O teoriji evolucije i njenim tumačima

Ja sam, lično, ubeđeni kreacionista, ali nemam ama baš ič ništa protiv darvindžija, još se manje osećam superioran nad darvindžijama zato što je istina "na mojoj strani", a ponajmanje mislim da su evolucionisti dobri isključivo na poslovima šinteraja. Da imam dokaze, možda bih se osetio pozvanim da "širim istinu" o postanju sveta, ali dokaza nemam, imam samo uverenje, tačnije intuiciju, kao što je i evolucionizam zasnovan isključivo na uverenju, jer fosili ne dokazuju ništa osim da su jednom bili živi, pa posle zamakli. Kad malo bolje razmislim - a pod uslovom da me pamćenje ne vara - tokom svih ovih godina, ni jedan jedini put, ni sa kim nisam ušao u diskusiju na temu a da kako je nastao svet, jer je to, da kažemo, stvar ukusa. A evolucionista bi mogao da se nađe u problemu kad negde poleti avionom jer pilići ne lete evolucionistički i heliocentrično, nego to još uvek čine po starom, kao da je Zemlja u središtu vaseljene.

Baš ovako je govorio Svetislav Basara 6. marta 2015. godine u svojoj slavnoj kolumni. Ako se čovek ne probudi na levu nogu, nije uncle Basu baš mnogo zameriti. O naučne su se teme, a teorija evolucije svakako jeste jedna od pipavijih, čak i bolji pisci od njega dobrano spotakli (vidi Autobiografiju Nušićevu ili Pekićeve Skakavce). Pa ipak, ostaje žal da jedan sasvim pristojan čovek, kakvim sebe Basara otkriva kroz svakodnevno pisanje, smatra da je teorija evolucije pogrešna.

 Naime, teorija evolucije predstavlja više od sopstvenog sadržaja, te strahovite ideje da se novonastale osobine jedinke, u konkretnom okruženju korisnije u borbi za opstanak, obavezno šire kroz populaciju menjajući je i stvarajući novu, uspešniju, u konkretnom okruženju dovoljno preživljiviju vrstu života (novu populaciju jedinki koje se mogu međusobno pariti i davati plodno potomstvo). Zaključci svake naučne discipline moraju biti homogeni jer proističu iz istih fundamentalnih pretpostavki, opisanih u naučnom metodu: jasna formulacija pitanja, ponovljivost rezultata opažanja, pretpostavka-objašnjenje koja sledi iz rezultata opažanja, proverljivost posledica objašnjenja. Stoga je teorija evolucije u isto vreme i jedna od nosećih greda naučnog pogleda na svet i prirodna posledica naučnog metoda. (°)

Naučni pogled na svet nije ništa drugo do razuman pogled na svet. Važi i obrnuto: nenaučni pogled na svet je obavezno nerazuman (ako je nekome ovaj izraz uvredljiv, neka se prvo zapita zašto mu je uvredljiv, pa tek onda neka čita: intuitivan) pogled na svet. Takođe, naučni pogled na svet je obavezno zajednički poduhvat, upravo zato što je nauka kolektivni napor, standardizovan i praktično svakome dostupan, kome doprinose generacije ljudi. Nenaučni pogled na svet je individualan, posledica ličnih iskustava i kao takav drugim ljudima teško prenosiv. Ova dva pogleda na svet nisu međusobno isključiva, naprotiv. U svakome od nas oni su pomešani u različitim odnosima, pa ih ispoljavamo po potrebi ili želji. Sasvim sam, recimo, siguran da Svetislav Basara ne priča svoje dnevne kolumne uredniku Petroviću na ulazu u pećinu, uz vatru i nagorelo parče srnetine, već ih svake večeri uredno šalje elektronskom poštom iz svog toplog doma. Na taj način pisac de facto priznaje uspešnost naučnog pogleda na svet koji mu je u stan doneo i grejanje i računar i Internet. A time, čak mnogo manje posredno nego što bi iko od nas i pomislio, priznaje i uspešnost teorije evolucije.

