Četiri molera iz Vijene i plemeniti D’ Enuncio

Бајковита басна једночинка у три сцене и три слике (јер три пута Бог помаже).

Лица: Сисоје, Мудрица и фамилија, Председник кућног савета, Мој матори, Мој друг, Ласица, Момак, гомила малих будућих ласица, керови и, на крају, што ми и налаже добро кућно васпитање, Лирски Објекат као фил руж ове драматизоване приповести.

Пролог

Служио сам стари кадар, ЈНА, сада већ далеке 1983/84. године у тада далекој, а данас још даљој Словенији, некада СФРЈ, а сада Европска унија.
И одмах по облачењу униформе приметим да једна стара кука, војник тада већ са стажом од 6 месеци у војсци, упорно иде за мном куда год ја кренем. Тог лика смо сви звали Сисоје, да простите на изразу, али он се није бунио, па не видим разлог да се ми устежемо овде да га тако зовемо. Иначе је то био момак једно три-четири године старији од мене из неког села из околине Горњег Милановца.
Иде, дакле, Сисоје за мном као кер, не одустаје. Како очи отворим, он је већ ту. Ја у кантину, он за мном. Ја на ручак, он ми иза леђа. Ја у просторију одређену за пушаче, он за мном иако није био пушач. Ја као вечити „плави", окупатор, у јуришу на „црвене" који бране домовину у домовинском рату, а Сисоје ми дише за врат јуришајући барабар са мном...
Иде Сисоје за мном, ћути, не проговара, само ме пажљиво гледа као да сам микроб испод микроскопа и слуша шта ја причам.
Већ ми је било помало постало непријатно, па сам сваки пут када осетим да ме Сисоје гледа, смерно обарао поглед према земљи као и свака ђана. О очајничком избегавању могућности да се са Сисојем нађем у истој групи за оно туширање једном недељно у касарни да вам и не причам...
И трајало је то, богами, дуго.
Тек негде пред своје скидање из војске, Сисоје ме ухвати једном насамо. Ја сав претрнуо, тражим очајнички излаз из ситуације, кад Сисоје, на моје потпуно изненађење, рече:
- Знаш, када си ти стигао у касарну, мени су рекли да идем свугде за тобом и да слушам шта говориш другим војницима и гледам шта радиш, па да им то рапортирам.
- И ти си пристао на то? - упитах га ја сада већ потпуно затечен наглим обртом.
- Наређење је наређење. - одговори Сисоје сасвим мирним гласом који је уједно говорио и колико му је савест потпуно мирна по том питању.
Сисоје се убрзо после тога вратио у своје село код Горњег Милановца, а ја остадох јодлујући у далекој, а братској Словенији још неких три месеца са сетом у мојим ионако природно меланхоличним зеленим окицама због спознаје да мене, таквог какав сам, чак ни један Сисоје у ствари неће ни у тренуцима највеће нужде по том питању као што то већ свака војска може да буде.
Никада нисам открио зашто је Сисоје добио такво наређење.

Три сцене

Сцена прва: Уговорим ја тако једаред, пре 5-6 година, да ми се кречи стан и офарба столарија. Посао сам уговорио са човеком од око 35 година старости. (У овом тексту зваћемо га Мудрица јер сам ја, већ сте то можда схватили и из Пролога, поклоник и следбеник методе великог Чехова да одмах на почетку приповести давањем имена својим јунацима истакнем и њихов карактер што је битно, јел 'те, за даље приповедање.)
Елем, појави се Мудрица у договорени сат и доведе још двојицу као испомоћ у послу. Свога тату, човека од око 65 година, заправо главног мајстора са највише искуства у екипи, и свога брата од стрица. Лепо су радили, глетовали, кречили, фарбали све у шеснаест неколико дана.
Али нисам хтео о томе.
На једној од пауза за пиво на великој врућини по којој се радило, села три мајстора са мном за велики трпезаријски сто и отпочесмо разговор о свему и свачему да бисмо испоштовали то пиво у рукама. Мудричин тата се распричао о златним данима своје каријере, како је кречио код многих познатих личности што ме, право да вам кажем, и није баш импресионирало јербо сам познавао човека којег је лично Стевица Марковић својевремено водио да кречи вилу Алена Делона. Хоћу да кажем, тај молерски џет сет ми није нешто што ми је страно и што сам тада по први пут упознао.
Разговор постаде нешто живљи када се стари мајстор распричао како је кречио по кућама разних естрадних звезда деведесетих, па између осталих, и у кући чувеног посластичара и вође навијача јединог београдског великог клуба и који је, како рече, био врло задовољан урађеним послом.
Разумљиво, логичан наставак разговора је водио у правцу приче о Служби и Службама у Србији, њиховим припадницима, механизмима функционисања, хијерархији...
И таман када је стари мајстор почео да набраја шта је све имао прилике да види у кући поменутог посластичара, као и по кућама разних припадника разних Служби које је кречио по препоруци на врхунцу своје молерске каријере, његов син, Мудрица једна, упаде у очев монолог реченицом:"Кажу да по статистикама сваки четврти грађанин Србије ради за Службу."
Разговор, који је дотле текао између нас исто као и оно поменуто пиво низ грло, наједном застаде и сва четворица, пошто нас је за столом било таман онолико колико статистика налаже, сваки гледајући у своју флашу, а крајичком ока пажљиво осмотривши преосталу тројицу за столом, заћутасмо неких тридесетак секунди. Потом на брзину довршисмо оно пиво без много речи и посао се настави уобичајним темпом.
А лепо су ми окречили стан и офарбали столарију, није да нису. Свака им част!

