Dodaj gas

          Boris je učitelj vožnje. Jednog, sparnog, avgustovskog dana pre trinaest godina stajao je naslonjen na crveni Golf 2 u hladu lipe. Čekao je da se pojavim. Sed, sitan, pogrbljen, u starim pantalonama, ofucanoj ali ispeglanoj košulji i iznošenim cipelama nije mi ulivao poverenje. Dok sam mu prilazila, bez osmeha na licu po ko zna koji put sam pomislila: "Baš lepo što mogu da biram ucitelja!"
           „Vi vozite, sedite na vozačko mesto", rekao je blagim ali odlučnim tonom odmah nakon upoznavanja. Na moju opasku: „Ideja Vam uopšte nije dobra" , nije reagovao.
          Sela sam u kola. Voziti auto, motor, kamion, autobus, avion, brod ili raketu za mene je bilo isto. Ništa tu nije ličilo na običan automobil. S leve strane volana primetila sam sivu, metalnu ručicu skinutu s nekog starog dvotočkaša. Desno od volana šepurila se čvrsta metalna poluga u obliku ćiriličnog slova G na čijem vrhu je stajala metalna kugla. Čelične sajle koje su kretale od tih ručki i završavale negde u unutrašnjosti automobila, gde moj pogled nije dopirao su mi izazivale zebnju. Naravno, standardne ručice menjača, migavaca, svetla, brisača kao i ručna kočnica uredno su stajale na svojim mestima. Pomislila sam: „Dobro je, sirenu sigurno mogu da pritiskam nosom, a možda neku ručicu mogu da stisnem i zubima."
          Moj prvi zadatak u tom, za mene svemirskom brodu, bio je da ostanem u svojoj traci. Osećala sam kako mi se lice žari i oči plamte dok sam volan stiskala grčevito, svom snagom sve dok mi zglobovi na šakama nisu pobeleli. Kola su se kretala levo ili desno a nikako pravo. Automobil je ševrdao po drumu. Znojila sam se. Instruktor je ćutao i samo povremeno, kada je postajalo opasno preuzimao volan levom rukom. Nije pričao, a ta tišina i mirnoća su me izluđivali.
          Da sam mogla sigurno bih izabrala drugog instruktora. Nekog snažnog, zgodnog, pričljivog, duhovitog, zelenih očiju i naravno u modernim cipelama. Da, već tog dana bih ga zamenila samo da Boris nije bio jedini učitelj vožnje u Beogradu, odnosno u Srbiji koji obučava đake da voze kola pomoću ručnih komandi i da crveni Golf nije bio jedini automobil prilagođen za obuku upravljanja ručnim komandama.
          Dlanom i palcem leve ruke upinjala sam se da usmerim volan, dok su mi ostala četiri prsta stiskala sivu ručicu uzetu s motora pokušavajući nežno da dodaju gas. Kola su brujala i pokušavala da polete ili su jogunasto stajala u mestu. „Ne bacajte volan, samo ga dlanom nežno okrećite, ne podižite šaku i lagano dodajte gas!" govorio je Boris smireno: „Samo la, la la, bez nervoze, tako se vozi", pričao je dok sam ključala i pokušavala da pokrenem tu mašinu.
          Ručica s kuglom me je izazivala glavobolju, pritiskanjem ka napred radila je kao kočnica, obaranjem na dole stiskalo se kvačilo. Baš tu, kod kvačila Borisov i moj odnos je eksplodirao. „Čemu uopšte služi ovo kvačilo?" brundala sam. „Kojim redom da stiskam ove ručice ako ne razumem kako ova kola rade?" bila sam sve glasnija i glasnija. Nije se bunio, niti vikao, pogledao me je iskosa i smireno rekao: „Sad ću Vam objasniti". Razoružao me je, kapitulirala sam i sve je počelo da sa se razrešava. Nisam se pitala da li mogu. Samo sam vežbala. Grozničavo sam vozila. Najpre mi se orosilo čelo, a zatim sam se sasvim preznojala.
          Tako danima. Sve dok dve šake nisu sa lakoćom počele da barataju svim tim ručicama i jednoga dana početkom decembra i zvanično sam postala vozač.
          Nisam vozila i veština zvana vožnja isparila mi je iz ruku. Ove godine odlučila sam da obnovim to zaboravljeno znanje. Okrenula sam broj autoškole čije ime mi je bilo nepoznato. Međutim, glas s druge strane odmah sam prepoznala. Boris ima 72 godine i dalje je jedini instruktor u Beogradu i Srbiji koji obučava đake da voze kola koristeći samo ruke. Umesto Golfa 2, tu je Reno Clio sa automatskim menjačem. Dogovorili smo prvi čas. Čim sam mu prišla uz šeretski osmeh je dodao: „Da, vi vozite. Sedite na vozačko mesto. I da, ideja mi je dobra."
           Bilo je lakše. Dočekala me je samo jedna nova ručica. Kao da igram video igru - njenim povlačenjem unazad dodavala sam gas, guranjem unapred kočila sam. Sada mi je leva ruka nesmetano klizila po volanu dok je desna kočila, dodavala ili oduzimala gas.
         

          Kažu da je svaka premijera uzbudljiv događaj, a ja sam za nedelju dana imala dve. Prva samostalna vožnja od Rumenke do Beograda je otvorila sezonu. Dok su kola lagano klizila autoputem kroz polja suncokreta izgledalo mi je da lepoti nema kraja, da sve mogu i da ostvarujem sve što zamislim. Umesto muzike u ušima mi je odzvanjalo: „Morate da budete uključeni u tok, pratite druge", „Znate, semafor ima običaj da promeni boju, pažljivo", „Vozi se opušteno la, la, la", „Ostanite u svojoj traci, znate traka samo krivuda, pratite je", „Usporite na vreme". Vožnja mi je pružala osećaj moći, snage, slobode i to mi se dopalo više nego što sam očekivala.
          Da se upotpuni osećaj slobode bilo je neophodno još samo jedno. Samostalno spakovati kolica u kola. Dok sam birala model, boju, opremu auta razmišljanje o tome kako ću da pakujem kolica u kola, parkirala sam negde sa strane. Nisam imala nikakav plan, osim maglovite ideje kao bi to moglo da se uradi. Plašila sam se neuspeha i mogućnosti da pomislim da bi bilo najbolje da odustanem. Mislila sam da ne treba stvari da radim na silu i kada dođe vreme biću spremna. I bila sam u pravu.
           Otvorim vrata kola, kolicama priđem vozačkom mestu, jednu ruku spustim na sedište drugu na kolica i u kolima sam. Čim sednem, levom rukom napipam ručicu za pomeranje sedišta povučem je i telom gurnem sedište unazad. Malo se nagnem i izvučem desni točak, naslonim ga na kola, obrnem kolica, skinem levi točak, oborim naslon kolica podignem ram kolica, provučem ga između volana i mene i spustim ga na suvozačko mesto. Ostaje još da ubacim točkove, primaknem sedište volanu, vežem pojas, pritisnem kočnicu, okrenem ključ, dodam gas i udahnem čistu sreću. Svaki put vozim kao da mi je prvi. Dodajem gas kočim, uživam u brzini, jer mogu.
          I da, da mogu da biram učitelja vožnje znate li koga bih danas odabrala?