Markos Moreno, andjeo čovečnosti

Ikona XXI veka

Groblje civilizacije

Svet prolazi kroz najveću humanitarnu krizu od kraja II svetskog rata. Poslednjih decenija broj prognanih iz svojih domova dostigao je najveću cifru u čitavoj istoriji - 65 miliona osoba. Prema nekim procenama, svake godine oko 5 000 imigranata iz Afrike pokuša da pređe Gibraltarski moreuz. Reč je o samo 14,4 kilometara mora, koje ih razdvaja od mirnijeg i boljeg života. Tačnije, špansko-marokanska granica predstavlja najveću razliku u životnom standardu od svih granica Evropske unije.

Pod nazivom "Izlaz u slučaju opasnosti", španski fotograf Markos Moreno na svojim radovima prikazuje tragediju imigranata na Gibraltarskom moreuzu. Rođen 1974. godine, Markos Moreno je dopisnik saradnik više fotografskih agencija poput AFP, Getty Images, Associated Press, dnevnog lista El País. Dobitnik je Nacionalne nagrade za novinarstvo Mingote, kao i Nacionalne nagrade za novinarstvo, koje dodeljuje Državna služba bezbednosti.

Objavio je knjigu „Amen" i sarađivao na knjizi „Put krsta u Kadizu" koju je izdala Grupa "Joly". Imao je više fotografskih izložbi posvećenih Maroku, Indiji, Svetoj nedelji, Kubi, imigrantima...

U katalogu izložbe odštampan je autorski tekst Markosa Morena , iz koga izdvajam najzanimljivije delove:

"Želja da skrenem pažnju javnosti odvela me je u fotografiju, a fotografija u fotoreporterstvo. Kada sam prvi put uzeo fotoaparat 2004. godine, uradio sam to da bih prikazao ono što se dešava u mom okruženju, ali pre svega da bih podigao glas i pobunio se protiv jednog uspavanog, apatičnog društva.

Posle 4 godine lutanja sa fotoaparatom, susreo sam se sa tim osobama koje nemaju šta da izgube, jer su već sve izgubili. Zovu ih osobama bez papira, imigrantima, migrantima, ilegalcima... Za mene oni nisu ništa od toga, to su jednostavno ljudi koji pokušavaju da pobegnu od bede, rata, progona, silovanja, gladi, bolesti, besa ljudskog roda.

Kada sam prvi put zabeležio dolazak tih ljudi u Tarifu 2008. godine, nisam verovao svojim očima - deca, žene i muškarci sa hipotermijom, uplašenih lica, srećni, zabrinuti, ali pre svega ljudi puni neizvesnosti i nade. Nisu znali šta im donosi sutra, budućnost ka kojoj su se uputili rizikujući živote svoje dece i svoje sopstvene. Ne uspevaju svi u tome. Mnogi od njih ostanu na groblju dugačkom 14,4 kilometara, u koje se često pretvara Gibraltarski moreuz...

Ali, tada mi više nije bilo dovoljno samo da pokrijem dolazak tih ljudi na špansku obalu. Želeo sam da vidim i kako prelaze tih 14,4 kilometara mora, koje razdvaja Afriku od Evrope...
Odlučio sam da svaki dan odlazim u Tarifu, da tražim od Crvenog krsta i od SASEMAR-a (španska organizacja za pomorsku bezbednost i spasavanje) da mi dozvole da budem sa njima na spasilačkim brodovima. Tokom mesec i pod dana od njih sam dobijao negativne odgovore, sve dok konačno nisam uspeo da se ukrcam.
Nisu svakog dana stizali ljudi iz Maroka, niti smo ih vidjali svakog dana. Često ih je preuzimala i vraćala nazad marokanska mornarica. Ali, prvi put kada sam se ukrcao sa njima na brod, mimoišli smo se sa brodom Civilne garde, koja je upravo spasila 12 osoba, pa sam mogao na brzinu
da ih fotografišem u vodama moreuza.
I tako sam se svakodnevno ukrcavao sa njima, sve dok me jednog jutra nisu zvali veoma rano... Iskočio sam iz kreveta i požurio kolima ka Tarifi.
Kada sam stigao u kancelariju Crvenog krsta u Tarifi, obukao sam ronilačko odelo i stavio šlem, pa smo krenuli ka moreuzu spasilačkim brodom Crvenog krsta. Naišli smo na prvi splav sa desetoro ljudi, vozili su se sa jednom nogom u vodi, a jedan od njih je vadio vodu koficom za plažu. Slika koju nikada neću moći da izbrišem iz sećanja. Uspeli smo da ih spasimo bez problema...
Posle nekoliko minuta, u daljini smo ugledali gumeni čamac sa 8 osoba, koje smo spasili bez ikakvih problema. Nakon toga videli smo prevrnuti čamac i 12 ljudi u vodi. Potpuni haos! Spasioci su iz vode izvlačili 2 sasvim malaksale osobe. Marokanci su bezuspešno pokušavali da izvuku iz mora još troje (delom i zato što oni sami nisu želeli da ih spase Marokanska mornarica, jer je to značilo da se vraćaju na početak i gube sav novac koji su uložili).
U početku smo čekali reakciju Marokanaca, ali kada smo videli da su životi nekih od njih u opasnosti, odmah smo krenuli sa spasavanjem. Kažem krenuli, jer sam fotoaparat morao da bacim i da izvlačim jednog od njih... Bez razmišljanja sam se bacio u vodu, sa sve odećom i prslukom, za čovekom koji se davio.