Сцена друга: У другој половини осамдесетих купи моја сестра, од свога крваво зарађенога новца на градилиштима на којима су радиле наше фирме широм света, стан у тада новосаграђеном насељу на Бановом брду. Одмах по усељењу, затекнемо се Мој матори и ја сами у стану сређујући нешто, сестра још није била стигла из иностранства.
Звоно.
- Добар дан.
- Добар дан.
- Ја сам овде председник кућног савета...
И уз те речи друг Председник центарфор као јуне нагрну преко моје препречене руке на вратима и практично на силу, непозван, уђе у сестрин стан. Окрете се, обрте се пар пута, погледа пажљиво сваки ћошак и нешто мрмља и записује.
Шта вам треба? - пита га смирено мој матори и мени нешто намигује вероватно већ одавно навикнут на овакве сцене у нашем тадашњем социјализму по мери човека, а и много искуснији у комуникацији са председницима кућних савета у зградама од мене, тада млађахног студента који је свој читав дотадашњи живот живео у приватној кући у којој смо сви, читава фамилија, и ми који смо у њој живели и они који у њој нису живели, били сувласници, па самим тим и сви смо били председници. Нешто попут тадашњег председништва СФРЈ.
- Морам да попишем... - мрмља друг Председник - Опа! Па ви имате видео рекордер!
- Да. Јел' то забрањено? - пита матори и већ по боји гласа препознајем да је дошло време за зезање. Шоу тајм фоукс!
Председник не одговара, него преврће по својим папирима:
- А писаћу машину? Имате ли? (Тада није било још компјутера у широј употреби.)
- Имамо, каже матори - Две! А имамо и радио станицу у орману.
Председник се узмува:
- Какву радио станицу?
- Имамо и гештетнер на тераси! - наставља матори.
- Ћале, убацим се ја, а јел' треба да пријавимо и ону расклопљену штампарску машину што је држимо у подруму?
Почесмо матори и ја да ређамо све што нам је падало на памет да мучени друг Председник мора да запише и преда тамо где треба. И поче он да пише, а онда је схватио да га зезамо, па излете из стана као фурија.
- И пишемо невидљивим мастилом по зидовима! - сада Мој матори већ урла низ ходник за другом Председником.
Друг Председник годинама после тога није хтео да нам се јави када се сретнемо у згради. Ми смо сви њему уредно сваки пут рекли:
- Добар дан.

