Traktat o pišanju

Ova priča bi komotno mogla da se zove „Traktat o pišanju“ ali pošto sam  lepo vaspitan, ispričaću vam ove događaje , pa zaključite sami.

 Imali smo svojevremeno Imre i ja jedan vrlo lep i koristan običaj da se ne sećamo da smo jedan od drugog pozajmili pare. Evo kako je to izgledalo.  Na primer, Imre me pita da li mogu da mu pozajmim pare da kupi cigare jer su mu navodno ostale u kaputu u televiziji, a on je na snimanje pošao u sakou jer je u međuvremenu otoplilo. Ja mu naravno dam, on naravno zaboravi da mi vrati i tako posle jedno mesec dana ja se setim da mi je nešto dužan ali ne znam koliko. Imre prizna da je moguće da mi je nešto dužan ali kao ni on ne zna koliko i kojom prilikom, pa kad se ja setim svih detalja i potsetim ga, on će eventualno da mi vrati pare. Taj običaj smo negovali godinama s promenljivom srećom ko će koga da zajebe.

      Jednom prilikom naruče iz Novog Sada reportažu o pripremama našeg kluba u Aranđelovcu pred važnu utakmicu , verovatno sa Bajernom, ali me nemojte držati za reč jer se ja u fudbal razumem toliko da sam tek skoro shvatio da gol-aut nije gol iz auta, i da centaršut nije šut prema centru. Dakle, pođemo Imre i ja u Aranđelovac mojim fićom. Trebalo je da uzmemo nekoliko izjava od igrača i da to posle izmontiram i tako pošaljem razmenskom  trasom za Novi Sad.

    Negde na pola puta počelo je da mi ponestaje benzina i ja pitam Imreta da mi pozajmi jedno deset hiljada da napunim rezervoar a ja ću, čim se vratimo u Beograd, da mu vratim. Da mi on pare, ja natočim benzin, snimimo izjave, pa nazad za Beograd. Tog dana imali smo još mnogo posla; razvijanje filma , montaža, slanje za Novi Sad, pa sam ja zaboravio da mu vratim pare, a zaboravio sam i sledećih dana.

   Posle jedno tri meseca ulazi Imre u redakciju, pljusne se šakom po svojoj velikoj ćeli i kaže mi: “Kokane setila sam se.“

„Šta si se setio,majke ti ?“

„Noćas sam se dobro ukoko, i oko dva sata kad sam išla da pišam,  bio sam jako žedan, kad na stolu flaša kisele vode BB iz Aranđelovca. Sećaš se kad smo išli da snimamo one fudbalere, dala sam ti deset hiljada da kupiš benzin“?

Šta sam mogao, nego da čoveku pošteno vratim pare.

    Eto kako pišanje nekad može da bude korisno.

   Najviše sam mrzeo kad se napijemo u Skupštini tadašnje Jugoslavije, pa pođemo peške nazad u Televiziju. Tu Imre uspe nekako da se pretrpi  do pešačkog  prelaza u Takovskoj, ali tu ga izda bešika.  Na nesreću crveno za pešake, ali i crveno za automobile sa naše strane.Tačno sam znao šta će ovaj da uradi i lepo sam ga zamolio da pričeka da pređemo ulicu , tu nam je Televizija pa tamo ima WC. Ali jok, on već počeo da zapišava semafor za pešake na opšte čuđenje naroda u kolima. Jedni su okretali glavu, kao ne vide, drugi su gledali isključivo napred, a ja sam pobegao u Majke Jevrosime da neko ne pomisli da poznajem ludaka.

    Ili, jednom prilikom u Kraljevu.

     Pođu sa nama dve starije koleginice : Edita, koja je bila realizator i Tereza, sekretarica redakcije. Edita je dugo godina sa porodicom živela u Kraljevu i tu predavala engleski jezik u školi. To je manja sredina i svi su je znali i poštovali. Baš zato je htela da pođe s nama na put.

