Reči koje su izazvale revoluciju

Збирни подаци о 1968. години у свету су импресивни и недовољно познати јер њихово објављивање није одговарало ниједном режиму:

·         1968. је трајала је преко 400 дана, од децембра 1967. до почетка 1969. године, (у Италији пуне две године, до краја 1969. године),

·         обухватила је све развијеније држава света и све континенте осим Аустралије,

·         током 1968. убијено је, по објављеним полицијским извештајима, најмање 239 студената,

·         рањено је преко 5.000 студената,

·         ухапшено је више од 20.000 студената,

·         затворено је, или заузето од полиције и војске, преко 500 факултета,

·         покренута су, да остану предмет трајног интересовања, сва битна питања универзитета, демократије, јавних медија, синдикалног и политичког организовања, привредног живота, организованости државе, понашања великих сила, смисла историје, филозофије, права, религије, будућности...

Уметност побуне за почетнике 

У предисторији планетарне побуне студената приметно је акумулирање догађаја, нових идеја и изолованих протеста који еу припремали нови дух непристајања и револта. Од 1964. године са Универзитета Беркли (САД) ширио се Покрет за слободу говора по целој Америци, развијала се америчка критичка социолошка мисао, у Европи је све већи значај Франкфуртске филозофске школе и Корчуланских филозофских сусрета који су постали међународни. Уочи 1968. појављује се и Нова левица – спонтан и неповезан покрет који је покушавао да створи нову културу, живот у комунама и кооперативама и да редефинише појам револуције и њених субјеката.

Директан повод за протесте најчешће је било ратно ангаживање Америке у Вијетнаму, борба црнаца за пуна људска и демократска права, хладни рат великих сила и појачан притисак на левичарске организације. Појавио се ЛСД, хипији, битници, Црни пантери, затим продукти масовне културе, а незаобилазан део имиџа младих постала је дуга коса и фармерке.

У Италији, активности левице и радикалних група често су се преплитале са студентским протестима, као што су демонстрације на новооснованом Факултету социологије у Тренту, 1966. године чији је један од виђенијих учесника био Ренато Курцио, касније члан најужег врха светски познатих «Црвених бригада».

У Западном Берлину активности и утицај Слободног универзитета постаје  међународни.

Рок-концерти су постали места ходочашћа младих. На концерту Ролингстоунса у Оукленду једна од запажених порука из публике је гласила: “Ви сте наши савезници у очајничкој борби против идиота који имају власт... Ролингстоунси, млади Калифорније слушају вашу поруку! Живела револуција!”

У Варшави се три хиљаде љубитеља Ролингстоунса сукобило са неколико стотина полицајаца који су употребили палице, а потом и сузавац. Тридесетак особа је ухапшено. На концерту у Цириху дванаест хиљада младих људи зграбило је гвоздене шипке - део инвентара хале и машући њима изазивало полицију. Мик Џегер изјављује да у ваздуху има нечег опасног и да клинци на концертима не вриште само због музике него из много дубљих разлога. “Предосећам невоље”, рекао је.

Музички критичари пишу: “Стоунси желе да покоре свет мирним путем, уз распаљени врисак младе публике која често надјачава озвучење. Они не свирају пред посетиоцима концерта већ заједно са њима - публика се укључује у догађаје на бини размењујући са Стоунсима енергију сличну ерупцији вулкана. Концерти Ролингстоунса су уметност побуне за почетнике”.

Почетком драматичне 1968. године, док су широм Европе пламтеле прве студентске побуне, збуњени новинари су питали велику грчку глумицу Мелину Меркури зашто се ангажује на страни студената. Одговорила је:

“Зато што знам шта се догађа у свету: он гори! Млади су присиљени да буду побуњеници. Они су једноставно притерани уза зид!”