Сцена трећа: Пођем ја, пре неких 6-7 година, са Мојим другом, новопеченим студентом, али старијим барем 20 година од те генерације са којом је постао бруцош, на мој факултет да он подигне индекс после успешно обављеног пријемног испита за који сам га ја спремао. Није успео Мој друг баш да упадне на буџет те прве године, али он је био задовољан што се уписао и што је постао студент књижевности што му је била давнашња жеља и о чему је сањарио још док је живео по иностранству током деведесетих и на почетку 21. века.
Луњарајући по празњикавим ходницима факултета од канцеларије до канцеларије како су нас већ упућивали, ја на ходнику угледам једно мени познато лице још од мојих студентских дана. (У овој причи зваћемо га Ласица).
Мунем Мог друга лактом и прошапћем:"Видиш овог испред нас? То ти је... Тај ти је у администрацији факултета радио још док сам ја био студент, пре 20 година. И сви смо још тада знали да ради за Службу и да пред њим треба водити рачуна шта се прича јер ће то сигурно стићи тамо где треба."
Прими Мој друг то к знању, овери лице да га запамти и после узимања индекса одосмо нас двојица на кафу у једну баштицу у околини факултета.
И док смо нас двојица управо претресали питање Магбетових суђаја, појави се испред нас један момак, 25-30 година, и срдачно се поздрави са Мојим другом. После се при упознавању и у разговору са тим Момком испоставило да је то син кума породице Мог другара. И то је неко старо кумство од пре неколико генерација. На питање шта тренутно ради, Момак рече да са оцем држи једну од невладиних организација која се бавила расподелом одређених финансијских средстава која пристижу из иностранства намењених развоју младе српске демократије после петооктобарске демократске револуције.
Одговарајући на питање, Мој друг рече да се уписао на факултет, али да није успео да се упише на буџет, него да је први испод црте.
На то Момак рече:"Е, па дај, јави се. Мој ћале је јако добар са... (па рече име Ласице на коју сам претходно већ упозорио Мог друга). Као нокат и месо су, па да ти он то тамо среди."
Оде Момак, Мој друг и ја се погледасмо.
- Стари кум ти ради за Службу - питам ја.
- Веруј ми, то је и мени ново. Али ако додаш на то и ову невладину организацију којом сада руководи и чиме се бави, јер у то коло није могао баш свако да се ухвати, врло вероватно.
Иначе, да додам овде и један детаљ који је интересантан за целу причу. Наиме, деда тог Мог друга, стари предратни комуниста који је то постао много пре појаве оних који су признавали само суд своје Партије, одлежао је свој голооточки стаж онда када су потребе изискивале да и Срби виде море преко синдиката. Због тога је отац Мог друга имао изузетно тешко детињство и живот, те је свога оца, деду Мог друга, званично судским путем рехабилитовао тек тада, баш те године када је тај Мој друг уписивао факултет.
Па смо се онда Мој друг и ја, у наставку претресања питања Магбетових суђаја, запитали да ли је то старо кумство његове породице имало можда везе и са голооточким стажом његовог деде.
Углавном, Мој друг и ја завршисмо тај наш разговор констатовањем једне прастаре добре истине сасвим примерене историјском тренутку у којем се Србија нашла у моменту када је Мој друг постао студент:
Ко је још видео да се претаче мед, а да се не олижу прсти?

Три слике

Слика прва: Одувек сам муку мучио, радећи у школи, са клинцима који су имали потребу да после звона за крај часа остану са мном насамо у учионици и да ми тихо кажу:"Знате, разредни, овај је урадио то и то на математици, а овај је преписивао на контролном из историје, а овај је за вас рекао то и то..."
Врло често се испостављало да су учитељице или учитељи код којих су клинци били пре него што су стигли до мене у пети разред основне, подстицали такво понашање.
И врло често сам имао много мука да те клинце одучим од таквог понашања и таквих навика питајући се успут какви ли су им тек родитељи. (Јер сам ја ето баш недавно научио да децу не доносе роде и да се не рађају у купусу, а много пре тога сам научио једну стару педагошку истину да су деца, у ствари, само огледало нас старијих.)

Слика друга: И пред ове последње изборе, као и пред све наше изборе откада смо у демократији, на врата ми је долазило више пута по двоје омладинаца из подмладака разноразних политичких странака желећи да ми постави питања типа за кога ћу гласати и слично.
Знам да ти млади људи анкетирање обично раде за неку бедну цркавицу која треба да им послужи као џепарац и обавезно се на улици одазивам свакоме од њих ко жели да ме анкетира по разним питањима да бих тој деци помогао да зараде нешто (рецимо на она питања типа: које цигарете пушите, да ли ћете ићи на море преко синдиката, то јест, извините, побркао сам, на кредит, итд.).
Али за ове омладинце из странака баш немам стрпљења.
Мој већ увежбани одговор, пре него што они уопште и заврше свој уводни припремљени говор, гласи:"Хвала, нисмо заинтересовани."
(При чему их уопште и не лажем, па ми је још приде и савест мирна.)
Међутим, приметио сам да сваки пут, у моменту док ја завршавам своју увежбану реченицу, један од омладинаца, обично онај који ми се није обратио када сам отворио врата, врло пажљиво ишчитава моје име и презиме са таблице на вратима, а онда нешто пажљиво бележи у своје папире које носи. И то важи за омладину било које странке.
Па ми некако то сондирање јавног мњења буде помало сумњиво. Што би рекли неки са којима сам растао: Буђаво, брате!
Мислим, чему то прецизно бележење имена и презимена онога који вам је у анонимној анкети нешто рекао на вратима свог стана?
Ако вам је већ битна статистика, зар не би било довољно да лупите рецку? Као у таблићима.
Или ипак у овој Србији мора увек да се води прецизна евиденција ко је за кога, па кад дођу наши, да се не погреши случајно...

