Оскар чучи на врху Златне палме

До сада сам већ схватио да у сваком миту и легенди, били они урбани или не, постоји обавезно зрнце истине.

Због тога ја и верујем у једну од тих легенди која каже да је покојни и за многе никад прежаљени најбољи син наших народа и народности, Маршал у фенси униформама и доживотни Прешједник СФРЈ,  много волео филмове.

И глумце.

Глумице нарочито.

Због тога опет верујем да у још једној урбаној легенди свакако постоји то неко зрнце истине...

 Наиме, та легенда каже следеће.

Шездесетих година прошлога века тадашња Југославија на челу са Маршалом доживљава свој успон и стиче поштовање многих широм света.

Привреда напредује, становништво после ратних четрдесетих и тешких поратних педесетих почиње да живи све боље и боље... Зато и није чудо да се породичне фотографије из тога доба нимало не разликују од породичних фотографија неке америчке породице.

Упућени чак кажу да смо тада доживели и мали бејби бум попут Амера педесетих, али у то већ нисам толико упућен. 

Београд, престоница те Југославије са срећним и поносним становништвом, има шмек неке светске метрополе, отвореност на обе стране тада постојећег света је потпуна, исто као и затвореност. 

 Све цвета, све се развија, све напредује...

 Недостаје само једно.

Боља промоција у свету те и такве Југославије.

Схвативши да је филм врло моћно средство пропаганде, тадашњи политички врх земље вероватно аминује идеју да ће се земља најбоље промовисати тако што ће једно домаће филмско остварење  добити неку од престижних светских филмских награда.

 И ту почиње легенда...

Ратко Дражевић, учесник НОБ, удбаш, "човек који је убио хиљаду људи и спавао са хиљаду жена"  у том тренутку је директор Авала филма, једне од две (поред Јадран филма) најпрестижније југословенске продуцентске куће. 

Легенда даље каже да је поменути "филмаџија" са својом екипом сасвим случајно на улицама Париза налетео аутомобилом на тада већ прослављеног редитеља из Холивуда, Николаса Реја, човека који је између осталих режирао и филм "Бунтовник без разлога" са поп иконом Џејмсом Дином који је наша самопрегорна социјалистичка омладина гледала по биоскопима са усхићењем имитирајући момка који је изговорио чувену реченицу:"Живи брзо, умри млад и буди леп леш." (Што му се, уосталом, и испунило.)

Схвативши кога имају у рукама, Ратко и екипа пребацују пијаног и дрогираног Николаса Реја у Београд, смештају у хотел "Москва", уваљују му писаћу машину и постижу договор са њим  да им испоручи сценарио за филм који ће коначно добити Оскара и тако на најлепши могући начин промовисати Југославију, земљу у којој живе срећни и задовољни људи.

 И тако настаје легенда под називом Доктор Реј и ђаволи која се дуго, деценијама, препричавала за престоничким кафанским столовима да бисмо тек пре неколико година коначно добили и филмску причу засновану на тој урбаној легенди захваљујући нашем, на жалост, прерано преминулом Динку Туцаковићу.

А како је даље текла прича о несуђеном југословенском Оскару?

Кажу упућени да је Николас Реј, схвативши у шта се то уплео, побегао (био опет отет?) у Загреб где је био гост једног другог тадашњег великог југословенског филмског продуцента, Бранка Лустига, који је за разлику од Дражевића, постао  светско продуцентско филмско име одласком у Холивуд и снимањем блокбастера попут Гладијатора, Небеског краљевства итд.

Легенда исто тако каже да је Реј успео и одатле да побегне (или га је неко пребацио?) преко границе ван домашаја команданта Ратка и екипе Авала филма. Помиње се да је Реј током свога боравка у Југославији чак налетео и на самог Орсона Велса који се нешто ту мувао по Јадрану покушавајући да сними нешто или макар нађе лека за своју креативну блокаду што је уосталом био и Рејов проблем у том тренутку. 

 А ожалошћеном Ратку, са све екипом Авала филма, познатим драматургом и једним тада још увек непрослављеним редитељем, није преостало ништа друго него да се одрекну Оскара за филмско стваралаштво и да дају том непрослављеном редитељу да ипак сними филм који је добио Гран при жирија у Kану и био номинован за Оскара којег није освојио и тако ипак надокнади ту пропагандну штету по тадашњу Југославију и Београд бекством преко границе оног наркомана и алкохоличара, Николаса Реја.

Касније је, почетком седамдесетих, тај редитељ којег је прославио тај кански Гран при био уплетен као ментор у једну аферу са неким студентским филмом  којим се каљао светли лик и дело никада прежаљеног најбољег сина наших народа и народности, Маршала у фенси униформама и доживотног Прешједника, али то је нека друга прича.

Или можда није?

А много, много касније, чак две децније касније, један други редитељ, ни из Београда ни из Загреба, којег данас у Србији врло често умеју да пљују због његових политичких ставова занемарујући при томе оно што је тај човек постигао на филму, подобијао је неке силне награде на филмским фестивалима  промовишући ту Југославију осамдесетих година прошлога века исто онолико колико и њени тадашњи спортисти, а много, много боље него њени тадашњи политичари.

____________________________________________________________________________

Овај текст је инспирисан Даном после бившег Дана бивше Републике и једним изразом који сам случајно прочитао на посту посвећеном том бившем Дану бивше Републике, а који иде отприлике овако:

"Пропагандни филмови у којима све почиње из Јајца."