Povremeno ću zastati ispod nekog drveta na kojem su Hikan cvetovi masovnije požurili da se otvore, kako bih to fotografisala. Strpljivo ću čekati u redu iza drugih turista a zatim tražiti najbolji ugao za sliku koja će svojim gledaocima oduzimati dah.

Nešto kasnije, na vrhu utvrđenja, zamoliću nekog od posetilaca da i mene fotografiše pored drveta sa zadovoljavajućim brojem cvetova. Mala bela laž sa ružičastim laticama. Zatim ću prošetati duž ostataka zidina, pomno vrebajući da ne propustim još neku reprezentativnu krošnju. U tom traganju, proći će mi i vreme do otvaranja festivala.

*

Drevena pozornica postavljena je na travnatom platou podno zidina. Presvučena je u crvenu draperiju, a njome je zastrta i staza što vodi levo od bine do malog hrama. Ispred njega je improvizovana garderoba za učesnike u programu. Na sredini pozornice izdiže se pravougaoni presto, koji je takođe zastrt u crveno. Sa obe strane bine postavljena je po jedna večna baklja na držaču, dok su se ispod nje, na travu, smestile jake reflektorke. Scenografija uključuje i visoki zid od neuglačanog kamena u pozadini, koji pripada utvrđenju. Ono je nepravilnog oblika, zakrivljenih mekih linija i sa ovalnim kulama. Svod je otvoren, sa niskim sivim oblacima koji brzo promiču ka unutrašnjosti tvrđave.

Metalne montažne klupe očekuju stotinak posetilaca. Još uvek su prazne, jer ima više od pola sata do početka. Povremeno, neko od radnika u uniformama na kojima piše ’staff’ sedne da načas predahne. Oni još uvek imaju dosta posla oko priprema. Treba postaviti instrumente, podesiti mikrofone, odmeriti jačinu osvetljenja.

Dve-tri manje grupe posetilaca stoje po strani, verovatno čekajući na nečiji znak, odobrenje da zauzmu mesta. Ne znam da li je već dopušteno da se sedne, a neću ni saznati ako njih budem sledila. Zato pitam jednog od radnika, koji mi pokaže rukom da je slobodno. U sledećem trenutku prolazim do klupe u prvom redu i zauzimam mesto na sredini. Unapred se radujem zbog odličnih fotografija koje ću moći da odatle snimim.

*

Japanka približno mojih godina pita me za dozvolu da sedne do mene. Klimam glavom i ona seda. Za sada smo nas dve jedine koje su se smestile. Ne pokušavam da prva započnem razgovor, ali celim svojim držanjem odajem spremnost da ga prihvatim, ukoliko mi se bude obratila. I žena to zaista čini. Kada progovori, pomislim kako je šteta što ću uskoro napustiti Japan – sada kada sam stekla tu vrstu ležernosti koja vazda stidljive Japance oslobađa od straha zbog neznanja engleskog jezika. Već neko vreme unazad, malo-pomalo pa zateknem sebe u neobaveznoj priči sa nekim kog sam srela u prolazu. Još kad bih imala makar osnovno znanje japanskog, sigurno bih napravila i neka prijateljstva.

Žena do mene natuca engleski. U početku je dosta nesigurna, ali kako vreme prolazi i razgovor napreduje, tako se oslobađa.

Saznajem da živi u selu podno brda i utvrđenja Nakiđin. Radi kao bibliotekarka u ovdašnjoj osnovnoj školi, sa pedeset posto radnog vremena. Drugu polovinu nedeljnog učinka ostvaruje radeći kao honorarni fotograf i novinar za lokalni časopis. Večeras je ovde da bi napravila fotografije sa otvaranja sakura festivala, uz prigodan tekst koji će napisati o proslavi.

Na moju primedbu da smo zauzele najbolja mesta, obe se zaverenički nasmejemo. Uspostavile smo bliskost.

*

Klupe se pune.

Na pozornici, deset muškaraca u kimonima sedi na kolenima, a u krilima su im instrumenti koji podsećaju na bendžo.