Била је то година великих преокрета и неколико дуготрајних ратова: завршио се индијско-пакистански рат, одјеци културне револуције у Кини потресали су свет, трајала је агресија Израела на Египат, Јордан и Сирију, вијетнамски рат се ширио, а посебно детаљи о масакру америчких војника у селу Ми Лај када је побијено најмање 100 цивила. У Америци је убијен је црначки лидер Мартин Лутер Кинг, проповедник мирољубиве расне интеграције што је изазвало расне сукобе са десетинама мртвих и око хиљаду рањених. Убијен је и Роберт Кенеди јер се «противио арапској ствари», СССР је припремао агресију на Чехословачку да је тог лета и оствари, Палестинци су у ваздуху отимали авионе израелске компаније Ел Ал...

Да свет може да буде другачији и лепши те године је доказао Алексеј Леонов када је први изашао у отворен васионски простор, аутоматска станица “Венера – 3” слетела је на Венеру, одржана је светска изложба у Монтреалу и 19. олимпијске игре у Мексико Ситију а доктор Кристијан Бернар је први пут успео да пресади људско срце. Жаклина Кенеди се удала за грчког милијардера Оназиса, филмски хит је био дугометражни “цртаћ» «Жута подморница» инспирисан музиком Битлса, а на фестивалу у Сан Рему победио је Серђо Ендриго са «Песмом за тебе». Шест држава Европе укинуло је царине на међусобно увезену робу отварајући слободну прекограничну трговину, Кастанеда је објавио одмах популарну књигу „Учење Дон Хуана“, завршено је снимање култног филма “2001 – Одисеја у свемиру” са буџетом од 11 милиона долара…

Код нас још се славио кански “Гран при специјал” који је добио Александар Петровић за “Скупљаче перја”, Драгослав Михаиловић је објавио један од најбољих романа наше књижевности који је одмах изазвао контроверзе – “Кад су цветале тикве” Наше републике и покрајине су почеле да примењују добијена, раније савезна, привредна пуномоћја и уводе тржишна правила, из назива Косово и Метохија избачено је Метохија, аалбанска национална мањина постала је националност, на пленуму ЦК СК Србије Добрица Ћосић је први проговорио о прогонима и тешком положају Срба на Косову и Метохији и правној несигурности.

Димензија негације

 Тих година читао се стари филозоф Херберт Маркузе чије поуке не треба заборавити:

“Постојећи поредак ствари могу да промене само они који су ван система, а најпре омладина и студенти. Класну борбу замењује конфликт поколења - борба омладине против отуђеног, потрошачко-индустријског света одраслих који гуши све тежње ка слободи”,  проповедао је стари филозоф. И предлагао решење:

“Све увек почиње од бунта шачице интелектуалаца. Не чекајте друге, почните сами, подршка ће доћи. Покажите димензију која другима недостаје - димензију негације!”

Крајем 1967. године, Маркузе на позив Руди Дучкеа и Слободног универзитета у Западном Берлину, држи предавање о студентској опозицији (које ће, 15. маја 1968. године, бити објављено у «Сусрету», магазину омладине Београда) у коме каже:

 «Једна од најважнијих неопходности стратегије (студентске опозиције) ових година јесте успостављање веза између студентских опозиција различитих земаља... Чињеница је да се налазимо испред једног система који од почетка фашистичког периода одбацује идеју напретка и који га још и данас одбија кроз своје акције. Његове унутрашње контрадикције се увек враћају да би се манифестовале у нехуманим и непотребним ратовима. То је систем чији је раст производње – раст разарања и раст распада... Не може се бити срећан, не може се живети као човек остајући везан за такав систем.»

Кубански револуционар Че Гевара, који је доказао да мала група побуњеника може изменити део света, у књизи Герилско ратовање, тада већ преведеној на већину светских језика, препоручује:

“Акцију треба повести одмах, без чекања. Већ само постојање устаничког жаришта може да створи услове за успешну револуцију”.

