конвулзијe есхатолошких квинтесенција

позамашан део нашег живота остаје анониман тако и указ овај извиван је из несанице зарад наслућене музике метронома у главими која повезује маам дисхармоније халуцинанатних призора са оним заумним , те је с'тога пријемчљива , к'о чичак.

док се будим овлаш чешкам јаја, јер да сапунам мачора ,нити имам мотива нити је примерено годинамами. пропадљивст тела је чудо. домамљен сам на овај свет ,град од паучине , који се упија у мене костоболним погледом,без своје воље,где је вероватно оно што уствари није тачно из чега следи да је несумњиво тачно оно што изгледа невероватно, указивао ми је зналац окружења Владимир. какав нонсенс.треба научити прикривати нелагодности, бити стрпљив јер чак и понављана лаж постиже стваран ефекат.стварност посматрана у конвексној површи ретровизора постаје ситнија и даља него што јесте. кaо сат који иде уназад, као осуда ,прекор, због отеклог живота ,као жмиркање морзеовом азбуком,као сенке звонких слојева светлосних ситница.остајемо исти јер свет је закључан ,вели Талмуд и није нaс тиме у ишта убедио.равнодушност је вечито модерна.све се хвата на неки шарм.оригиналност је у враћању изворима јер ми не стварамо ,ми откривамо ,казивао је архитекта Гауди, има томе. дању је лакше веровати, јер ред је могуће пронаћи у свакодневници. ноћи су друкчије. чаша апсинта (по могућству француског La Fee ) у сумрак, уме да, што рече Вајлд, доведе да први ступањ опијања не буде ништа посебно, у другом вам се привиђају чудовишне и окрутне ствари, али ако издржите, на крају ћете доћи до завршног ступња и тада ћете видети ствари које желите видети - прекрасне, неописиве ствари , разгрнут простор за уметност персифлажа. И писање полако замара јер све је већ прочитано, а драж се наслућује у покушају схватања порука мозаичних мајсторства компилација знатижељи нам почесто, баш мамљивих. да ли то осудити ,раскринкати, или правду не тражити јер се никад наћи неће. истеривање истине је беспотребна апорија , док испуњеност надом притом није и оптимизам. множина књига у женином стану којима сам окружен му дају сјај лажне интелектуалности кријући међу својим страницама обиље недорека , неутемељеног оптимизма тако карактеристичног за неизлечиве књигољубе у које и себе убрајам ,да ћу листајући их открити како себе дорећи но мислим да се то тешко може поправити у мојим годинама јер ја сам свој крајњи домет , указа ми г.Басара, међутим ирационална кружница фикције и стварности, снатрењем наслућена 2006 г на Малти , а ево напокон састављена у Черевићу, након деценије , у облику, у више наврата овде на блогу најављиване књиге Загрљене, сада промењеног наслова у Непомир ,

ево пристиже суду евентуалних читалаца .........у неко скорије време ....могуће указ ниновог лауреата стави под сумњу.

што рек'о Кафка ... сан је само околишни пут који нас доводи до света најнепосреднијег искуства.