„Sanšin“, kaže mi Sačijo. I skreće mi pažnju na to da je instrument presvučen kožom habu zmije. Razumem još da ima tri žice, i da je originalno došao iz Kine. Čitala sam o tome, a sada me i ona podseća da je u periodu pre pripajanja Japanu, Okinava imala veoma tesne veze sa Kinom.

Muzičari počinju da prebiraju po žicama, prateći muziku unjkavim glasovima. Ne dopada mi se kako to zvuči, a ni moja susetka ne mari mnogo, pa nastavljamo da tiho pričamo.

Od teme otrovnih habu-zmija kojih se Okinavljanji mnogo boje, preko mog kampovanja, do večerašnjeg smeštaja u hostelu do kog još ne znam da li ću pešačiti ili ću ići autobusom.

„Mogu ja da te povezem kad se završi otvaranje“, kaže Sačijo.

„Zašto da ne!“, prihvatim. Zahvalna sam, ali ne previše iznenađena. Nekako sam očekivala da će to reći. U zbližavanju sa Japancima, uvek mogu da pretpostavim njihov naredni korak. Približavaju se nepoznatom biću veoma obazrivo i diskretno, sa puno poštovanja, pokazujući svoju smernost i prijateljske namere, kao u priči o Malom Princu kada pripitomljava lisicu. Volim taj njihov način.

„O, pa ti si toliko prijateljski raspoložena, ti zračiš time“, uzvraća mi Sačijo kada kažem nešto o tome kako su Japanci fin svet.

*

Sanšin muzičari odlaze. Iz zvučnika kreće moderna etno muzika. Sa prvim taktovima, na pozornicu istrčavaju dečaci i devojčice. Ima ih tridesetak, u uzrastu od dvanaest do petnaest godina. Devojčice su obučene u žuta i roze kimona u bojama sakure. Dečaci su u crnom, sa trakama oko čela, kao samuraji. Počinju da plešu na bini i izvan nje, ispred naših klupa. Svojim glasovima prate pevačicu preko razglasa, povremeno se derući kako bi je nadglasali.

Ne znam o čemu pesma govori, ali je snažno osećam kroz njihovo izvođenje. Pokreti dečaka su energični, odaju silinu i ratnički ponos. Devojčice na bini dosta su udaljene, pa ne mogu da vežem pogled ni za jednu od njih pojedinačno. Ali nakon prve pesme, mladići se privremeno udaljavaju, a one silaze u parter. I tu počinje njihova tačka.

Ispred mene je lepa dvanaestogodišnjakinja sa velikim osmehom koji blista na njenom licu. Dok skače, dok se vrti izvodeći naporne pokrete, taj osmeh je ne napušta ni na čas. Njen glas nadjačava ostale, a snaga njenog izvođenja ne da mi da odvojim pogleda od nje. Ta devojčica se raduje proleću celim svojim bićem. I stalo joj je kao da se ona sama preporađa.

Suze mi polaze zbog nje.

A do kraja predstave zaista ću i zaplakati, zbog scene u kojoj svi plesači kleknu na jedno koleno i ispruže ruku na zakletvu svom kralju i kraljici koji su, u međuvremenu, zaseli pozadi na onaj tron. Odanost svom vladaru i služenje svojoj zemlji kao dominantna odlika japanskog duha – kako u davnoj prošlosti, tako i danas. Ko to ne oseti putujući Japanom, ništa nije razumeo o ovoj zemlji i njenom narodu.

*

„Vau, dirnuta sam“, kažem Sačijo po završetku predstave. „Bilo je tako snažno i moćno.“

Japanka mi zahvaljuje kao da sam nju lično pohvalila. Naklanja mi se sve vreme dok joj pričam svoje utiske, pokušavajući da objasnim koliko sam srećna.

Nisam li u Japanu u vreme sakure. Tamo gde sam oduvek maštala da budem kada stigne proleće. I nisam li doživela nesvakidašnju radost deleći ovaj trenutak sa ovdašnjim ljudima. A usput, stekla i novo poznanstvo koje me je takođe obradovalo. Nije li sve to upravo obilje i neverovatan dar života. Onog života koji mi je potvrđen pre samo nekoliko dana, uverenjem iz bolnice da mi nije ništa.

Zarlim Sačijo dok idemo prema njenim kolima. A u mislima, i ceo svet.

.