Када је отишао са Кубе, међу диктаторским режимима Јужне Америке настала је паника. Мобилисане су поверљиве војне јединице, окупљене групе  плаћеника, ЦИА је упутила екипе својих најбољих агената и специјалних служби да открију где ће се појавити Че Гевара, када ће избити нова револуција, где ће профити и жандарска моћ велике Америке поново бити на прагу пораза?

У прашумама Боливије Че Геварина група од 16 герилаца је опкољена, он је рањен и заробљен. Сутрадан је боливијски врх по одобрењу ЦИЕ послао шифровану поруку: Здраво Сатурне, поздрави тату! која је значила смртну осуду Че Геваре. Убили су га, потом му секиром одсекли шаке да његов леш више не може да се идентификује. Осакатили су га и на другим местима и разграбили његово оружје, књиге, дневнике, сат, чак и пропале мокасине које су му герилци направили у планини. Најзад, секиром су му одсекли главу...

 Че Гевара је убијен крајем 1967. године. Међутим, све до краја седамдесетих, на кацигама возача скутера од Мадрида и Напуља до Амстердама било је исписано Че живи! Његов већ митски лик био је на постерима у студентским собама и на мајицама девојака, акциони штабови младих побуњеника били су помодно "униформисани" у кубанске војне кошуље какве је он носио. Међу екстатичким и тврдим лицима других вођа, благост његовог лепушкастог лица подсећала је на одлуталог идола који се једном мора вратити. Имао је моралну снагу примера који обавезује: легендарни вођа успешне револуције који је напустио министарску фотељу да би се вратио у неизвесност нове побуне. Че Гевара је постао етика перманентне револуције на делу. Он је у себи већ носио Маркузеов идеал - веру у снагу воље мале и одлучне елите која поседује димензију негације. Он је био Маркузе у акцији. Ако је стари филозоф био пророк свог доба, Че је био његов мач са светачким ореолом вечне побуне.

Студенти «практикују револуцију»

 У Западном Берлину активности и утицај Слободног универзитета постајали су међународни. «Студенти практикују револуцију», писала је штампа када је темпо тих догађања од повременог постао седмични. Да наведемо најважније:

 22. јуна 1966 – 3.500 студената испунило је највећу халу Слободног универзитета, седело се и на степеницама и поду. Десет чесова је трајало «обарање» нацрта и концепције реформе високог школства.

17. децембар 1966 – Демонстрациона шетња у «растреситом» маниру – кад се полиција приближи колона се разиђе у мање групе које се потом опет скупљају – приведено је око 200 студената и случајних пролазника.

 У Берлину се издваја личност Руди Дучкеа – «Црвеног Рудија» који тражи радикалну промену друштва. Како су радници интегрисани у систем, поручује Дучке, студенти и интелектуалци треба да отворе очи радницима и грађанима о потреби револуције и стварању новог човека, не више отуђеног. То смо успели поводом рата у Вијетнаму. Морамо да провоцирамо, понавља Дучке, ако не провоцирамо нико нас неће приметити. Заједно са Рабелом, касније професором универзитета, Дучке је сачинио концепт странке Зелених.

 1967. година - Посета америчког потпредседника Хамфрија – 2.000 студената пратило је Хамфрија по Берлину са транспарентима «Вице-убица». Ухапшени су «атентатори» који су припремили «пудинг- бомбу», јаја и парадајз.

«Седеће» демонстрације у главној згради Универзитета због рецензија семинара, «црних листа» студената и забране партије Социјалистичких студената – полиција је до поноћи износила једног по једног студента, укупно њих 2.000.

Жестоке демонстрације поводом посете иранског шаха Резе Пахлавија – убијен један студент германистике. То је изазвало талас демонстрација у Минхену, Бону, Хановеру и другим градовима са преко 10.000 учесника…

 Завршава се 1967. и наговештава драматична 1968. година. ДЕЦЕМБРА 1967, у МАДРИДУ су почели вишедневни студентски протести и влада затвара Факултет политичких наука, 11. јануар 1968. године у ПАДОВИ студенти заузимају све факултете, протестујући против пројекта универзитетске реформе, полиција хапси 120 демонстраната...

