Od fenomena do simbola (nadrealistična farsa naših života)

krkar

Prošle godine čekam sa klincom da nešto podignemo i dok sedimo gledam jednu damu kako priča sa službenikom (nešto u vezi vize kako bi išla kod kćerke).
Samo mi prošlo kroz glavu 'ovo je džejdžej'.

Bilo mi glupo da priđem i da pitam 'izvin'te, da niste vi sa bloga'

Nikad nisam video JJ pre toga, ali mi jednostavno Beba sa bloga išla uz tu osobu in vivo.

Jebote, ko zna koliko puta me neko negde video po gradu i zaključio da sam to ja ... i bilo ga blam da mi priđe samo zato što je Srbin!

Па ти баш зато и јеси мој друг овдашњи!


Али ти ипак на улици не прилазим. Због личне безбједности/сигурности.


Знаш и сам каква све фукара данас хода улицама Београда.


Неки сумњиви типови заостали још из оних пионирских дана.


На свашта су ти пилићари способни.


Како то лепо рече Мика Оклоп у једном од оних писамаца писаних Беби када су га звали да пише за овај Блог Б92.

gedza.73

@tasadebeli
Pustio mi klinac

Кажи клинцу, рек'о му чика Таса учитељ хвала на овоме!

Прво ме насмејао.

А онда ми се осмех на крају клипа заледио на лицу.

Мислим, знам ја то већ...

Pogledaj zadnji minut. Crno.

Али опет...

Боли. Много боли.

princi

ugrušak_govanca

ko je na blogu najveća smradina

Ма опуштено, бре Принче!

То су само говна у мимоходу.

Пусти их нека пролазе.






И немој да си ми се случајно насекирао због тога!

Не брини ништа, наши прозори сасвим добро дихтују.

jednarecfonmoi

Ooooo bre, jedva se ulogovah na blog, Taso, koci li koci.

Па кад је визуелни пост. Не може без сличица и клипова. Није то онда то.

(Што би рекао Ђенка у Маратонцима:"Не може без скидања!" )

Alan Ford sam kupila jedared, i onda je naisao neki decko sto mi se svidjao i maznuo mi ga iz ruke, zhrisao preko ulice, i rekao da ga zovem da uzmem strip. Nikad ga nisam nazvala, strip je ostao kod njega, ali eto tu scenu pamtim dugo.

Ко зна, можда си и погрешила што га ниси назвала.

Углавном, то нисам био ја, што рече Рипер тамо где сам причао о куповини/продаји Алана Форда на сред Кнез Михајлове.


(Да није то био Рипер тај који ти је отео стрип из руке? )

alselone


http://blog.b92.net/text/803/IN-MEMORIAM%3A-MILAN-OKLOPDZIC-1948-2007/

Moraću da pročitam knjigu CA Bluz (ta je valjda najpoznatija, jelil tako), da shvatim famu.

Сновачка књига.

О неким дивним људима, како је то називао Мика Оклоп.

jednarecfonmoi

Spomenu Ejzenstajna za Krstarcicu Potemkin ...

И за Ивана Грозног и Александра Невског...






Са све музиком Прокофјева. (ЛИНК)










И Куросава је то такође радио (ЛИНК).

Srđan Fuchs

мени је симпатичан текст и нисам видео у њему никакве злонамерне конотације... не бих чак ни рекао да је озбиљан - озбиљно је рационалан али се бави једном лаганом темом...

Тако је, Срки!

Џамић јер само покушао да Алана Форда растави на саставне делове (као оно кад смо били клинци, па рашрафимо кућни телефон, рецимо, да му "видимо црева" ) и да тако објасни једну необичну појаву да феномен масовне културе, стрип, постане симбол читаве једне културе, оне из СФРЈ чије остатке и данас гледамо на културној сцени.

знаш, ако наставиш да се бавиш политиком, нећеш добро проћи у бизнису; више као претња и упозорење него као добронамерно скретање пажње.

Па маму им њихову, бре!!!

Докле више?

Научило то да тако функционише, не може никако да се ослободи неких старих манира.

