Izbuljene slike, da bi nam …

... oči bile veće - Dva ženska boksera neuparene kategorije na temu nameštanja da bi nam selfiji što bolje uspeli.

Evolucija pamti!

Dobro, ne pamti baš evolucija, naravno, ona je proces, ali pomaže, i uglavnom neumorno, iako ume i da se umori, da što bolji primerci idu dalje u svetlu budućnost. Možemo da posmatramo evoluciju i kao kompozitora, dirigenta, ... ali to ovom prilikom nije bitno, objekat evolucije je i moj objekat, i to je primerak u grupi, tj grupa sa primercima, izvođači u orkestru, orkestar. Iako dotičnom i sam pripadam, tj objektu.

Pomalo nefer, i ne baš socijalistički, zar ne, favorizovati one i ono koji već imaju. U ab ovo maniru zamalo da se negde na blogu pre neki dan uključim na temu slojevitosti političko-ekonomskih opredeljenja počevši, tako, od pametne (tuđe, naravno), osnovne ravni, pre nego što na nju nešto posadimo, da su konzervativci oni što nisu progressives, ali bolje da se nisam uključivao pošto bih evo već ovde insistirao da je evolucija i konzervativna i progresivna, a pre svega preterano kontekstualna u toj mešavini, tj često se poziva na mudrost „može biti ali ne mora da znači", iako kažemo kako je prava reč co-evolution, a ne evolution. Jedna opšta zbrka...

A mi svi evoluiramo.

Od raznih evolutanta ovom prilikom ne mislim ni na jednu obalu civilizacijske reke, na mešane space oddities, sa jedne strane, koji Odisejišu tipa Karajana sa Berlinskom Filharmonijom, gde je na kraju svaki izvođač mogao da ima uspešnu solo karijeru, pa nit je potreban Karajan, nit orkestar, dok, sa druge strane, ne mislim ni na Zaratustre razne što uz drugu obalu, od izvora do ušća, mlate svetlim oružjem u neprekidnom pičvajzu sa nedokučivom poentom.

Ima nešto odd, čini mi se, i u perfekciji kako je vidimo mi što smo daleko od toga da je dokučimo, pa smo iza fronta, jednog od više, na kom samo mehanika ratuje, više slepci nego generali, kao što ima i nešto odd u Forrest Gumpovom trčanju kako prođe neko vreme.

Što bi reko pravnik iza uključuje i ispred, a ovom prilikom mislim na onu stranu fronta gde nismo mi.

Ono što je meni interesantno ovih dana, i mali je fenomen ta „ravan" ne nejasnih nego nikakvih granica što nam deli objektivno od subjektivnog pošto, kako nas nešto iznenada zainteresuje smemo da se kladimo da, ma kako objektivno i hladnokrvo „brojali", to što nas zainteresuje počine naglo i ubrzano i da nam se dešava, svuda oko nas, ... ovih dana, dakle, je interesantno sledeće: organizacija pamti!

U to ime je u UK poslednjih nekoliko godina bilo dosta smešnih situacija analitičkih i marketinških „gurua" gde je širim masama skoro pa sve jasno, dok crème de la crème nešto batrga po zatalasanoj i zapenušanoj površini odavno zaboravljajući da i ispod površine ima nešto:

     - Ovog puta zlato odnosi, hronološki malo promešano, dolazak Obame u UK, koji su organizovali konzervativci, da bi promovisao pro-EU kampanju, "jakim" ekonomskim argumentima, pa ponekom pretnjom, da bi prvo ispitivanje javnog mnjenja po njegovom odlasku pokazalo da je anti-EU sentiment munjevito maznuo 3% igrača kao skoro-pa-nesumnjivo rezultat Obaminog uradka.

     - Počasno srebro dajem samom sebi pošto sam ja pro-EU ali, šum u aparatu, još sam više pro-šamar-manipulatorima-i-siledžijama.

     - Pravo srebro ide, danas u borbi za londonskog gradonačelnika, opet konzervativcima, tačnije ovom istom njihovom analitičko-marketinškom plemenu, koji su pogurali svog pulena tako što su blatili protivničkog, laburističkog Muslimana stavljajući ga u ničim opravdanu vezu sa muslimanskim ekstremizmom, tako da se laburističko vođstvo u javnom mnjenju samo proširilo u poenima i njihov kandidat je očekivano pobedio i tako, valjda, po prvi put u nekom velikom zapadnom gradu imamo gradonačelnika Muslimana. Lik (ne mogu da se setim imena ni jednom ni drugom), na prvi pogled, i zvuči mnogo angažovanije i ozbiljnije pa mi je pomalo i žao što im nisam pratio kampanje i ideje, pa otišao na glasanje.