СИ - Револуцију треба поново измислити

 Године 1967. у Паризу су већ увелико деловале две интернационале: летриста (од 1954) и ситуациониста (од 1957). Летристи су издавали билтен “Potlatch” (Уздарје, Узвраћање), “најангажованије издање на свету” и писали о запостављеним или забрањеним темама, питањима и жељама, дајући њихове исцрпне анализе. “Potlatch” је био покушај да се започне конверзација на нове теме и открије нова представа о друштвеном животу која би довела до наглог прерастања у експлозију и довођења друштвеног поретка у питање.

 Интернационала ситуациониста је водила рат са старим друштвом:

“Култура је зомби, политика - вашарска представа, економија - превара, уставна права - документи који та права одричу, слобода штампе подразумева искључивање оног што је стварно и могуће”. Веру, рад и породицу треба да замени слободно стварање ситуација и ново коришћење истинске доколице, вечити фестивал”.

 Новембра 1967. године у Паризу је изашао последњи (30) број “Уздарја”летриста у коме је објављен - Билтен ситуациониста. За разлику од традиционалних револуционара, ситуационисти нису тражили  побољшање постојећег друштва и реформе, већ тотално уништење потрошачког друштва и стварање новог.

"Револуција свакодневног живота" – како је уједно и наслов књиге Раула Ванејгема, објављене 1967. године - најбољи је лек за болести које нуди "Друштво спектакла" – појам који је уједно и наслов књиге Ги Дебора, објављене исте године. Те две књиге представљају темељ мисли и тежњи Ситуационистичке интернационале - СИ Њихови радови садрже и немилосрдну и далекосежну критику ограничености и тактизирања целе опозиције и анархиста, а левицу, синдикате и странке су осуђивали због  суделовања у постојећем поретку.

По Ги Дебору спектакл се исказује кроз комуникацијске системе, медије, трговачке центре и друге облике модерне технологије који човека претварају у  пасивног посматрача. Отуђење је, после капиталистичке производње, обухватило и свакодневни живот и претворило га у пасивност, а мишљење заменило материјализмом и жељом за стварима. Наглашава важност жеља, љубави и уживања, а одбацује жртвовање за будућност. Тражи креирање савршених ситуација кроз које се подстиче машта и критичка свест, а истовремено не заборавља на властито уживање и «машту на власти».

«Изгледа смешно говорити о револуцији», писао је Дебор још 1961. године. у «Упутству за побуну» објављеном и ситуационистичким листу. «Али, свака друга алтернатива је још апсурднија, јер значи прихватање постојећег стања. Реч ‘револуционарно’ је неутрализована до те мере да се данас користи у рекламној индустрији као ознака за најмање промене у увек променљивом свету робне производње; разлог је то што се захтев за једном средишњом, пожељном променом више нигде не изражава. Револуционарни пројекат данас стоји пред судом историје, оптужен за неуспех и за увођење нових облика отуђења. То јасно говори да се владајући систем показао способним да се одбрани на свим нивоима стварности, много успешније него што су то револуционари очекивали. Али, то не значи да је постао подношљивији. Ствар је просто у томе да револуцију треба поново измислити. И то је све.”

 Марксово доба капитализма било је помак од бити ка имати, истицао је Фром. Данас је реч о помаку од имати ка изгледати, пише Ги Дебор 1967. године.  Пошто је имање постало свеукупно, оно мора обезбедити престиж кроз свој појавни облик. То нису само обмане масовних медија, већ свеукупан «поглед на свет који се материјализовао». Комодификација је тотална, вели Дебор, свет који видимо је свет робе - и ми више не видимо ништа друго.