размишљао сам потом о тој претњи док сам се враћао кући, у српску Атину. прво, ја се политиком уопште не бавим, ако се изузме пљувка у даљ слободним стилом овде на блогу. значи, тебра, да ми успевамо да нанервирамо тамо неког кењажом овде те да нисмо баш "ситне рибе пљуцкалице", како ти охоло рече она женска ономад.

Па изгледа да је тако, брате... Судећи по овоме што ти рекоше...

размишљам даље,
могу да ми пљуну под прозор јер ја уопште нисам у истом систему финансијски као и та екипа која ми је припретила, заштићен сам као бела мечка, а био сам и довољно виспрен током година да успоставим присне контакте са неким људима који јесу у истом систему са том екипом, а веће су главоње од ових што ми шаљу претњу. значи, нервирам их, а мој глас је глас слободног људског бића, баш као и твој. значи, Учо, идемо даље, идемо одма'!

корпоративизам - ако их канимо победити, не смемо изгубити! одвећ сам млад да бих ти делио савете, но послушај шта ти имам рећи! оно што се тренутно одвија у србији, по мом мишљењу, је једно подмукло ухлебљење свих релевантних друштвених фактора у једну мрачно-тоталитарну причу без рационално-сагледивог исхода. Мордор нас осваја - изнутра, бро!

Видим ја то, Срки, свакога дана. Чак и у школама које су непрофитабилне установе.





EDIT: Извини, прави сам онај... Расејани... Идеалан за школу.

Па ти зато не прикачих испод ове слике са Бројем Један и адмиралом Нелсоном цитат из уводног текста који треба ту да дође:

може се уочити да су јунаци стрипа Алан Форд представљали неку врсту претече људских карактера са почетка XXI века чиме је овај стрип постао надреалистично-фарсична сатирична критика и капитализма и комунизма који данас у својим дехуманизованим хипертрофираним мутираним облицима полако прерастају у неку врсту тоталитаризма Новог доба.

(Што провејава и у самој Џамићевој књизи ту и тамо.)

princi

оне из СФРЈ чије остатке и данас гледамо на културној сцени.

Pa, ja mislim da u tome i jeste fora. Oni uopšte nisu ostaci, oni su suština, tj oni su mi. Mislim da je to fora koju ljudi ne shvataju oko Alana Forda. Svi se okreću i traže Broja 1, Boba Rocka, Sir Olivera, Grunfa u drugima. A to smo zapravo mi sami. Alan Ford je ogledalo.

Тако је!

То све време и Џамић тврди.


Ево овде још два цитата из његове књиге, па кога не мрзи да чита, изволите.

По мени, постоје три типа друштава.

Глаголска друштва су читав англосаксонски свет, посебно Америка и Британија. У њима је све везано за рад, за кретање, за деловање, за каријеру, чак и на уштрб породице; нема се времена за губљење, брзина и ефикасност су две најцењеније карактеристике. Ничим нису задовољни и стално смишљају нове начине да испуне своје животе (или празнине у њима, по некима). Спремни су да за минут разруше стару причу и старе моделе да би увели нешто ново. Глаголска друштва имају стално засукане рукаве.

Именична друштва су типично скандинавске земље. Све је тамо некако ненаглашено (осим природе), једноставно, неупадљиво, онако како је стварно, без много улепшавања и 'фарбања'; и људи су такви: мирни, без великих претензија (у поређењу са Англосаксонцима), нема много галаме, нема много брзине, породични живот је важан и добар баланс између рада и одмора. Њихова демократија је природна, некако се подразумева и о њој се много не прича. Заједница је битна и свако се труди да буде добар члан; држава је издашна, а народ радо плаћа (велики) порез. Ко год је био у Норвешкој, Исланду, Данској и, у извесној мери, Шведској и Швајцарској, зна о чему говорим.