Слика трећа: Већ годинама уназад МУП Чукарице у просеку 2-3 пута годишње упућује јавни позив грађанима Општине Чукарица да не пријављују своје суграђане, комшије, људе са којима се гледају свакога дана, баш за све и свашта јер, како кажу у МУП Чукарице, они су дужни да по свакој пријави изађу на терен да виде о чему се ради, а бесмислених пријава има толико да они не могу све то да постигну. Поготово што ионако имају много озбиљнија посла са оним много озбиљнијим ситуацијама од тога да ли је грана комшијине трешње прешла преко нечије ограде или су у стан преко пута ушла двојица сумњиваца за које се после испостави да су то рођаци из унутрашњости дошли у госте код комшије.

Епилог
(Психолошки мотиви и последице по друштво)

Одувек сам разумео мотив људи који су се у свом животу бавили пријављивањем (били цинкароши, друкаре, тастери, откуцавали друге људе) властима или разноразним Службама безбедности, којих фала богу модерне државе имају у изобиљу, а који су за то имали нешто опипљиво пред собом: материјалну добит, запослење, напредовање у служби,...
Нисам никада то одобравао и најчешће бих поред таквих пролазио запушивши нос, али сам разумео. Од људи се свашта може очекивати...
Али ми никада нису у свему томе били јасни они који су то радили ничим изазвани, сами од себе, по сопственом нахођењу.
Који је њихов психолошки мотив? Шта се то догађа у њиховим главама док се спремају да то ураде и док то раде?
Да ли је могуће да је једини мотив за такве поступке неко лагано треперење и милина која им се разлеже у доњем делу кичме, тамо где је некада постојао репић?
Ако је и од људи, онда би то стварно било превише.
А друго питање које постављам себи размишљајући на ову тему јесте:
Да ли су ти људи свесни да таквим својим поступцима широм отварају врата и утиру пут за нешто чега се и сами јавно ужасавају - фашизму?
(Под фашизмом овде не подразумевам идеологију, него контролу људских маса уз помоћ страха, манипулације медијима и информацијама  и насиља чему смо, јел' те, врло често сведоци у овом нашем добу Водолије.)
Да ли су ти људи свесни да сваки пут када пријављују (друкају, цинкаре, тастеришу) „надлежнима" ближњега свога за свакојака дела, као и за изречене/написане речи, усипају по једно ново чанче воде у оковано буре у којем је затворен тај страшни баук, то одвратно створење, тај Баш Челик - фашизам?

Неколико напомена пре евентуалног остављања коментара:

1) Циљ овог текста није да се у коментарима наводе појединачна имена и пребројавају сви Чворовићи у нашем стварном и виртуелном животу. Ако то будемо почели да радимо, постаћемо и ми сами Чворовићи.
Што, опет с друге стране, не треба да нас спречи да овде исприповедамо сопствена искуства или да кажемо шта мислимо о овој појави у друштву.

2) Пишући ово ни једног тренутка нисам помислио да је ова појава нека специфичност и посебност Србије и њених грађана који и иначе воле да су у свему мимо света. Ето, сасвим случајно, јел' те, ми овде идемо у корак са светом.
Дакле, све време сам мислио на људски род уопште. Нисам хтео овде да пишем о Швајцарцима који пријављују надлежнима своје комшије чак и онда када случајно баце ђубре у дан који им није прописан за бацање ђубрета из простог разлога што ја не живим у Швајцарској него у Србији, па сам се онда и држао, патриЈотски како би неки рекли, углавном отаџбинског оквира за ово писаније.

3) Овај текст је мој скромни покушај да одржим обећање дато једном нашем блогодругару после неколико размењених ПП у којима смо, с разлогом, поменули ову тему.

4) Овај текст је написан пре неких 2-3 недеље, али је намерно остављен да буде објављен баш на данашњи дан, 13. мај, некадашњи Дан безбедности земље које више нема и која не постоји више нигде сем у виртуелном свету.

Па ако ме се сете на данашњи дан, сете ме се, ако не ником ништа.
То је била моја дужност.

И завршићу овај текст како и доликује, цитирањем речи Дон Вита Корлеонеа којима је он саветовао свог сина и наследника на челу Фамилије, Мајкла Микелеа Корлеонеа:
"Онај ко ти први приђе и предложи ти састанак са Барцинијем, тај је издајник."

Шалим се, шалим се...

Ево ја ћу, да се не бисте осетили непријатно ако пожелите да овде оставите свој коментар, први да ставим испод овог текста коментар са већ уобичајеним насловом:Тастер
(Хм... Јес, мајку му, у контексту читавог овог текста мало незгодна ова реч која у нашем језику има више значења.)