 По Дебору и сарадницима, илузија свакодневице понуђена кроз робно-рекламни притисак постала је стварност глобалног друштва. Ситуационисти су већ тада препознали презентацију као медијску слику која замагљује непосредно гледање на ствари. Ми свет и себе доживљавамо из друге руке, као акумулацију призора који, пласирани кроз медије, креирају лажну друштвеност у којој животаримо. Наш поглед је замагљен, нејасан од количине робе која нас преплављује. Фетишизам робе извршио је глобалну колонизацију и нема велике наде у излазак из зачараног круга самосврсисходне производње која је ту само да би дошло до још веће потрошње.

 Фрагментарно опажање стварности, парцијално животарење у лажним изборима које више нико не прави сам већ су му наметнути, за последицу имају опасан губитак човекове контроле над сопственом судбином. Ми данас гледамо само слике, одвојени од свога бића, живећи у спектаклу робе чија је производња постала сама себи сврха. Спектакл је главни производ данашњег друштва, каже Ги Дебор, јер је моменат визуелног ефекта превагнуо над употребном вредношћу. Данас је важно како нешто изгледа, а не да ли користи било чему и колико нам је заиста неопходно. Друштвено-економски замајац капиталистичког система може да преживи једино кроз даљу, све масовнију производњу. Стварање нових навика је замка у коју сви заједно упадамо као у паукову мрежу, заслепљени бљештавилом спектакла понуђених производа, несвесни робовске позиције у коју лагано клизимо. Зато је стварање сопствених ситуација и амбијента, непреузетих од спољњег света, морални императив освешћеног појединца јер је готово са оним што ово друштво има да понуди.

 "Тоталитет људског бића се не испољава радом, чак ни уметничким радом! Рад је фрагментација личности. Декорисати овештале механизме капитализма супериорним условима живљења је велеиздаја. После смрти уметности долази уметност живљења!" пише Дебор у «Друштву спектакла» названом и «Капиталом нове генерације»

 Вероватно најтачнија дефиниција како би модерна револуција у високоразвијеном друштву могла да успе долази од ситуационистичког социјалреволуционара Емила Маренсена: „Ситуација ће постати револуционарна онда када студенти не желе више да постану будући израбљивачи, а радници израбљени“.

Ситуационисти су били организовани у интернационалне групе посвећене критици савремености са намером да томе дају максималан публицитет, од агитације до скандала. Пратили су све протесте, побуне, штрајкове и насиља и кроз сагледавање идеја и разговоре са учесницима тражили могућности њихове даље реализације. Њихов циљ није била нека коначна анализа већ да наведу људе да сами проговоре и делују:

 “Напишите критику свога статуса и друштва коме служите (чак и кад ласкате себи да сте његов непријатељ) и разгласите ту критику. Ако је снажна, нешто ће се сигурно десити”.

 Да то није апстракција и утопијски вечити фестивал и да такви разговори могу да постану светионик побуне и револта показало се у јесен 1966. године на Универзитету у Стразбуру и 1967. година пуна судских процеса студентима и расправа о протеклим догађајима.

Стразбуршка “генерална проба” за 1968. годину

У јесен 1966. године, на Универзитету у Стразбуру, догодила се “генерална проба 1968. године” и постављене основе за њен планетарни поход. Следбеници  Интернационале ситуациониста преузели су студентску унију, њена знатна финансијска средства и организовали седмодневне дебате за све студенте.

У понедељак су преиспитивана правила и прописи, у уторак институције и држава која их је створила, затим филозофија и историја таквог друштва, да би до суботе и држава, сви постојећи државно-политички системи, смисао живота, религија и сам Бог, били подвргнути жестокој критици и одбачени.

Одјек је био страховит и цео фонд студентске уније је “спискан” на штампу брошуре “Беда студентског живота“, проширеног резимеа ових дебата. “Беда свакодневног живота, друштво у целини, механизми којима се оно стално репродукује, сви његови браниоци и лажни непријатељи, ту су по први пут били изоловани и анализирани. И то тако да је свако могао да их препозна у свом окружењу, на својој кожи и одмах испод ње, у улози која му је додељена у “организацији опште пасивности”” – касније је написао Ги Дебор, аутор чувене књиге Друштво спектакла (1967) и редактор коначне верзије брошире.

