PUTOVANJA ZA KSANADU (1)

Gost autor: Out of Beirut

Једног лепог децембарског дана пре пар месеци, изашао сам у шетњу са новим фајлом на мојем mp3 плејеру. То је био говор неког човека, прилично насумично одабран...

Једног лепог јулског дана пре три године, млађани професор кинеских студија на Харварду је прешао Пацифик и гостовао на једном корејском универзитету.

Та два догађаја су се испреплела на упечатљив начин. У овом блогу показујем како, записима његовог тадашњег говора, фотографијама из моје шетње и неким додатних рефлексијама.

Мајкл Пјуит је име поменутог проучаваоца Кине.

Michael Puett, Kyung Hee Cyber University, 18. jul 2013:
“What does China mean for us?”

Мајкл Пјуит: Моја дубока захвалност свима вама који сте направили тако сјајан посао у организовању посете. Велика је част бити поново овде, имали смо дивну дискусију с многима од вас синоћ, дивно је бити поново овде, и хвала свима вама што сте дошли.

Па, да почнемо са стандардним начином на који се о успону Кине говори у Америци. Прича иде отприлике овако:

Сва људска историја, све до недавно - у Европи до пре два века, у Источној Азији колико до јуче - сва та прошлост била је заснована на традиционалном погледу на свет. Тај традиционални поглед на свет се састоји од следећег:

Људи су живели у свету који им је задат, што значи да им је још од рођења одређивано шта ће да раде и које им је место у датом устројству друштва. То друштво вам је друштво у коме су све функције власти стицане пореклом. Ако сте рођени у аристократској класи имате много моћи, ако сте рођени у сељачкој, наравно, немате. Све то је било у склопу религиозног начина живота, у коме би вам религија говорила како треба исправно живети у реду и поретку. Другим речима, од вас се тражило да не доводите у питање оно што јесте, већ да напросто живите с тим.

Према овој школи, тако су живела сва људска бића кроз историју, све до недавно. Тај школски приступ је и конкретни начин на који се приступа Кини. И за Кину, тај наратив иде мање-више овако:

Кинеско друштво је, као и сав остали свет, било традиционално. И у њему вам је све било задато рођењем. Кинеске религије и филозофије су биле у складу с традиционалним односом према свету.

Ствари као што је конфучијанизам се по правилу описују као саставни део религијског света. Такво читање конфучијанизма, коме понешто замерам, каже:

Конфучијанизам је, напросто, помагао људима да науче да живе у претходно задатој хијерархији.

Дакле, у Кини, као и на другим местима, у складу са овим тумачењем историје:

Постојало је традиционално друштво. У њему сте рођени, у њему добијате задато место у хијерархији, а конфучијанизам вас је учио како да живите с тим. Хијерархија - према овом читању историје - била је веома ауторитарна, веома „top-down“, вождоцентрична, са строго устројеном друштвеном лествицом од врха ка дну. Конфучијанизам је, у својој основи, учио људе како да слушају ауторитет. Tо је оно што конфучијанизам представља.

Затим, како идемо даље с причом, у ширем контексту историје света, дешава се следеће:

Тај свет је коначно почео да се руши, у време када се коначно појављује оно што зовемо модерним светом. Модерни свет је време када људи по први пут стичу слободу.

Рецимо, постају слободни да, независно од порекла, стичу богатство у економском смислу. Они добијају и слободу да бирају своје државне функционере, слободу да бирају своје владе, слободу да бирају којој ће религији припадати - и самим тим слободу да се одбаци сав тај традиционалан начин живота.

Према овој историјској школи, идеје модерности су се зачеле у Европи пре око два века, уз многе претече од раније. У сваком случају, током XIX века ове идеје коначно долазе до изражаја, и, од тада, полако али сигурно, шире се по целом свету.

Дакле, према овој причи, оно што се данас дешава у Кини је врло једноставно:

"Кина коначно баца с леђа све тe старе традиционалне идеологије које су је држале заосталу тако дуго и, као резултат тога, економија почиње да просперира."

И сада, према овој причи, право питање за Кину је:

Колико *времена* ће требати Кини да предузме следећи корак, и да се - једном, за свагда – ослободи свих тих традиционалних начина размишљања, и једном за свагда ослободи старих облика владавине, и једном за свагда створи пристојно друштво, друштво које је модерно!?

А шта чини једно друштво модерним?

Па, за већину људи у Америци, та ствар је врло једноставна:

"Ми знамо шта је модеран свет. Модеран свет је Америка. Другим речима, ако нешто изгледа као Америка, биће добро и модерно. Ако друштво изгледа другачије од Америке, онда НИЈЕ модерно. У том другом случају, економска крива ће постајати све равнија, и земља ће на крају подбацити у настојању да постане узор за свет. Другим речима, земља ће остати заробљена у свом традиционалном односу према свету који ће је држати заробљену у прошлости. Десиће се неуспех у покушају да се буде једна од добрих модерних држава, и, у крајњој линији, она ће подбацити и у покушају да постане доминантна светска сила.
Другим речима, земља ће остати у свом традиционалном обрасцу, који ће јој ограничавати развој, и доживеће неуспех на путу да постане једна од добрих, савремених земаља."