Трећи тип је сличан нама: придевска друштва. Као и у глаголским, и ту има много галаме, али је она непродуктивна: углавном се галами око политике и прегањања свакаквих врста; у придевским друштвима све је веће него што стварно јесте, свака изјава и идеја је историјска, свака критика је крвна увреда, све је или рај или пакао, нема средине. Епитети/етикете владају. Таква друштва воле велике речи, велике гестове, у њима се ствари као моћ или богатство показују јер је све у декору, у површини. У придевским друштвима се много прича, а мало ради. Придевска друштва воле јаке политичаре и обично имају проблема са демократијом. Русија, Кина, Блиски Исток, добар део источне Европе, добар део Медитерана. И ми.

И Италија. Одавно поспрдно посматрана од стране развијених европских земаља (Британија, Немачка, Француска), Италија је оно што би, на пример, Јужни Балкан био после сто година неометеног развоја: никада суперразвијен, али релативно функционалан и шармантан.

Зато је Италија била родна земља Алана Форда...

... Италија, као и ми, седи у нелагодној средини између идеалистичког аутократизма (и левичарске и десничарске сорте) и агресивнијег капитализма, не зна где јој је душа и којем би се царству приволела. И на врху има људе који то одсликавају. Берлускони је био вероватно 'најаланфордовскији' председник владе у читавом развијеном свету: швалерације, корупција, монопол, везе са мафијом, гламурозни живот...

... Берлускони некако чак и изгледа као да га је цртао Магнус, све са зализаном косом и вештачким осмехом, продавац аутомобила коме не треба веровати, више стереотип него архетип.

Без надреалне фарсе као подлоге, као менталног оквира, као начина живота и деловања, као кључног везивног и интерпретативног ткива између нас и аутора, Алан Форд никада код нас не би постао то што јесте.

Историја је код нас покушала да замени индивидуалистички патријархализам (где је свако домаћинство, односно породична задруга, производило скоро све што им треба) колективистичким тоталитаризмом (где смо сви изненада морали да се ослањамо на непоуздане 'друге'). Нисам ни на који начин заговорник било какве романтичне прошлости, посебно не породичне задруге као врло неефикасног и немодерног начина уређивања друштва, али једна ствар коју је задруга имала је била стабилност и заштита појединца, члана те задруге. Он је на њу могао да рачуна.

У нашем посттурском националном експерименту – да, овде мислим на наше слављене вождове, књажеве и краљеве – та стабилност се изгубила и замењена је небирократским ауторитарним системом који је био мешавина бечке бирократије и турске самовоље. Народ је, и даље, био извор прихода за елиту и ништа више. Народ и даље није имао утицај на дешавања; народу су и даље неочекиване одлуке падале са неба; народ и даље није разумео компликована бирократска правила која су се стално мењала; народу су и даље давана најбесмисленија објашњења за поступке његових владара. Укратко, народ је и даље живео у фарси.

Није ништа боље искуство ни нашег колективистичког експеримента након ослобођења од Немаца, упркос лепим речима и жељама његових идеалистичких твораца и још више идеалистичких следбеника. Ако ми на овом месту сада поменете идеалну Титову Југославију, наш некадашњи црвени пасош и доживотни посао за све, све што могу да кажем је да не постоји ништа што се не може решити довољно великим кредитом. Фарса се у тој Југославији још и појачала, због притиска да се помире мед и млеко званичне пропаганде са корупцијом и некомпетенцијом 'на терену'.

Перманентни сукоб између идеалног и реалног, стабилности и нестабилности, логике и ирационалности, знања и простаклука, одговорности и самовоље, поверења и изневеравања тог поверења, општег добра и личне користи, закона и безакоња и – више него било шта друго – свакодневног искуства да лоши момци на крају, дугорочно, увек победе, с временом су учвршћивали и распиривали наш надреално-фарсични ментални калуп. Ми смо социјално и културно предиспонирани да волимо нешто као Алан Форд; за нас, Алан Форд је више од стрипа, он је документарни запис.

maksa83

Taso bre banuj ove narkomane...

Па нисам ја амерички конгрес, па да ме ти, Максо, излобираш као што је њих излобирао Дипон да би му омогућили монопол на тржишту! (ЛИНК)

Ribozom


OK je bio Taj purgerski smek i to je to.

А видиш, колико се сећам, Џамић у својој књизи тврди да је разговарајући са својим загребачким пријатељима о тој теми сазнао заправо да нико у Загребу (и у читавој Хрватској) није тада тако говорио. Не говори ни сада.