«Опште је познато да је студент, уз попа и пандура, најпрезреније створење у земљи Француској» - прва је реченица Беде студентског живота.”…У овом памфлети ти разлози (за презир) биће демаскирани један по један: превазилажење отуђења нужно следи траг отуђења. Све досадашње анализе и истраживања студентског живота игнорисале су права питања… Фетишизам чињеница маскира суштинске категорије; детаљи заклањају тоталитет. О овом друштву је све речено осим оног што стварно јесте: друштво у власти робе и спектакла.

…Спектакуларно остварење модерног капитализма свакоме додељује посебну улогу у систему опште пасивности… Студентова улога је привремена; то је главна проба за преузимање његове крајње улоге као конзервативног елемента у оквиру робног система... Они су будући експлоататори, пси чувари или паразити”.

“Хтели смо да идеје поново постану опасне”, коментаришу ситуационисти.  “Друштво спектакла, преко својих представа о себи и својим непријатељима, намеће сопствене категорије свету и његовој историји. Оно непрестано настоји да нас увери да је све што се догађа део природног поретка ствари, сводећи сваки истински нови развој, који најављује његово превазилажење, на ниво површног потрошачког новитета. Побуна младих против начина живота који им се намеће заправо је само весник, први израз много шире субверзије која ће обухватити све оне који све снажније осећају немогућност живљења у овом друштву, увод у нови револуционарни период.”

У тексту брошуре на тридесетак страница, потом се критикује Де Голов режим, социјалистичке интернационале, самоуправљање робном производњом уместо да се “превазиђе роба, та огромна странпутица у историји”, лажна опозиција која консолидује власт и “полицијски хуманизам”, све идеологије које су увек “оруђе господара”.

Тражи се укидање рада и његова замена слободним активностима јер је то “први услов за ефикасно превазилажење робног друштва”, критикаспектакла јер је то “религија капитализма” и “ слободна креативност у стварању свих тренутака и догађаја”. “Пролетерске револуције биће фестивали или неће бити ништа”, каже се на крају брошуре. “Игра је крајњи принцип тог фестивала, који за једина правила признаје само жудњу за животом без мртвог времена и уживање без ограничења.”

Касније, Ги Дебор је открио аутора “Беде студентског живота” -Мустафа Кајати, “најлуциднији полемичар ситуациониста”, док су Дебор и Раул Ванејгем били редактори последње верзије текста.

Беда студентског живота је за месец дана достигла тираж од 300.000 примерака на француском језику. Како је публикација обухватала и приказ стања у Холандији, САД, Источној Европи, Енглеској и Јапану одмах је преведена на 10 светских језика, одштампана у још 200.000 примерака и дељена студентима и другој омладина бесплатно.

Групе ситуационистичких следбеника одмах су организоване на свим француским факултетима и на многим у другим земљама. Сви су они опседали Интернационалу ситуациониста са молбама за упутства о даљем деловању.

 Одговори су били исти и пословично кратки:

“Делујте аутономно и унапређујте побуну до које вам је стало!”

Већ после шест недеља ситуационистичке активности, на Универзитету у Стразбуру  дошло је до таквих промена да су власти то оцениле као хаос и затвориле студентску унију.

“Они дају себи за право да доносе дефинитивне судове о политици, друштву, економији, влади, моралу, религији, Богу и да све то одбацују” - закључио је судија Лабадоре у Стразбуру, 13. децембра 1966. године.

Монд, 9 децембра 1966. пише другачије: “Тај добро написани текст систематски одбацује све облике друштвене и политичке организације Запада и Истока, као и свих група које данас покушавају да та друштва промене”.