     - UK bronzu mi dele Laburisti, Konzervativci i Škoti - prvi nisu videli da će Corbyn pobediti iako su to svi znali, drugi nisu videli da će odneti većinu na poslednjim izborima iako su i to svi znali, a treći su mislili da će izglasati nezavisnost iako su svi znali da neće.

U sva ova tri slučaja su se uključili kolektivni stani-malo svest, pamet i sećaja.

Pa tako, bežanjem u neki drugi kvadrant i neku drugu temu, neiskusnom oku nevezanu, a i iskusnom, gde kažu kako je evolucija pametnija nego što smo mi dugo mislili, dolazimo, valjda, i do „poente".

Kao i mnogi kompleksni sistemi koji su zašli u prostor fenomenologije - gde neke nove osobine sistema nisu očigledne, pa ni dokučive razmišljanjem, nego su posledica učesnika u sistemu i veza među njima, i onda kažemo da su te osobine fenomeni koji su „izronili" iz kompleksnosti - i evolucija u svoje „sisteme", živuljke, ugrađuje nemušnu „pamet", i u odabiranju jedinki u najboljoj kondiciji bira one koje umeju da zapamte prošlost, pa je po potrebi reprodukuju u najkraćem vremenu i s najmanje posla (recimo mutacija, „šamara", čega god).

Primer: ako se na planeti Zemlji situacija jednog dana tako promeni da bi nam opet bile korisnije kraće noge i duže ruke, pa nešto više dlaka po telu, šanse su da bi nas evolucija tamo odvela brže nego slučajne promene pa prirodna selekcija kako smo ih mi do sada zamišljali u poslu.

Kako?!

Prosto, geni u nama nisu prosti igrači gde svaki peva neku svoju autohtonu pesmu, nego promena u jednom genu ume da pomeri i rad drugih, rad neke okoline, ili, još tačnije, rezultate rada pa se polako pomere razne osobine jedinke kako se desi, na primer, samo jedna mutacija.

Jedan gen ume, i češće jeste nego nije, da bude poluga mutaciji u samom sebi u pomeranju rada drugih gena. Let's mutate and dance, pomislio bi neko i s pravom zahtevao da mu se sve oprosti.

Što donekle objašnjava doba ekplozije živih vrsta u nekoliko perioda u dalekoj prošlosti, koje je teško bilo objasniti samo slučajnim promenama pa selekcijom u tako kratkom vremenu, a objašnjava i činjenicu da smo mi ljudi previše kompleksni za suviše mali broj gena koje imamo.

Tako, opet primer, kako je Homo erectus živeo te prve i nesigurne dane (hiljade godina), pa jednog dana hoće da se saginje, a drugog neće, na kraju su dalje u svetlu budućnost otišli oni članovi kolektiva koji su se brže saginjali i uspravljali, kako zatreba i sa što manje mutagenskog „ubeđivanja".

A kad je već toliko prepametna, ta evolucija, iako nam se često čini da baš i nije, kao što nije ni onaj pas što ga gazda tuče 7:2 u šahu, što nam nije negde zapisala kako da levom rukom pritisnemo pet akupresurnih tačaka na levoj strani lica, a desnom rukom četiri na desnoj slabini, ili tu negde (neiskorišćeni prst neka bude neki backup), pa da nam preko noći porastu ruke, skrate se noge, i ostalo kako već klasična mehanika nalaže?!

Jes paradoks, kako proplaka Salijeri onomad o Bogu koji nam usadi strast, da prostite, a ne usadi i talenat ili priliku da malo tarzanišemo po najbližoj šumi, projektujući tu strast, ali kad malo bolje razmislimo anarhija i nije najbolji način da se jurca u svetliju budućnost pošto razni šaljivi ljudi među nama okreću putokaze na putu u sve strane.

No, nije važno, važno je, ova sad nova istraživanja sugerišu, da razne tačke, nekako uvezane, možda postoje, izvan akcije, recimo spavaju, pa sad kako kome zatrebaju on će ih i pronaći već nekako, ili će mu neki pajtos do partner pokazati gde i kako pritiskati.

Kako mi svi imamo te bataljone raznoraznih igrača između ušiju koji su, kao kolektiv, svašta naučili i zapamtili i od onoga čega nisu svesni, podsećaju i antropolozi preko par primera, podsećaju nas instant učenike i skupljače znanja modernog doba (možda pomalo cinično i s nipodaštavanjem nas amatera rečeno, pošto ovde jedan urednik pokazuje kako to može i lepše da se kaže i kako je njegov časopis za naše „obrazovanje i zabavu":

     - onomad, WWII valjda, je trebalo ubediti naciju da više jede iznutrice od životinja kako bi meso, kao kvalitet, išlo vojnicima na frontu. Nije se nacija tek tako dala zbuniti dok antropolog Margaret Mead nije smislila kako da joj doaka, naciji tj, pa u Eureka! momentu rešila da samo treba smisliti dobre recepte sa iznutricama. I stvarno se pokazalo da je to bila jedina potrebna akupresurna tačka, ko bi rekao da je budućnost nacije donekle i u receptima.