Pa zašto onda od, rekosmo prilično razumnog, pisca ka čitaocima stiže mišljenje kako je, eto, „evolucionizam zasnovan isključivo na uverenju, jer fosili ne dokazuju ništa osim da su jednom bili živi, pa posle zamakli"? Priznajem da u slučaju Svetislava Basare želim da verujem kako je u pitanju jednostavno neznanje. Kratko i jasno, uncle Bas je jedna od više milijardi žrtava sposobnosti nekih ljudi - koje obično zovemo inženjeri - da jezivo komplikovane naučne zaključke (upravo one koji su dobrom delu populacije Homo Sapiensa temeljno omrzli školu) tako dobro uklope u ljudsku svakodnevnicu da ih uopšte ne moramo poznavati, dok ih bez ikakvih problema, čak trivijalno (na dugme), koristimo.

Jeste, teorija evolucije se mora naučiti (kao i sve drugo u životu, hvala na pitanju), a tako se stečeno znanje, za razliku od umeća korišćenja jezika, ne mora čitanjem često zanavljati, što je lep bonus. Takođe, teorija evolucije se ni na koji način ne bavi pitanjem postojanja izvanrednih bića. Najviše što se očekuje od učenika jeste da prihvati činjenicu da se evolucija dešava. U tu svrhu potrebno je pomeriti poziciju eventualnog stvoritelja iz biblijskih bukvalističkog stanja tipa„uklesao sva bića u kamenu" (i posebno u ljudskom smislu „po liku svojem") u status nadnaravnog oformitelja „početnih uslova" (fascinantnog stvorenja koje je, u svojoj beskonačnoj mudrosti, odlučilo da, na primer, jačina gravitacionog polja opada tačno sa drugim stepenom udaljenosti od centra polja: ne 1,98 niti 2,00012 već u dlaku dva). Katolička crkva je takvu proceduru zvanično završila i prašinu oko teorije evolucije ne diže... javno.

Basara primećuje kako „tokom svih ovih godina, ni jedan jedini put, ni sa kim nisam ušao u diskusiju na temu a da kako je nastao svet" i procenjuje da je razlog za ovo činjenica da je u pitanju „stvar ukusa". Svakako se ne slažem: u pitanju nije „stvar ukusa", već nedostatak potrebe. Teško da je ikome od nas danas životno, svakodnevno važan odgovor na pitanje da li smo evoluirali ili smo stvoreni. (Zapravo nije da nije: priznavanje postojanja evolucije jeste veoma važno jer bakterije i virusi sistematski evoluiraju, ali neka bude da se po kafanama retko kada razgovara o stvarima sitnijim od besomučno uvećanog muškog polnog organa.) I to je dobro. U našem društvu postoji tendencija da se stalno počinje iz početka; da se ponovo odgovara na već odgovorena pitanja; da svaka rasprava počinje od Adame, Eve, jabuke i zmije. No, ako je u ravni lične kolumne jednog pisca odnos prema teoriji evolucije i kreacionizmu savršeno nevažan, on postaje dramatično bitan kada dogura do nivoa celog društva, jer tada mišljenje o teoriji evolucije postaje etičko pitanje. A odgovori na etička pitanja određuju smer kretanja društva kao celine. Naše društvo se poigravalo sa zaključcima naučne discipline zvane istorija: zločinac je nenaučno, ali i pravno, opran od svojih grehova. Posledice ćemo tek osetiti.

Neznanje svakako nije i jedini motiv za postavljanje upitnika iza nauke. Poštovani Zlatko Paković, u svom tekstu povodom knjige Vladete Jerotića „Nedremano Božje oko u čudima prirode", inače zlog spisa (u kome se može pročitati i sledeće: „I pored dovoljnih dokaza prikupljenih do danas u nauci o postanku živih bića da se Darvinova teorija evolucije teško može da održi kao opštevažeća, zastupnici darvinizma i neodarvinizma ostaju pri svome ubeđenju"), priča sledeće:

Iz ovde citiranog teksta, napisanog sasvim u duhu savremenog humanizma, uviđamo da je etika tolerancije moguća bez obzira na lične preferencije i uverenja. Jerotić na ovom mestu apstrahuje svoje lične stavove i, nezavisno dakle od sopstvenog uverenja, demonstrira etičnost i toleranciju u slobodi volje za različitost mišljenja i delanja.