(Ту тврдњу сам прочитао и у коментарима неких овдашњих блогера када смо сеирили о Алану Форду на неким постовима раније.)


Каже Џамић да је тај оригинални шмек Алана Форда у самој Југославији, који је и допринео популарности тог стрипа на овим просторима, дао заправо сам Ненад Брикси својим инвентивним преводом.

И то толико да се Брикси може сматрати и неком врстом коаутора за југословенско тржиште.

И ја се ту слажем са Џамићем у потпуности.

И није Брикси био једини креативац у превођењу тадашњих стрипова код нас.

Сети се само Ивана Клајна и његовог превода Астерикса са све Лепомлуки, Тамбуриксом, Гаровиксом,...

Римским трибуном Гајусом Купусосом! ( )

Тим људима се стварно мора одати признање на врхунском познавању језика са ког се преводи и језика на који се преводи.

А превођење није само тек пуко преношење значења речи једног језика на други, него и преношење читавих култура из једне у другу. Тако барем кажу лингвисти у овим теоријама превођења које сам читао.

А ми смо (мислим на српскохрватско говорно подручје у СФРЈ, не познајем тадашњу, а ни садашњу, ситуацију у словеначком и македонском) имали заиста врхунске мајсторе у превођењу стрипова.


П.С. - Сад ми је жао што у овај приказ Џамићеве књиге нисам укључио и лингвистички аспект.

Јбг, кад толико волим ту лингвистику, а стално се бојим да је другима досадна, па не желим да смарам људе.


П.П.С. - Беше, кад људи у оном малом непокореном галском селу хоће да се опусте уз славље и весеље, вежу Тамбурикса за дрво ван села и вежу му уста да им не би "певао" својим умилним гласићем и тако их ометао?

Везујте ме!

Иначе вас удавих још и језиком стрипова!

Балончићи и оно што пише у балончићима су исто тако важни у стриповима као и сам цртеж!

(Рече бивши сценариста стрипова који је са својим Кумом цртачем и сам правио стрипове у младости. )

alselone

Malopre sam prvi put prosao kroz Kaludjericu. Kakve su ovo favele, kakav je ovo Mumbaj. Covece dragi.

Тек си сада то открио?

Е, мој Алс...

Крени у круг око Београда. Где год кренеш, нека Калуђерица.


(Да парафразирам Жуту Гордана Михића која у једном моменту у возу каже:"Јебем ти земљу, где год кренеш, неко Лапово!" )

Unfuckable

sine ne moraš da se mučiš po tim vukojebinama:
svrati do Karaburme (ali naoružan, bate, bolje je)
- bilo koja ulica a da nije Marijane Gregoran ili Pere Ćetka (mada i to je već na ivici) - bate to je, onnno... da ne poveruješ da je samo 5 minuta od Centra grada
Treći Svet
tu ga i AF dobija u venu (ili bulju), nema milosti
I nema ničega

Или до Бановог брда, Жаркова, Железника, Сремчице он д фар сајд ов д врлд.


Па кад су, брате, домороци много крволочнији него они на које је налетео Колумбо!






П.С. - И немој да причаш овим људима како нема ничега...

Има, има, како да нема.

Отоич, кад се затекох у три сата ујутро на аутобуској станици у Железнику, на сто метара од мене група од педесетак омладинаца узраста 10-25 година имала баш радну акцију код нон-стоп фаст фуда са јахањем и пуцањем.

Патрола полиције их само повремено обиђе да покупи оне који колабирају од алкохола и гудро


Кажу ми они пријатељски настројени домороци да је тако сваку ноћ већ годинама уназад. Традиционално.


Прво што сам урадио чекајући безнадежно неки ноћни бус тада и затекавши се на том месту на које ни такси неће да дође на позив, било је да скинем сат са руке.

Да ми не би откинули руку са све сатом.

Како то нема ничега?

Свашта баш од тебе.

Има живота.

Мизерног, бедног, испуњеног мржњом и бесом због свести да неко други негде сасвим незаслужено живи много боље, али и да се никада неће постати део тог света у којем се много боље живи.

