Одлични су ови нови телефони који све памте.
Пуни су слика са летовања од пре 4 године, летовања на ком нисам ни био, већ Осмех са друштвом. Зима ми је ових дана, па увече, кад искључе даљинско грејање, седим под покривачем и гледам снимке покушаја ватерпола у води дубокој пар центиметара покушаје који слабо на сам ватерполо личе, али количина енергије и среће која исијава са екрана је сасвим довољна да ми тих пар десетина секунди буду више пута занимљивији од освајања, дуго очекиваног, олимпијског злата.
Све памте ови нови телефони, памте и преписку СМС-овима, ма колико она рутинска била.
Септембар прошле године обележен је низом порука "Пошао", "Дошао", Пошао", "Дошао", "Пошао", "Дошао"... Уторком, средом и петком два пута је пошао и два пута дошао. Тада је, сем у школу, ишао и на тренинге. Друге суботе октобра сем пошао-дошао тренинг рутине послао је и "Пошао" кад је кренуо у Ушће у биоскоп, 25 минута после тога је "Дошао", 10 минута касније стигло је "Још је нема", па 5 минута затим "Још је нема".
Онда је следила празнина од 140 минута.
Филм је трајао 95, рекламе су биле релативно пристојне са 20, она је стигла 12 минута пре почетка пројекције и после им је требало 14 минута да изађу из сале, да је он отпрати до гараже где ју је чекала старија сестра. Сестра је била нервозна што мора да вози "клинку", добацила је грубо "Мала, пожури", али ни њена неосетљивост према млађој сестри није успела да пробуши облак ружичасте среће из ког је послата порука: "Пошао".
Добро се сећам те суботе, то је она субота када је, после матине биоскопа, дан одседео у соби и вртео најбољу песму коју је Бајага написао.
"Кад ходаш не застајкујеш" тачно 117 пута пре спавања.