Paradoksalno, inače žestoki Paković upada u zamku viđenja teorije evolucije kao pitanja „lične pereferencije i uverenja". Ovo on čini valjda suočen sa, za svakodnevno hrišćanstvo neočekivano tolerantnim, Jerotićevim tonom koji poziva sve ljude „da najpre osveste svoj strah, a onda zbog straha i agresiju prema strancu". Borba protiv agresije, ta stalna intimna muka tokom koje nekako uvek viđamo više poraza no pobeda, nesumnjivo jeste valjana.

Ali: borba protiv teorije evolucije valjana naprosto ne može biti, upravo stoga jer je svaka borba protiv teorije evolucije zapravo borba protiv svake naučne discipline i naučnog metoda u celini.

Ponovo smo (i na žalost) suočeni sa pitanjem neznanja, ovog puta na strani Pakovića, inače izvrsnog branitelja zdravog razuma. Ovo posebno boli jer, za razliku od Basare koji priznaje „dokaza nemam, imam samo uverenje, tačnije intuiciju", Jerotić nudi „dokaze" za nedovoljnost teorije evolucije. A to je potpuno sjajno! Sve što je dalje potrebno jeste da Jerotićeva knjiga prepozna u naučnim krugovima (a to je bar prosto, ‘ej bre, radi se o dokazu da postoji Bog!), da se njeni zaključci i predviđanja provere, posle čega sledi lepši deo, 900 hiljada američkih dolara Nobelove nagrade (Jerotić je gadljiv na novac i/ili društvena priznanja? Ma da, evo su mi se oči zasuzile.) Avaj, prošlo je već sedam godina od Pakovićeve recenzije, a ništa se dramatačno novo ne događa. O teoriji evolucije se i dalje govori u školama, dok je svoje „dokaze" verovatno i sam Vladeta zaboravio.

U pitanju je, dakle, druga, opasnija vrsta argumentacije protiv teorije evolucije koja ne slede iz neznanja već iz koristeologije. Vladeta Jerotić se svojom knjigom svrstao u redove onih opasnih ljudi koji, uvijeni u jagnjeću kožu i uz med koji lije sa usana, podmuklo zabadaju nož u rebra; oni su sposobni za velika dela koja ih uzdižu u društvenoj vizuri, dok stečenu potencijalnu energiju troše razornim neetičkim delovanjem; oni su (pre)nosioci svih mogućih teorija zavere - a kreacionizam nije ništa drugo do tanka teorija zavere zasnovana na korisnoj i grčevitoj potrebi da bog postoji. 

 ---

° Znamo da je brzina svetlosti ograničena jer smo izmerili brzinu njenog prostiranja - što je zaključak elektromagnetizma. Takođe znamo da je brzina svetlosti najveća moguća brzina - što je zaključak teorije relativnosti, za koju, opet, znamo da je dovoljno tačna, jer nam njeni drugi zaključci, između ostalog, omogućavaju efikasno postojanje GPS, što je zaključak automobilizma.

Pošto je brzina svetlosti ograničena, mi znamo da je galaksija Andromeda udaljena od Zemlje oko dva miliona svetlosnih godina - što je zaključak astrofizike. Zbog svih ovih zaključaka, koji nikako ne proističu iz teorije evolucije, kosmos mora biti stariji od čuvenih kreacionističkih šest hiljada godina - kako sada stvari stoje, kosmos je star oko 14 milijardi godina.

Zatim nam fizika pruža objašnjenje za nuklearne pojave koje pojedine hemijske elemente prikazuju u različitim izotopskim stanjima, a preko kojih smo odredili da je Zemlja stara oko četiri milijarde godina. I to je pravi početak za teoriju evolucije, ta nesumnjiva određenost vremenskog okvira u koji mora da se uklopi svako naše istraživanje porekla.

Vidimo da su praktično svi preduslovi za teoriju evolucije otkriveni tek pošto je ona postavljena. To je i glavni razlog zbog kojeg punog srca slavimo Čarlsa Darvina: početna usamljenost njegovih zaključaka naprosto obara sa nogu. 

I tako dalje i tako dalje.