Guerres et Paix пише у броју 4, 1968: “Велика је грешка потцењивати оно што се новембра 1966. догодило са стразбуршким студентским синдикатом. …Посматрач мора да остане запањен брзином којом се та зараза проширила универзитетом, али и међу нестудентском омладином. Изгледа да су идеје које је заговарала мала група аутентичних револуционара погодиле праву жицу у духу нове генерације”.

“Стразбуршки памфлет је деловао попут детонатора” – потврђују Данијел и Габријел Кон-Бендит са Универзитета Нантер – Париз, током 1968. године. “Урадили смо све што је било у нашој моћи да га што шире дистрибуирамо”.

Били су двоструко у праву. Као што је ситуационистички текст био детонатор за 1968. годину у свету, тако је Универитет Нантер био детонатор за неслућени размах 1968. године у Паризу и Француској. 

“Крајем 1967. године позорница је била спремна, притајило се једно ново друштво испод оног које тријумфује”, записао је шведски књижевник Лаш Густавсон. “Поверење, првобитно наивно поверење у компромисне фразе, у уверавања властодржаца да живимо у најбољем могућем свету, било је једном за свагда уздрмано…. А онда се појавила она моћна алхемијска реченица - САН ЈЕ СТВАРНОСТ - због које је полиција почела да спаљује своје хартије, а Де Голови чиновници покушали да згребу своја имена са појединих докумената”.

Речи које су изазвале револуцију

 Године 1968. једна од ситуационистичких група на престижном факултету у Нантеру, названа “Разјарени” изазвала је масовно окупљање студената, а штампа је то разгласила по целој земљи. Дошло је до великог скандала и  декан 2. маја 1968. године затвара факултет у Нантеру а против “Разјарених” (Кон-Бендит и још седморица) за 6. мај заказује дисциплинску седницу на париској Сорбони.

Оно што је уследило те ноћи, 6. маја у Паризу, по масовности, захтевима и оштрини сукоба са полицијом превазишло је све што је Француска памтила. Побуна младих која је већ пет месеци потресала Европу, освојила је и Француску. Убрзо се претворила  у генерални штрајк у коме је учествовало 8 милиона Француза и огромне демонстрације са 500.000 демонстраната...

Већина парола, слогана и графита који су се тада појавили на париским улицама у ствари су били изводи из стразбуршких и других текстова и расправа ситуациониста:

РЕВОЛУЦИЈА ПРЕСТАЈЕ КАДА ПОСТАНЕ НЕОПХОДНО ДА СЕ ЗА ЊУ ЖРТВУЈЕ

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ЗАБРАЊИВАТИ

НИ БОГОВИ НИ ГОСПОДАРИ

ДОЛЕ С АПСТРАКТНИМ, ЖИВЕЛО ЕФЕМЕРНО

ПОСЛЕ УМЕТНОСТИ УМРО ЈЕ И БОГ

ДОЛЕ СА СВЕТОМ У КОМЕ ЈЕ ГАРАНЦИЈА ДА НЕЋЕМО УМРЕТИ ОД ГЛАДИ КУПЉЕНА ГАРАНЦИЈОМ ДА ЋЕМО УМРЕТИ ОД   ДОСАДЕ

КЛУБ МЕД, ЈЕФТИНО ЛЕТОВАЊЕ У ТУЂОЈ БЕДИ

НЕМОЈ МЕЊАТИ ПОСЛОДАВЦЕ, ПРОМЕНИ ЖИВОТНО ЗВАЊЕ

НИКАД НЕ РАДИ

ПРИЛИКА МОРА БИТИ СИСТЕМАТСКИ ИСТРАЖЕНА

ТРЧИ, ДРУЖЕ, СТАРИ СВЕТ ТИ ЈЕ ЗА ПЕТАМА

БУДИ СИРОВ - ШТО ВИШЕ ТРОШИШ, МАЊЕ ЖИВИШ

ЖИВИ БЕЗ МРТВОГ ВРЕМЕНА, ДАЈ МАХА НЕСПУТАНОЈ ЖЕЉИ

ИСПОД КАЛДРМЕ, ПЛАЖА!