Vremenom sam primetio da je svaki dan sve više Afrikanaca koji su me pratili na društvenim mrežama, do te mere da su mi se neki od njih obraćali pitajući me da li su stigli njihovi rodjaci ili prijatelji. Tada sam shvatio da su fotografije koje sam postavljao na društvenim mrežama za njih bile poput neke oglasne table. Putem mojih slika oni su se informisali, te sam, i ne shvatajući to, postao njihov glasnik... Ove fotografije su zahvaljujući agencijama AFP I AP objavljene širom sveta, a jedna od njih je bila čak na naslovnoj strani International New York Times-a. Za mene je bilo veliko zadovoljstvo da vidim kako je moja potreba da skrenem pažnju javnosti stigla do svih krajeva sveta...

U avgustu 2014. spaseno je 1 300 ljudi u jednom danu, koji su se prevozili u čamcima na naduvavanje. Evropa nije htela da plati Maroku, i to je bila kazna - 2 dana su neprestano pristizali čamci.

Na jednom od njih je bila i jedanaestomesečna beba, koju su volonteri Crvenog krsta nazvali Princeza. Fatima, kako se zapravo zvala, prešla je Gibraltarski moreuz u čamcu na naduvavanje bez roditelja. Kada su hteli da se ukrcaju, njenu majku su zadržale marokanske vlasti. Njen otac je bebu ostavio prijateljima da bi pomogao svojoj ženi. Kada su se vratili, već je bilo kasno, morske struje su čamac već bile odvukle daleko u moreuz. Kada sam stigao u luku, čuo sam jednog volontera Crvenog krsta kako govori drugima da je devojčica stigla sama. Odmah sam krenuo za njom, sve do sportskog poligona gde su ih prebacivali. Tamo su mi potvrdili priču i čuo sam za nadimak koji su Fatimi dali od milja - Princeza. Priča je objavljena u dnevnom listu "El Pais"...

Sve je brzo zaboravljeno, ali ja sam nastavio da se interesujem za devojčicu i njene roditelje. Ona je data na čuvanje jednoj porodici u Kadizu, dok su njeni roditelji patili u Tangeru, jer nisu mogli ništa da urade i nisu dobijali nikakvu pomoć. Kada sam otišao da ih posetim u Tanger, otac mi je ispričao da su čak pokušavali da ih nagovore da ćerku daju na usvajanje, da bi to bilo najbolje za nju. Prošle su 2 godine i nisu je videli. Njen otac razboleo se od hepatitisa C i tumora na jetri i umro je a da nije mogao ni da zagrli svoju ćerku.
Njegova supruga me je kontaktirala preko Fejsbuka i tražila mi pomoć. Bila je sama u Maroku, bez muža i bez ćerke. Preko jednog prijatelja iz "El Paisa" kontaktirali smo "Caritas" u Madridu, koji su nas zamolili da ne pišemo ništa o tome, jer će pokušati da spoje preostale članove porodice, a plašili su se da bi to ugrozilo proces. Jasno je da ništa nismo objavljivali, a posle nekog vremena dobio sam nekoliko fotografija koje niko nije video, na kojoj su bili mala Fatima i njena mama u Španiji.

Jednom sam dobio poruku da je 86 ljudi spavalo na groblju blizu Tangera, jer su ih izbacili iz stana u kome su živeli u Bukhalefu... Kada smo oko 6 sati ujutro došli do groblja i kada smo videli te ljude kako spavaju na grobovima, to je bilo jezivo, sablasno, osećaj kao da gledate mrtve koji su oživeli.

I danas sam vrlo blizu tih ljudi koji pokušavaju da predju moreuz. Mogu da kažem da je to jedno od najtežih, najlepših i najintenzivnijih iskustava koje sam doživeo kao fotoreporter, i uopšte u životu."

Izložba Markosa Morena otvorena je u Institutu Servantes do 30. marta 2017.