Е, сада ћу ја покушати аргументовано да вам покажем да је то поглед на ствари који је погрешан у скоро сваком његовом саставном делу.

А да је доминантан у свету, богами, заиста јесте доминантан.

(Касније ћу се дотаћи и питања зашто је баш он преовлађујући поглед о Кини.)

Што је још важније за наш разговор овде, мислим да је то погрешно тумачење кинеске историје, и мислим да је због тога веома опасно, опасно виђење онога што се дешава управо сада у Кини, као и на ствари на које треба обраћати пажњу у наредних неколико деценија.

Дакле, допустите ми да, врло кратко, скицирам веома различите начине размишљања о историји Кине, одбацујући све ове идеје традиције и модерности за тренутак, - и да вам дам неколико других идеја за размишљање, које ће, тврдим, бити веома значајни за светску економију.

Дакле, ево другачијег начина размишљања о Кини.

Све што сам назвао традиционалним начином, све то потиче од европских мислилаца XIX века. И та прича је заснована, у потпуности, ама баш комплетно, на европској историји. Иако је у неким значајним аспектима она погрешна чак и за саму Европу, у својим ширим цртама та прича је за њу у основи тачна. Тачно је за Европу до XIX века да су се све позиције моћи стицале наслеђем, и то у потпуности. Ако сте били рођени као племић, имали бисте невероватну моћ у својим рукама. Ако сте се родили као земљорадник, не бисте имали никакву моћ.

Такође, ако бисте били рођени у једном региону, морали бисте следити заповеди, законе и обичаје тог аристократског клана који је тамо. Ако сте рођени у суседном селу, пратите погледе и законе аристократског клана тамо.

Ваш цео поглед на свет, као и друштвени положај, одређени су вашим рођењем. Ако сте ниског порекла, буквално морати да живите у свету који су створили ваши аристократски господари. Јер, они имају потпуну моћ над вама. Потпуну. Било је и људи попут краљева, који су у ствари били такође аристократе, са само мало више моћи од осталих.
Другим речима: Европа је заиста била без праве, функционалне државе. Европа је била мање-више без – ичега што није било под аристократском контролом. И сва моћ се налазила код тих племића који су преговарали једни с другим и договарали се. ...

Мислиоци Европе XIX века нису * ништа * знали о историји Далеког истока када су обелоданили овакав свој закључак. Они су претпостљали : "Наравно, и Далеки исток мора бити такав. Мора бити да је и он традиционалан у том смислу речи. Надамо се да ће једног дана - ако имају среће – и они постати модерни."

Модерност је дефинисана у смислу капитализма, тачније, у смислу успона капитализма.

Фино. Ако је та прича погрешна за све, осим за Европу, како онда резоновати о Кини?

Зашто је Кина, под условом да сам у праву, другачија од оваквог виђења света?

Први део нашег објашњења је врло једноставан. Кина је другачија јер се са свим овим проблемима рвала и нешто мало пре XIX века.

У ствари, Кина је почела да се хвата укоштац са овим проблемима пре * две хиљаде година.*

Пре око две хиљаде година, Кина је почела да развија филозофије *експлицитно* усмерене на питања:

  На који начин и којим механизмима људска бића просперирају?

  Какве врсте заједница могу бити изграђене у којима људи могу просперирати?

  Какав се тип државних структура може створити, да би помогао у стварању тих заједница, у којима људска бића могу просперирати?

И, као што су ове идеје почеле да се развијају, - говоримо о трећем, четвртом веку пре нове ере, - људи су почели да схватају, веома брзо, да тип државне структуре који је постојао тамо, - исти као у Европи и другде у то време, - НИЈЕ баш да промовише људски развој (осим у случајевима да се родите у правој породици). И * људи су почели да активно раде * на покушајима да се та веза између порекла и успеха раскине. И дошли су до неких занимљивих идеја. Једна од њих је, они су доказивали, следећа:

........ Шта се дешава ако заиста створимо државу - стварну државу - не само племиће који се међусебно договарају о обостраним користима? Државу која би била изван контроле наслеђиване моћи, и која би имала експлицитно задату мисију да разбија моћ која се стиче наследством? Шта ако бисмо имали заправо створили државу која ће активно подстицати људски развој и самоусавршавање? И шта ако створимо државу која ће рећи „Ми стварно покушавамо да промовишемо људе у државној администрацији искључиво на основу врлина и заслуга“? Не порекла. Ту би онда било сасвим свеједно у којем друштвеном слоју сте рођени.
Ако се образујеш и негујеш себе, расте ти моћ и добијаш улаз у овој бирократији. И онда, шта се дешава у таквој бирократији, ако су све предности засноване на рођењу? [баш тако, Пјуит је направио лапсус - прим.прев.]. Оно што тиме почнете да стварате, бар у принципу, је бирократија заснована на меритократској елити. „Меритократска“ значи на основу личних вредности, заслуга, не наслеђа. .......

И ако створите то, у теорији, ви тиме такође почињете стварање новог идеала којем ће људи да стреме. Јер, људи онда почињу да говоре себи :

- И ти можеш да се усавршаваш.

