Pet godina samoće

Od trenutka kad je progovorio, nije prestajao da brblja. Bio je radoznalo dete. Sve ga je zanimalo. Stalno je zapitkivao, šta je ovo ili ono, kako se kaže... a šta to znači... Za divno čudo, nikome nije bio dosadan, svi su mu odgovarali kako su znali i umeli i smejali se ljubazno i s ljubavlju. Videvši ga još kao bebu kako spava s kažiprstom desne ruke prislonjenim uz slepoočnicu, babe, tetke, žene iz komšiluka, govorile su njegovoj majci: Biće to uman, pametan čovek. Živeli su u jednoj sobi niske tavanice, pod je bio od nabijene zemlje, njegovi roditelji su spavali u gvozdenom krevetu nalik na one vojničke ili bolničke a on u drvenoj kolevci koju mu je istesao prvi komšija stolar, ne htevši da za to uzme ni pare ni dinara. Otac je retko bivao kod kuće, obavljao je nekakve zadatke i dužnosti. Majka je učila kako da bude majka, bila je mlada, kada ga je rodila imala je nešto više od devetnaest godina. Tetka Despina, stara Grkinja, koja je stanovala u prizemnoj sobici preko puta njihove, nenametljivo ali razložno i iskusno, savetovala je njegovu majku, odnosila se prema njoj kao prema sopstvenoj deci koju je izgubila u jednom od čestih pokolja koji su se dešavali zbog ovog ili onog razloga, koje ni sam bog ne bi uspeo da razume. Kad je iz kratkih ušao u dugačke pantalone, majka mu je ispričala o užasnom ožiljku koji se protezao od desnog uha, preko vrata do grudi tetka Despine. Bolje da je i mene bog uzeo sa decom nego što sam preživela, često joj je govorila. Mislili su da je mrtva. Dugo je ležala pored poklane dece i komšija.

Soba je bila puna stenica. Tetka Despina je njegovu majku naučila da u prazne kutijice od imalina sipa petrolej i stavi ih ispod gvozdenih nogu kreveta. Ni to nije pomagalo, stenica je bilo toliko mnogo da su, kad se ugasi petrolejka, padale s plafona na krevet i njegovu kolevku. Bio si sav izujedan kao da imaš boginje, pričala mu je. Na ujede sam ti privijala krpe namočene u vodu u kojoj sam kuvala pirinač i nanu.

Kad je trebala da se porodi, odveli su je u jednu straćaru spolja premazanu katranom. Bila je mala, samo jedna nazovi soba sa dva gvozdena kreveta a dobro se sećam debele, čupave kose, seoske babice i crnog ispod noktiju, kao da je upravo došla sa njive gde je okopavala kukuruz. Ocu su javili i pojavio se pred sam porođaj, blatnjav i blatnjavih čizama, pod miškom je doneo veliki ražani hleb i u ruci korpu crnog grožđa. Ostao je kratko, poljubio te onako krvavog i otišao. Jela sam grožđe i oštar igličast hleb  plačući. U drugom krevetu je ležala jedna žena sa jezera koja je dva dana ranije rodila devojčicu. Iako si ti sisao kao lud, meni su dojke bile prepune mleka a nikog nije bilo da mi kaže da treba da se izmuzavam pa su mi dojke zagnojile. Ja ću ga dojiti, rekla je žena s jezera. Tetka Despina i njene prijateljice su me obilazile i mazale mi dojke i bradavice nekim biljnim melemima pa se gnoj za nekoliko dana povukao.

Pokazala mu je majušnu fotografiju njega od skoro dve godine u kratkim pantalonicama s tregerima, ispred ubijenog Pelikana kome su dva lovca raširila krila. Žena s jezera ih je više puta zvala da dođu pa su majka i on otišli jednom. Čudilo ga je što su Pelikana zvali Gem, kasnije je saznao da ga zovu i Nesit. Pitao je majku i ženu sa jezera ali one nisu znale da mu objasne. Još je nekako išlo sa Nesit ali Gem? Devojčica se plašila vode a tebe ni konjima ne bismo mogli da izvučemo iz jezerskog plićaka, smejala se. To je bio njegov prvi susret sa Elementom. Zaljubio se u vodu, sanjao je zamršene i nerazumljive snove ali je voda uvek bila prisutna. Veza uspostavljena s vodom počela je da mu razvija maštu. U kraju gde su tada živeli nije bilo reke ni potoka, jezero je za njega bilo daleko, postojala je jedna nevelika bara obrasla trskom koja je stoci služila kao pojilo. Satima bi sedeo na obali bare pogleda uperenog u vodu. Majka je znala gde je i uvek ga je nalazila. U glavi su mu se preplitale i mrsile raznorazne misli, ideje, buduća ostvarenja, maglovita ali prisutna, i ne znajući stvarao je u glavi pesme, priče, počinjao je od sredine i išao, kako kad, prema početku ili prema kraju. Majka ga je posle rane večere, kačamaka, pirinča dinstanog na luku ili crnog slatkog grožđa, slala na spavanje. Gasila bi petrolejku iako je suton tek počinjao da nailazi. Kroz jedan jedini prozorčić, bolje reći rupu u zidu, koji je majka zastrla vezenom zavesicom, poklonom od tetka Despine, mogao je, pre nego zaspe, da vidi samo gašenje danjeg svetla i nailazak mraka. Uglavnom bi zaspao pre toga.