  Odmah se prijavila i Tereza, očekujući jedan prijatan izlet u centralnu Srbiju.

  Osvanuo je divan sunčan dan, prvi posle tmurnih zimskih dana.Sednemo ujutru svi u Imretova kola pa pravac Kraljevo.Tamo smo pravili prilog o fenolu u gradskom vodovodu i koliko je to štetno za lokalno stanovništvo. Edita pozove njihovog porodičnog prijatelja koji je bio direktor gradske pekare da nam ispriča o tom problemu . Snimimo mi proizvodnju hleba, direktor nam objasni da i oni koriste vodu iz Vodovoda, dakle onu sa fenolom, ali samo kad to da odobri Zavod za ispitivanje kvaliteta vode. Sve u svemu, bore se ljudi sa problemom ali uspevaju da ga prevaziđu- što bi se reklo u to vreme. A vreme je bilo takvo a i običaji da se gosti, naročito oni iz televizije propisno i ugoste. Odvede nas direktor posle toga u restoran na ručak. Bilo je tu raznih mezeluka, sa mnogo dobre domaće rakije. Bilo je, naravno i jagnjetine sa ražnja i još kojekakvih kolača i đakonija. Imre je posle dobrog ručka ubio još dva kila belog špricera i tu dođe vreme da se oprostimo sa domaćinom. Svi su nas ispratili do ispred izlaznih vrata uključujući i šefa sale.

    E tu se ludak setio da mu se piša. Odšetao dva-tri koraka i nasred parkića počeo da toči. Uzalud je Edita vikala-ne tu kretenu, a Tereza psovala nešto na mađarskom, ovaj se nije dao zbuniti dok nije obavio posao. Svi su se pravili da ga ne vide. Naravno, blam! Edita nije govorila sa Imretom naredna tri meseca, a ovaj se vadio da je pišao uz drvo i da ga niko nije video. A drvo je bilo malo deblje od prsta na ruci, tek posađeno, još neolistalo. Iskrano sam se bojao da posle Imretovog zapišavanja nikad neće ni olistati.

      Opet jednom prilikom , sredinom sedamdesetih, nađemo se Imre, Turudić i ja u Zagrebu.Trebalo je da napravimo prilog o recidivima Mas-poka.Naravno poenta je bila da to ne postoji da su svi široko zagledani u perspektivu svima nam drage samoupravne Jugoslavije. Kad smo završili snimanje rešimo da bi najbilje bilo da sad odemo u neku kafanu na piće i ručak.Turudić predloži restoran „Medulić“ u centru Zagreba, sećajući se dobre klope i hrvatskih intelektualaca koji su se tamo rado skupljali. Što se izgleda restorana tiče najbolje ćete shvatiti ako ga uporedim sa našim kafanama tipa „Stara Srbija“ a bilo ih je po Beogradu, Nušu, Kragujevcu.  Ogromna sala starinski uređena, za stolovima predratna gospoda preobučena u drugove, ali sa temama i idejama koje su veličale staru državu onu predratnu, u kojoj se bolje živelo i u kojoj su oni nešto značili.

    Prilazi nam kelner i pita: “Prosim,kaj bi gospoda da naruče“?

Imre odgovara kao iz topa: Karađorđevu šniclu, srpsku salatu i može neka domaća šljiva. Ja i Turudić se samo pogledamo. Kelneru pala donja vilica, 'oće da mu istadne i proteza za zube. Svi gosti tog trenutka okrenuli su se prema nama, u kafani muk.U momentu Imre shvati da je zasrao pa promeni tekst i kaže: Ja bih zagrebački odrezak, šopsku salatu i pelinkovac,  Badelov.Tada se atmosfera malo unormalila, pa se čak čuo i žagor. Posle nekog vremena, odem ja na pišanje. Kad tamo jedno tridesetak WC-a u redu, sve jedan do drugog. Drvena ofarbana vrata, sva poluotvorena. Ja nasumice izaberem i uđem u jedan ali kako su vrata ostala širom otvorena, počela su sama da se zatvaraju. Nepodmazane šarke ispuštale su neke čudne zvuke. Obavim ja šta je trebalo i ponovo otvorim vrata, a ona opet škripe različitim zvucima. Kad sam se vratio za sto a posle nekog trećeg pića setim se i ispričam Imretu i Turudiću za vrata od klozeta.Ne dugo zatim, ode Imre do klonje. Za to vreme Turudić i ja naručimo turu. Imreta nema. Naručimo i drugu turu. Imreta još nema. Tu se malo zabrinemo, ali poručimo i treću turu. U zlo doba posle jedno sat vremena vraća se Imre i kaže: “Kokane jebem ti božiju boga sva sam vrata probala sto puta ali ni jedna ne sviraju.“

