UVAC: RUMENKE, SUPOVI I ŠLJUKE

Crni strvinar (desno) uz beloglave supove na Uvcu, foto (c) Saša Preradović 

Rano ujutru, vozim kroz smreke, pašnjake i polja krompira, niz Zlatar ka Sjenici i dalje, ka mostu na Vapi. Kako se spuštamo, iz vedrog dana ulazimo u maglu. Da li ćemo po magli i ptičariti?

Ipak imamo sreće – na oko 900 mnm, Pešterska visoravan, kojom Vapa vijuga, leži ispod oblaka. Na izlazu iz Sjenice, na banderi je gnezdo belih roda Ciconia ciconia, s jednim mladuncem, a malo dalje opažamo i zimovke Pyrrhula pyrrhula i obične beloguze Oenanthe oenanthe [svi latinski nazivi vrsta su clickabilni i vode do njihovih strana na vikipediji].

Madž brod, foto Slobodan Puzović 

Jun je 2015. i prvi put sam ovde, na Madž brodu (“brod” je mesto gde se reka može pregaziti), gde su pre deset godina otkrivene čak dve nove gnezdarice Srbije. Prvu od njih s lakoćom uočavam čim ugasim motor: pet drozdova borovnjaka Turdus pilaris se hrane u niskoj travi pokraj reke. Oni su uobičajeni zimski gosti, ali ovo je prvi put da ih posmatram usred juna i sezone gnežđenja.

Oko mene je nekoliko teritorija običnih travarki Saxicola rubetra i poljskih ševa Alauda arvensis, na dalekovodu se gnezdi gavran Corvus corax, jedan vivak Vanellus vanellus se pokazuje u letu, rusi svračak Lanius collurio je na vrhu žbuna, dok negde iz obalne vegetacije peva trstenjak mlakar Acrocephalus palustris. Ali nigde ne vidim gnezdaricu br. 2!

Uto se Puza vraća iz kraće šetnje i pokazuje mi fotografije tajenstvene ptice br. 2: rumenka Carpodacus erythrinus. Tamo je, kaže, u onim vrbama. 

Proveravam vrhove krošnji, tu je obična grmuša Sylvia communis... ali mogu da čujem rumenku! Pažljivo skeniram lišće, sitne ptice preleću iz jedne krošnje u drugu, ali kada jednom slete, više ne mogu da ih uočim. Rumenku sam ranije posmatrao u jednom polju prosa u Indiji, ali nikad u Evropi. Ipak ću morati da se zadovoljim samo glasanjem, ne i prizorom same ptice.

Hitamo natrag na Uvac, gde nas pokraj brane dočekuje pun autobus ostalih učesnika konferencije “3 za” u organizaciji Mladih istraživača Srbije. Vozim u rikverc ne bih li parkirao, oni raštrkani, meni četvore oči otvorene... i baš u to vreme su srećnici izvukli glavnu premiju: na hranilište je sleteo crni strvinar Aegypius monachus! Ja? Ja sam samo pažljivo parkirao kola...

Kanjon Uvca, foto (c) Saša Preradović 

Ulazimo u “kvadrimaran” (u stvari dva katamarana vezana bok uz bok) i otpočinjemo plovidbu Uvačkim/Sjeničkim jezerom, čija najveća dubina kod brane dostiže i 100 metara. Beloglavi supovi Gyps fulvus svako malo lete ka hranilištu. Isprva sam ih brojao, no ubrzo je sve više grupa letelo od hranilišta, dok su druge i dalje letele ka njemu, pa sam nakon 110 izbrojanih supova digao ruke i procenio da smo svakako videli preko 150 jedinki. Prošle zime je ovde izbrojano 310 supova – svaki drugi beloglavi sup unutar Balkana (tj. izuzimajući Cres i Krit) bio je upravo na Uvcu!

Dve ženke velikog ronca Mergus merganser beže ispred plovila. Još je rano i mladi su u gnezdima po stenama. Meandri postaju dublji, litice se uzdižu sve više, a supovi lete blizu nas (preblizu da bih stigao da uoštrim pre nego što škljocnem). Na nekim stenama se vide mladunci u gnezdima. Odrasli su naviknuti na posetioce i ne pokazuju znakove stresa, ali neka gnezda su jako nisko, najniže na svega pet metara nad vodom i dešava se da uplašeni mladunci završe u vodi. Našim kvadrimaranom upravlja čuvar rezervata Marko, sin pokojnog Borka Obućine, prvog čuvara rezervata, što garantuje da ćemo se okrenuti i vratiti pre nego što stignemo do tog gnezda. Ali, posete su dozvoljene i ribolovcima i kajakašima, od kojih mnogi nisu svesni rizika koji mogu da predstavljaju. 

Beloglavi sup, foto (c) Brano Rudić

Kasnije, u hotelu, Puza i ja tražimo da večeramo ranije kako bismo pre mraka otišli u još jedno ptičarenje. Sada se zaustavljamo na prostranoj čistini okruženoj smrčevom šumom, tako da naspram neba možemo da vidimo vrhove drveća, otvaramo pivo i čekamo. U blizini, pokret na tlu – strnadica žutovoljka Emberiza citrinella, ali odmah iza nje, skoro zaklonjena bližom pticom, kao na onim edukativnim posterima na kojima su ptice nagurane jedna do druge, stoji rusi svračak.

Čekamo još neko vreme bez uspeha, pa se premeštamo dalje, na manju čistinu, gde su nam i šanse da uočimo naš cilj – šumsku šljuku Scolopax rusticola  – manje. Pre četvrt veka se smatralo da se one gnezde samo na severu, u Skandinaviji i Rusiji, ali Puza – Slobodan Puzović – je o tome imao drugačije mišljenje, pa je otkriće balkanske gnezdilišne populacije pretvorio u temu svog magistarskog rada.

Dok čekamo, temperatura se spušta na 11oC. Poslednje  ptice koje pevaju u tami su jelove senice Parus ater, drozdovi pevači Turdus philomelos i crvendać Erithacus rubecola.  Moja mobilna prokletinja zazvoni, spuštam pogled, Puza u tom trenutku kaže “Eno je!”, ali sve se završilo prebrzo i pre nego što sam uspeo da je spazim, šljuka je nestala. Da li sam već pomenuo da nikada nisam posmatrao šumsku šljuku?

Sada ne skidam pogled s neba nad drvećem, ali noć je već pala i verovatno je prekasno. Ipak, čekamo i dalje. I dalje. Nisam dovoljno odeven i postaje mi hladno. Eno!

Pravo ka nama (pa joj je iz tog ugla kljun nevidljiv), preturajući se u letu s boka na bok kao čamac na uzburkanom moru, ili pre kao leteća lisica, jedan mužjak se šepuri u letu. Prilično sam siguran da sam ja bio više impresioniran tim letom od ma koje ženke, ukoliko ih je u blizini i bilo.