ИЗМЕЂУ КРСТА И ПОЛУМЕСЕЦА
Бехлул је посматрао фигурине, оне готове, затим недовршене и тек започете. Ненад поцрвене: видело се да их производи по три-четири упоредо. Али Бехлулово лице је имало достојанствен изглед, као да гледа уметничка дела у неком музеју.
- Груби радови су шаблонски – Ненад осети потребу да објасни. – Ослобађам се сујете, да је опет стекнем у завршници.
И он показа две-три завршене фигуре, наизглед исте, са различитим детаљима.
Бехлил је замишљено климао главом.
- Свако отплаћује дуг свом идеалу – проговори. – И ја сам то плаћао, само на други начин.
- Идеал је да свака фигурина буде јединствена, да створи свој сопствени простор.
- Знате ли шта је идеално дело код нас, Арапа? Кад нешто исклешеш у камену и оставиш у пустињи на сунцу и ветру који носи песак. После хиљаду година имаћеш идеално дело.
- Па немам баш толико времена – осмехну се Ненад. – Радим по поруџбини: толико комада до тада и тада.
- Да, комада. Речник нас трговаца. Све бројимо и меримо да би му одредили цену. Видите – он се окрете Ненаду и загледа у њега – цена је оно што нас повезује са стварношћу. Она нас спасава од хаоса. Само она садржи додатне вредности које граде систем...
- Продаја, транспорт, профит... А ту негде између је и вредност самог дела.
- Да, свакако. Проблем је што се тржишна вредност мења – набавиш за једну продајну цену, а појави се друга...
- Ја сам мислио да сте ви Арапи конкретнији: камила, палата, барел нафте...
Бехлул као да је пречуо иронични призвук Ненадовог коментара.
- Арапи и Словени су почели на истом цивилизацијском нивоу – одговори он. – И ширили смо се у исто време: ви по подунављу и Балкану, а Арапи до Делхија и Шпаније. Ишли смо у сусрет једни другима, и да није било Турака и Франака сусрели би се много раније.
- Носили су нас ветрови историје...
- ... Као зрна песка у пустињи – настави Бехлул, пратећи неку своју мисао. – А пустиња, то није пустош. То је лепота – настави он меким гласом. – Арабеске пешчаних наноса које мењају боје током дана. Ноћу, звезде велике и сјајне као новогодишње кугле са аурама које се додирују и бљештаво трепере. Тамо си најближи Свевишњем. Није случајно да су ту, на истом простору, настале три вере. А ове фигуре – и он показа на низ Ненадових радова – на то су ме подсетиле: лепе и опасне...
- Зашто опасне? – изненади се Ненад.
- Јер показују да не поштујете свог Бога.
- Не разумем, зашто?
Бехлулов поглед је постао интензиван и продоран, зурио је нетремице у Ненада.
Има неку унутрашњу снагу у себи, помислио је Ненад. Или је само вешто нашминкан?
Снажан ветар пови крошње испред прозора. Из даљине одјекну неки снажан тресак, налик на експлозију.
- Зар Бог није створио човека по свом обличју. А шта је ово? Зар је ово Његово обличје?
И он показа наглашене усне и велике полне органе.
- То није фигура за цркву. То је... То је фигура која проговара. Наглашени делови тела су њене речи. То је материјализација говора.
- У праву је Куран када забрањује било какав приказ Свевишњег, човека и жене. Али ви хришћани то себи дозвољавате. Ви не поштујете Божје речи.
- Многи их поштују, али свако на свој начин. А многи не признају Христа, његову жртву и васкрсење.
- Христ је поштован и у исламу, он је један од Алахових пророка. Први је био Заратустра, други Мојсије, трећи Христ и четврти, последњи, онај који је пренео најновије послање Свевишњег – Мухамед, То што верујете у Христа, то је као да верујете у Заратустру – старо, од Свевишњег промењено...
У даљини је нешто праштало и обојица заћуташе ослушкујући. Ватромет, понадао се Ненад. Или су то ипак пуцњи?
- Мухамед је ваш локални пророк – одговори Ненад. - Он је седам векова млађи од Христа...