         Ne znam da li ste čuli za motel „Spačva“. To je na granici Srbije i Hrvatske.Na bivšem auto-putu  „Bratstva i jedinstva“.

    Elem, pođemo jednom prilikom na snimanje u Zagreb, naš urednik Turudić, Imre i ja. Kremuli smo rano ujutro iz Beograda i posle pređenih stotinak kilimetara, baš pre Spačve, neko se seti da bi smo mogli malo da odahnemo, popijemo kaficu, a možda i neko pićence. Predlog je u trenutku bio prihvaćen, taman da Imre na vreme smota na parking motela.

     Unutra nas dočeka ljubazni kelner iz jutarnje smene i smesti za jedan prazan sto. Ruku na srce, i ostali su bili prazni pa je tako ispalo da smo mi prvi  jutarnji gosti. I dok je kelner odlazio da donese našu porudžbinu u nos su počeli da nam se uvlače mirisi ustajalog duvana, jeftine brlje i kiselkastog vonja alkoholičarske mokraće iz obližnjeg WC-a. Ni stil ni dekor nam nisu odgovarali ali, šta je, tu je. Kelner se već vraćao sa našom kafom, koja se više nikom nije ni pila ali je trebalo bar otići do klozeta, jer je dug put pred nama.

   Prvi se odlučim da odem ja. Udahnem duboko vazduh pre toaleta i uđem u prostoriju sa tri pisoara na jednom zidu. Ošacujem ih sve i odlučim se za krajnje desni. Dok mi je ponestajalo vazduha obavim ono što se obaviti moralo, pa bež nazad u salu gde je bilo malo podnošljivije.  Posle mene ode Turudić, nije se preterano zadržavao. Na kraju ode Imre. Nije ga bilo neko vreme, pa Turudić i ja naručimo tri pića, za svakog po jedno. U tom dolazi Imre sa izrazom olakšanja na licu.I dok je sedao na svoje mesto, ja ga pogledam onako od glave do pete i u trenutku shvatim ko će da plati sledeću turu. Kažem Imretu: u toaletu ima tri pisoara; da li plaćaš turu ako pogodim u kom si pisoaru pišao. Ovaj se malo zamisli pa kaže: “Važi ali ako ne pogodiš ti plaćaš turu. “Pristanem ja i kažem mu da je pišao u srednjem. Turudić već zna na šta ciljam ali se pravi lud. Imre prizna da je pišao baš u srednjem i pošteno plati turu. Ali đavo mu ne da mira: “ Je li Kokane, da ti nisi neka proročnica kad znaš gde sam ja pišala" ? Ja, naravno,  ćutim i pravim se lud. Posle nekog vremena pita on da mu otkrijem kako sam znao. Pristanem,  ali pod uslovom da plati još jednu turu.Toliko ga je to kopkalo da je odmah zvao kelnera. Tek tada sam mu otkrio tajnu.

    -Vidi ovako; ja sam pišao u desnom,Turudić je sigurno pišao u levom, a ti u srednjem. Jer levi i desni su ispravni a srednji je bušan i ako pišaš u njemu, pišaš na svoju cipelu, a tvoje cipele su obe mokre. Otada je moj dobri Imre izbegavao da se kladi sa mnom.