Jednom prilikom kad se majka zadržala pomažući i učestvujući u poslu oko sređivanja zajedničkog dvorišta, on je sedeći  pored bare odjednom shvatio da više ne vidi vodu, ni trsku, shvatio je da je već uveliko zavladao mrak. Ustao je i pošao kući poznatim mu putem, stazicom između pirinčanih polja. Znao je dobro, išao je ne gledajući ispred sebe. U jednom trenutku je podigao pogled. Tamno ljubičasto nebo bilo je čipkasto izvezeno zvezdanim jatima. Nije pogled mogao da odvoji od tog prizora! Izašavši iz polja na suv i širi put, zastao je i netremice gledao u nebo. Tako ga je zatekla uplašena majka, trčeći uzbibanog srca.

Voda u njegovoj maloj duši nije izgubila svoje mesto samo je sada morala da ga deli sa noćnim zvezdanim nebom.

U njegovoj zemlji uvek je trebalo biti spreman odbraniti sebe i svoje i koliko se može, odbraniti slobodu za sve. Tako su se oni zbog očevih zadataka preselili na jugozapad zemlje u zapuštenu prašnjavu selendru koja nekad davno bila veliki trgovački centar i imala više stanovnika nego glavni grad. Svoju nekadašnju slavu pokazivala je ruiniranim ali videlo se nekada sjajnim palatama, ambasadama i konzulatima svih svetskih država kojima je bila potrebna trgovina između Istoka i Zapada. Njemu je bilo važno što je grad/selendra imao reku, ne veliku ali je on idući uzvodno, pronašao divno senovito, vrbama, lipama i topolama zaklonjeno mesto na kojem je svakodnevno boravio. Tu je reka bila brza, presijavajući se na suncu, slamana kamenim gromadama, čiji su vireći vrhovi bili obrasli vodenim lišajevima. Što se njega ticalo, ostajao bi tu ceo dan i dočekivao noć ali je majka dolazila po njega za ručak i večeru. Nije je odbijao ali bi uveče često zastakivao i gledao u nebeski šareniš. Majka je često za večeru spremala jela po receptima jedne komšinice Jevrejke koja je sa petoro sitne dece, jedno drugom do uveta i mužem koji je kao i njegov otac najčešće bivao van kuće, stanovala u stanu do njihovog jednoiposobnog stana. Majka nije bila religiozna i nije nikakvu pažnju pridavala činjenici da li je neko katolik, musliman, jevrejin, ortodoksni ili mnogobožac, kao ni da li je neko bele puti, crn, žut ili prnprnđast, umela je da se našali kad bi se neko zakačio za tako nešto. Za večeru je uglavnom spremala ribu i on je to voleo.

Nije imao drugove, klonio se svojih vršnjaka i njihovih igara koje su se najčešće završavale svađom ili tučom. Voleo je da bude sam. Deca, sklona da one koji nisu uvek sa njima, omalovažavaju, nadenula su mu nadimak stranac. To ga se nije doticalo, i dalje je odlazio na reku, dobro pazeći da ga niko ne prati. Posle nekog vremena a nije mogao da izbegne povremene susrete s njima, jedan od njegovih vršnjaka, kolovođa, nazvao ga je strano đubre. U prvi mah ga je pogađalo kad su za njim izvikivali taj pogrdan izraz ali je čvrsto odlučio da se ne obazire na to.

Jednom je idući uz reku pronašao je veliki vir tihe vode. Od tog trenutka to je bilo njegovo mesto. Sedeo bi ispod ogromne vrbe čije su grane skoro doticale vodu. Satima bi zurio u vodu, u glavi mu se okretao bururet svega i svačega, od čega večinu stvari nije mogao da objasni niti da razume. Ipak, blizina vode činila je da se oseća dobro. Pažnju mu nisu remetile ribice koje su povremeno iskakale iz vode, gnjurci, divlje patke, bizamski pacovi… za njega je postojala samo voda. I nebeski tamni svod načičkan svetlim tačkicama, kad bi se vraćao kući.

Sedeći jednom pored vira, već je bio pao mrak, osetio je, čuo je, ni sam nije znao kako, poziv! Ne dvoumeći se ni trenutak, zagazio je u vodu i mirno krenuo ka dubini vira. Išao je podignute glave i očiju uperenih u zvezdano nebo.

Pronašli su ga sutradan, zakačenog za palu vrbu koja je preprečila deo reke. Oči su mu bile otvorene a na licu mu je igrao osmeh sreće.