- Мухамед је Алахов пророк који је објавио праву веру и пренео задњу реч Свевишњег, Он је увео Арапе у заједницу народа Књиге. Ја баш нисам неки верник али нисам ни многобожац.
И он опрезно, као да говори о нечему недовољно познатом, поче да набраја.
- Отац... И Син... И Свети Дух... И славски светац... Римски лари и пенати...
- Зашто римски? Одувек постоје заштитници дома и огњишта. Симболи породице. Још од Лепенског вира и Винче...
- То су симболи братства и племена. Ми, племенски и пустињски народ, ослободили смо се тих многобожачких стега, ви их још чувате. Арапе је Мухамед ујединио у вери и као народ , ви сте остали разједињени јер ваш Христ није био и световни вођа. Зато је Свевишњи и послао Мухамеда, да нас све уједини.
- Огњем и мачем, како то већ бива.
- Ширењем праве вере. А употребе огња и мача ни хришћанима нису биле непознате. Свевишњи је видео да тражите Бога, знате како је настао свет, познајете и анђеле и ђаволе, проповедате љубав – све је то исто као и код нас, муслимана, али нећете да чујете завршну Реч Свевишњег и уједините се у њој.
- Верска деспотија није демократија – одговори Ненад.
- Вас је лагодан живот у богатом поднебљу довео до пренаглашене субјективности и лажног мита о демократији. Остали сте разједињени и без праве вере.
- Мухамед сам себе доказује Кураном – одврати Ненад. – А Христ је потврђен десетинама различитих текстова, изабраних и обједињених у Свету књигу.
- Мухамеду је анђео Гаврило пуне двадесет и три године откривао Речи Свевишњег и то је Куран.
- И ви у то верујете?
- Верујемо. И ви верујете у васкрсење и друга чуда. Мухамедово бележење Светих речи је ипак реалније.
- Васкрсење се може схватити и као симбол доказа да је Христова жртва прихваћена од Бога. Он је показао пут спасења јер цена за грех мора бити плаћена.
- Још један хришћански фатализам. Мора! Мора у гневу вере... У Курану пише: „Одолевај гневу и праштај људима и ући ћеш у рај“.
- Опште место свих верских књига – Ненад одмахну руком. – А каква је реализације?
- Крсташки ратови? Са витезовима, калуђерима, чак и невином децом... Уз плачкање и туђих и својих.
- Затирање свега што се противи Мухамеду. Терористи, бомбе...
- Да, бомбе, оне са усликаним циљем у бојевној глави? Хришћани имају „паметне бомбе“ које руше цео градски кварт, муслимани „живе бомбе“. У чему је разлика?
То што се чује споља, то су ипак пуцњи, помисли Ненад. Повремени, ретки, али праште.
- То није пут у рај... – проговори он. Као одговор Бехлулу или коментар онога што се напољу дешавало, ни он није знао тачно.
- Ни хришћани немају логичне одговоре. И они су оболели од фатализма вере. Шта ће урадити када ислам примени њихове методе борбе и полете десетине дронова са бомбама на атомске централе? Ко ће их зауставити?
- Мухамед се не би обрадовао... Ни Христ се радује, Тугује и моли Оца да излечи овај свет.
- Не верујем. Рећи ће: слао сам им четири пута изасланике и стварао свете књиге. Није вредело. Створио сам потоп, као опомену уништио Атлантиду, слао кугу...
Бехлул се загледа кроз прозор. Из даљине се чуло неко праштање, па опет експлозија и велики облак дима заклони хоризонт.
- Бојим се да је арханђел Михаило већ добио налог да одабере комету као знак гнева Свевишњег. Све што је настало у бљеску Великог Бума нестаће у Буму великог свемирског ватромета...
И он се прекрсти, па паде на колена и поклони се у правцу Истока.
Ненад га је изненађено гледао.
Бехлул устаде.
- Анђели кажу да Он понекад дремне, и да то траје столећима. А ја сам спреман да се помолим свим боговима да Свевишњи прими моју молбу и остане будан.
- Нека остане будан – промрмља Ненад гледајући дим који се ширио преко хоризонта. – Или се пробуди... Да спасе овај свет...
- Или да усмери комету – настави Бехлул – тамо где Његово свезнање и сила то одлуче..
Миливој Анђелковић