Иза седам мора, иза седам гора...
У далекој прекоморској земљи већ дуги низ година живи мој Кум. Редовно се емајлирамо са најразличитијом тематиком мејлова чувајући на тај начин љубоморно оно што нам је заједничко у нашим животима - један другог.
Због посла који ради тамо зарад хлеба свог насушног, а који убија без милости мале сиве мождане ћелије, мој Кум је решио да опет прави музику као што смо то некада заједнички радили у младости.
Дао бих вам линк за његов канал да чујете ту музику, али нисам питао за дозволу, па вам за сада само преостаје да замишљате како изгледа музика некога ко је у првој половини осамдесетих био тинејџер у Београду, са све оним првобитним Касио дрндалицама и Јамаха синтисајзерима слушајући успут домаћи њу вејв, британски ска и групе попут Клеш, Стренглерс, Крафтверк, Јело и сличне.
Елем, једног лепог дана (свака прича треба да почне лепог дана да би имала сретан крај) стиже мејл од Кума:
„Треба ми, за ово што сада радим, да ми направиш избор српске поезије коју бих ја после уклапао у музику коју правим."
На прву лопту се одушевих. Коначно неко ко хоће да ме слуша, а да при томе није приморан на то оценом у школском дневнику!
Али онда, на другу лопту, крену се мени бурурет у глави.
(На мојим семинарима за наставнике предавачи то зову brainstorming. Е! Та није можно! Увек помислим како је од њиховог брејнсторминга до брејнвошинга само корачић, али то је нека друга тема са другом категоријом поста...)
Кум у Србији никада није био дугме! (Што нам, уосталом потврђују и историјска документа.)
Шта ћу, куд ћу, не могу Кума да одбијем.
Де, Куме, попиј мало, па да почнемо!
Одувах прашину са фајлова у којима чувам „Моју омиљену српску поезију" и кренух са све линковима на Јућуб или, ако тамо нема, негде на нет где има.
У првом мом мејлу оде ово:
1) Камена успаванка - Стеван Раичковић2) Расковник - Бранко Миљковић3) Косово поље - Васко Попа4) Куга - Милош Црњански5) Молитва светом Нестору - Љубомир Симовић6) Мајстори у кући - Александар Секулић7) О пореклу - Десанка Максимовић8) Балада о Стојковићима - опет Љубомир Симовић9) Ђе рече Јапан - Матија Бећковић10) Јутутунска јухаха - Ј. Ј. ЗмајНагласио сам Куму да редослед није битан. Све су оне на првом месту.
И одмах ми се тај списак учини нешто мајушним...
Оно јесте да сам ја језичара, нисам студирао баш књижевност као неки уметници, него сам ја онај што је уметницима на Филолошком факултету носио воду и мешао малтер, али помислиће ми Кум да појма немам.
Уследио је још један мејл са Чика Душком, протегнутим од Добро јутро Београде до Никад више, мило мојеПа онда још један у којем сам Куму написао:
„А овај ти је, Куме, моја животна опсесија!
(Поред Лазе Костића и Црњанског.)Мислим да човек није био само испред свога времена по питању поезије, него је и испред овог нашег времена иако је живео пре 150 година.
Имао је ту несрећу да га попљују прво Вук, па Скерлић, али он је својом појавом најавио оно што се у српској поезији догађало у 20. веку.
А то ти је, мој Куме, једна од ретких области поред спорта у којој ми Срби не да нисмо заостајали за другима у протеклих сто година, него смо често умели да идемо и испред других."
Стиже Кумов утук на утук:
„Затрпа ме!!! Ово ћу морати данима да разабирам. Хвала за претечу! Нисам знао за њега.
Него, дај ти мени одабери три песме о Србији за почетак."
Бурурет, тамбурет! Сви бардови на табурет!
Наљутих се ја:
„Шта, бре, три песме о Србији? О Србији? Па само три?
Какав си ти то патриота?
Дај, бре, десет песама овамо! Ма шта десет, што би рекао Мојсије Мела Брукса, дај 15 песама овамо!
(Овај пут хронолошки поређаних):
1) Востани Сербије - Доситеј Обрадовић2) Посвета праху оца Србије - Његош3) Ој, Србијо, мила мати - Лука Сарић4) Отаџбина - Ђура Јакшић5) Моја отаџбина - Алекса Шантић6) Аве, Сербиа - Јован Дучић7) Дубровник - Јован Дучић
8) Војничка песма - Милош Црњански9) Србија - Оскар Давичо10) Јефимија - Милан Ракић11) Наслеђе - Милан Ракић12) Србија је велика тајна - Десанка Максимовић13) Прича о Светом Сави - Матија Бећковић14) Каленић - Васко Попа15) Манасија - Васко Попа(Правећи избор намерно нисам хтео да завирујем у Антологију српске полтронске поезије. Све као нешто рачунам, Кум прави музику за неко Ново доба.)
Хтедох ту на крају да убацим и једну кратку песму мог познаника насталу на ратишту око Вуковара почетком деведесетих:
„Некада је ту била кућа.
Сада је ту рупа."
али одустадох.
Помислиће Кум да смо ми овде начисто пропали и да нема где да се врати једног дана.
А онда ми у заносу лирских родољубивих и рефлексивних струна кроз главу бљеснуше, попут неонске рекламе са тржног центра овде у мом комшилуку, Кумове речи: „Три песме! Три песме!"
Из дубине свемира и немира,
Дум-дум-дум, дамари думдарају,
Звуци и боје ваздух парају,
Хладан зној са чела се цеди,
Трачак плаветнила у свакодневној беди.
Три песме...
С тешком муком и великим болом, као да се порађам, написах Куму на крају свега ову кратку топ листу:
1) Аве Сербиа - Јован Дучић
2) Војничка песма - Милош Црњански
3) Прича о Светом Сави - Матија Бећковић
И коначно одахнух.
А шта би био ваш избор, ужи или шири, српске поезије, родољубиве, рефлексивне или било које друге, који бисте послали свом Куму у туђини када би вам тражио овако нешто?