ДОСАДА ЈЕ УВЕК КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНА

СВОЈЕ ЖЕЉЕ СМАТРАМ СТВАРНОШЋУ ЈЕР ВЕРУЈЕМ У СТВАРНОСТ  СВОЈИХ ЖЕЉА

НИШТА ВИШЕ, НИКАДА, НЕЋЕ БИТИ ИСТО

СВЕ СПОРНО МОРА СЕ ОСПОРИТИ...

Све спорно је заиста било оспорено. Догодило се оно што је већини изгледало немогуће достигнуће за било коју и било какву написану реч - да покрене револуцију.

 “Све што смо урадили може се ставити на сто - то је оно што смо написали” - кажу ситуационисти. Сви њихови текстови су били јавни, а аутори тих текстова увек анонимни.

 Називани Окултном интернационалом, ситуационисти су постали мит, прави трибуни невидљиве империје и остали неземаљски, скривени као личности, истичући у први план текст као позив на дијалог и дебату да би се дошло до правог текста и коначне речи:

  “Зарекли смо се да се наш утицај осети у будућности”, записали су тада анонимни аутори Интернационале ситуациониста. “Наш покушај да се изађе из 20. века до сада је најуспешнији!”

Француска не хапси своје Волтере

 У Француској су трајале свакодневне демонстрације студената. Поједине фабрике «окупирају» радници закључавајући руководства у њихове уреде и преузимајући управне зграде и производне погоне, док студенти преузимају друге. У Паризу демонстрира више од 500.000 студената и радника (један милион, по другим подацима) од Трга Републике до Данфер-Рошроа. Студенти заузимају Сорбону. 

 15. мај - КАН - На канском филмском фестивалу вођа француског новог таласа Жан Лик Годар прекида пројекцију, цепа платно и преко микрофона позива Милоша Формана и Бату Ченгића (режисера филма Мали војници), највеће кандидате за Златну палму, да заједнички униште фестивал као декор светског филмског империјализма. Фестивал је прекинут и награде нису додељене.

 20. маја у ФРАНЦУСКОЈ раднички штрајк постаје генерални штрајк у коме учествује 8 милиона, односно половина запослених у Француској. Париз и већи градови су данима  потпуно блокирани, јавне службе и предузећа не раде. Свуда немири, барикаде, несташице многих артикала и бензина, банке исплаћују до 500 франака, стварају се кућне залихе хране, улицама се шири смрад нагомиланог ђубрета…  На магистралама се паркирају трактори.... Француска је паралисана.

 29. мај - ПАРИЗ - Генерална конфедерација рада организује демонстрације у којима учествује 200.000 људи који траже формирање народне владе. Де Гол одлучује да се повуче и одлази у Коломбеј. Преко ноћи мења одлуку, одлеће у базе у Баден-Бадену и Милузу где добија подршку француског генерала Масија и трупа стационираних у Западној Немачкој, условљену пуштањем на слободу поборника «Француског Алжира». Враћа се у Париз и ујутру одржава муњевиту седницу владе.

 Де Голов говор, дуг три и по минута, одјекује Француском: "Нећу се повући! Народ ми је дао мандат, ја ћу га испунити! Живела Француска!" Истог дана  распушта Парламент и расписује нове изборе.

После говора генерала Де Гола, који се слуша преко транзистора јер електричари штрајкују, стотине хиљада Парижана приређују провладине демонстрације од Конкорда до Етоала. Генерали ургирају да се ухапси Сартр који је на студентским барикадама, Де Гол то одбија са чувеним образложењем: «Француска не хапси своје Волтере!»

На чувеном тргу Хам у Амстердаму у подне је било више хипика него голубова, а студентски протест се настављао васколиким земљиним шаром: Милано, Богота, Париз, Анкара, Беркли, Токио, Мексико, Рио де Женеиро...