     - Drugi primer su studenti brucoši (iz članka koji sam nedavno pročitao, iako već zabravio gde), gde je jedna eksperimentalna grupa imala značajno bolje rezultate od neeksperimentalne (što samo pokazuje da je ok biti pokusni kunić ponekad, zavisi samo ko nad nama eksperimentiše) samo zato što su im se na samom početku studija ispovedali iskusni studenti, ono, iskusni po skoro završenom faksu, ne obavezno i najbolji, čak prostim slušaj-batice-ovo-ono-... rečima, tj "dokazali" im da uspeh nije nikakvo plutanje u nedostižnoj, višoj ravni.

Opet zvuči pomalo čudno da od svih onih "rudnih bogatstava" što imamo u našim glavama ovako neki egzistencijlani uspeh zavisi od svakako-samopouzdanih, iako kratkih izjava notornih što igrača preferansa što KST instant-filozofa.

U stvari samo još jedan dokaz da je "ono" što nas je poguralo do m-te godine naših života, i n-te godine cvilizacijskog, isto tako ostavilo tragove dubljih znanja i obrazaca u nama za "nedaj-bože". A opet, konteksualna nota mnogih tih znanja je toliko jaka da mnoga znanja ne mogu da se koriste u većinsko, svakodnevnom, zajedničkom kontekstu, tako postaju kontradiktorna, pa je besmisleno da nam prave svakodnevni nered u egzistenciji i mi ih, moćno naravno, kao Spok iz Zvezdanih staza samo uštinemo za ramence rečima ajmo, pajkanje.

Uvek je, i nanovo, fascinantno je kako su neki obrasci univerzalni. Šta je to univerzalno ovom prilikom - kolektivno znanje koje spava kada je nepotrebno, a ume da se probudi i na najbanalniji stimulant, gospodina Napoleona u nama probudi i baci u akciju obućar iz tamo nekog baš perifernog rova.

Kažu da je život ono što ume da radi nešto koristeći energiju iz okoline, pa ume da se razmnožava.

Ja definitivno spadam u „ono" pošto umem da odem do frižidera po hranu, dakle radim, koristeći energiju koju sam iz okoline uzeo prethodnim odlaskom do frižidera, a umem i da se razmnožavam.

Samo nismo bitni mi jedinke, osim sebi i ovima oko nas koje smo zarobili u prethodnim partijama, nego šira organizacija, umrežavanje, i u to ime nije bitan ni nedavno napravljen 3D štampač što štampa objekte koji imaju više delova, od raznih materijala, a ume da radi i sa tečnim sastojcima, recimo podmazuje, i slično.

Pitanje je trenutka kada će početi da štampa samog sebe, da se klonira na prvi pogled, u tom početnom trenutku, pa će postati i pametan, pa početi da ide svojim putem i da se „uvezuje" i, iako je klon u početku, da se registruje na blogu B92 pod različitim nickovima i ide da polemiše na raznim blogovima, da se raziđe sa samim sobom, takoreći. Ipak, iako je krenuo kao klon u početku, šanse su da najbližu rodbinu neće ni prepoznati, posle nekog vremena, niti oni njega, kako se vrati na druženje oko neke godišnjice posle intenzivnog probiranja po istini i znanju po tim raznim blogovima.

Jednom davno sam ja „potegao" misaoni eksperimet gde me neko klonira dok sam dremnuo, za stolom, i probudim se, tu su i drugi ljudi ... Ja tom liku ne bih ništa verovao i pobegao bih glavom bez obzira. I nikad neću zaboraviti moje potpuno neočekivano iznenađenje blogerima koji su rekli da bi to njima bilo sasvim ok.

Nah, reći će neko, dok štampač počne da autonomiše po kućama supermen u svakom od nas će da natakne 3D naočare i otisne se u virtuelni svet pa konačno od te Kantove slomljenje građe čovečanstva napravi pravu liniju.

Svako po jednu, naravno, za to naočare i služe.

Elem, meni se izgleda posrećilo, pa je ovde vreme da se posreći i strpljivom čitaocu koji mi iskazuje poštovanje čitanjem celog bloga, pa bilo to zbog minulog rada ili naočara, to moje prosrećenje, evo je linija ispred mene, a sasvim prosta, izleda, dobre ljude, muziku i film je oko mene već posadilo, još samo mi fale Mišelin 3* kuvarske sposobnosti, pa malo više baštovanske sreće, iako mi svašta buja i u zadnjoj i u prednjoj bašti, al samo utoliko (koj će mi moj previše sreće) da spasim ovaj sad već ogroman, i baš lep srebrni eukaliptus što imam, al što su ga napale neke gljivice, kažu preko korenja, pa mu se suši jedna po jedna grančica do grana.