Да, мизерног, бедног, али ипак живота.

alselone

Mene sad zanima jedna stvar, kada svi pricaju kako je BG lep, metropola, trange-frange, na sta se tacno misli. Vracar?

Ма пусти Врачар, то ти је сад један сплет кањона око Каленића настао силним надзиђивањем, дозиђивањем, инвестирањем,...

И није Врачар изузетак по томе.

Ако ћемо о нормалном људском животу у хуманој средини за живот, онда крајеве попут Врачара и још неких централних београдских општина треба заобилазити у широком луку при куповини станова.

Od tih 2 miliona ljudi koje stalno spominjemo, koliko zivi u favelama a koliko u zaista lepom velegradu?

Не знам, Алсе, вероватно би се то дало израчунати по оним пописима Статистичког завода јер су најпоузданији.

Мада, и ови појмови којима овде баратамо нису баш релевантни за ово што причамо.

Помињали смо то и раније на овом Блогу Б92.

То што неко живи у "кругу двојке" у Београду није никакав гарант да припада "плавокрвној" београЏанској елити.

Има ту свега и свачега данас.

Рецимо, ДорЧол, квартири:





Али увек је то тако и било, Алсе, у Београду. То ти тврдим јербо сам растао по оваквим дорћолским двориштима.


Плава крв београдског "круга двојке" је најобичнија фолиранција и ништа више.

Продају се као Дорћолци староседеоци, а у ствари су из Лоћике крај Алексинца.

И баш такви зато стално и протурају ту причу

kako je BG lep, metropola, trange-frange

Није ту суштина, Алсе, у "плавокрвном" центру Београда и фавелама око Београда.


Суштина, извор онога одакле смо и започели причу (Калуђерица) је у вишедеценијском стању у српском друштву које обухвата више фактора, да их сада не набрајамо.

Треба разумети и те људе.

Ако негде ван Београда немаш земљу од које би живео, ако си изгубио посао у своме месту јер су локални кримоси упропастили индустрију која је ипак функционисала и некога запошљавала, па шта онда човек може да уради?

Прода то мало што има, запуца у Београд, нађе какво-такво запослење и сагради себи од оно мало пара што је донео неку кућицу у Калуђерици. Поред истих таквих очајника као што је и сам.

И живи даље, јбг!

Боље рећи животињари јер му рођени клинци клизе из руку и преузима их улица, јер никада нема довољно да каже да је обезбедио и сутрашњицу (о прекосутра у овој Србији ионако нико и не сме да размишља), јер ето може повремено да каже како живи у "лепој престоници", "метрополи" итд.


Живи даље, шта ће друго?


Или боље речено, животињари, што би рекао мој Кум.



И све ово о чему причамо, Алсе, о Београду, фавелама итд. вуче своје корене прилично у прошлост.


Није баш од јуче.

"Gradski čovek, specijalno naš, obezljuđuje se naglim prelaskom iz sela u grad, naši gradovi su jučerašnja sela, nigde to ne ide brže i šokantnije nego u zemlji koja je do pre sto godina izvozila samo svinje i koja građansko društvo nije ni imala, takoreći. Treba ga zato tek oživeti, ono tek nastaje. Naš čovek mora da prođe prvo fazu građanina, čoveka u papučama pred televizorom, sa kolima zbog kojih gladuje i ubija, sa besmislenim, lažnim stilskim nameštajem, sa paketima usluga za kružna putovanja, o vikendima u selo iz koga je bezglavo pobegao, sa decom koja uče balete, i jezike, i klavire... Tom čoveku, takvom, treba pomoći, ako ga voliš. A on se može voleti, ipak..."

Ove je reči, davne 1974. godine, zapisao mag glume Zoran Radmilović, razmišljajući o projektu „Selu u pohode”. Ta misao i mnoge druge sakupljene su i objedinjene u knjizi „Zalažem se za laž” Zorana Radmilovića...

Само што се у ово наше време, које мистификаторски називају транзицијом, транзиционим периодом, читава та ствар развила до својих екстрема.