- Ти треба да се усавршаваш.

- И, ако се усавршаваш, можеш постати изванредно људско биће. И, ако изабереш, можеш чак стећи изванредан степен политичке моћи. Али, да би се стекла политичка моћ мораш доказати да си се обучио да будеш добро људско биће.

То су теорије које датирају од пре око две хиљаде година.

Само, има још нешто ...

Ево шта запањује још више: У Кини, ова размишљања и маштовите идеје су почели да се имплементирају. И то, почели су да се имплементирају веома успешно. Када историчари истражују овај рани период Кине, свако мало налећу на ове меритократске бирократије, бирократије засноване на заслугама, невероватно рано у Кини, администрације које су развиле зачуђујући ниво префињености.

И, што је можда најважније, све се то дешавало уз самосвесне дебате како да се то спроведе, и које су импликације једног приступа и које оног другог приступа.

На пример, дозволите да вам дам један конкретан проблем који су људи директно покушавали да реше.

- Како ћеш ти заправо да дефинишеш врлину / заслужност / ваљаност? И како ћеш да доводиш људе у државни систем?

Па, ... бесконачни су били покушаји да се изађе накрај с овим. Решење које је коначно развијено је, као што знате, civil service examinations. Наиме, људи би полагали испит да би се запослили у државној служби.

Имајте на уму да се то десило тек пошто су се развиле читаве институције, и након векова и векова разноврсних размишљања о питањима као што су ....

...... како користити тестове? како се користи систем промоције ?, како користити препоруке ,? да натерамо људе препоручујемо друге људе ?, радимо то анонимно ?, како у свету да смо то урадили? Како ћемо организовати тест ако ћемо га користити........

Другим речима, људи су се самосвесно хрвали са питањем

* Како се гради меритократско друштво. *

Како је историја ишла даље, они су почели да граде невероватно успешне облике организација;  запањујуће успешне.

Ако хоћете, да вам дам један пример из дванаестог века: Кина је тада развила невероватно делотворан бирократски систем, који је био у стању да уради огромне инфраструктурне пројекте: путеве, мостове, канале какви су били незамисливи у остатку света,
Њиховом изградњом, Кина је отворила свет за људе који су сада могли да, ради трговине, пролазе преко граница појединих области које су раније биле под контролом аристократа.
Створили су законски систем у којем су људи апсолутно једнаки пред законом, без обзира на њихово порекло - незамисливо у Европи. Сви су били третирани једнако пред законом.
И имали сте самоорганизоване облике бирократије устројене тако да они једни друге контролишу и да одржавају равнотежу моћи. Другим речима, покушавали су да разраде одговоре на све проблеме истинске меритократске бирократије.

Резултати свега овога су били изванредни. Прво, и најочигледније, ако погледате Евроазију у дванаестом веку, на супротним крајевима видите различите светове. Баците ли поглед на Европу, видите свет тачно онакав каквим су га описали мислиоци XIX века: потпуно контролисан од стране једне аристократске елите. Баците ли поглед на Кину, видите невероватно, изузетно успешну бирократију. И шта се онда дешава? Па, кад ти та бирократија, са својим правним системом, изградњом инфраструктурних пројеката, и, такође, са меритократском елитом који није под контролом богаташких интереса, јер је једини начин да се стекне приступ кроз учење и испите који ће бити право мерило – дакле, чим тај систем крене, он је *невероватно продуктиван за економију*! Јер, економија сада може да се развија слободно, без ограничења, без утицаја моћних приватних интереса. Са правилима која важе за све округе, трговина сада може циркулисати кроз цео регион, .... И економија почиње да напредује!

(Along the river – painting of Song dynasty artist Zhang Zeduan (1085–1145) (detail))

Заиста, откривајући све ово, кроз тоне докумената, историчари откривају да је ово време почетна тачка развоја током наредних неколико векова. И ако имате у виду овај *процват* економије који се шири кроз целу источну Азију, са свим овим мрежама, које расту - и расту - и расту,  ...  и затим погледате на коментаре Европљана из XIX века - чудите се:

- Како је могуће да су људи говорили ове бизарне ствари које су очигледно без икаквих основа у реалности?

Хајде да наставимо причу још мало даље.

Дакле, сада улазимо у петнаести, шеснаести век. Ви имате ове владаре у Европи, ове аристократске снаге, пре свега краљеве, који чују гласине о неким * запањујуће моћним државама* ! ... -  Тамо негде, на другом крају Евроазије. Чују о овим невероватно богатим трговским мрежама, чије многе робе сада налазе свој пут и до Медитеранског подручја. И оне, успут, стварају невероватно просперитетне државе као што је Венеција, која за свој успех може да захвали пре свега свом приступу овим азијским трговинским мрежама.

У далеким, забаченим крајевима Евроазије - местима као што су Енглеска, Шпанија, Португал, Холандија, на тим далеким рубовима Евроазије, - веома удаљеним од ових азијских трговачких мрежа, и далеко од ових невероватно успешних бирократских земаља, краљеви сада почињу да се питају :

- ... Па, је л' има неки начин да се повежемо с овим, да и ми овим стварима добијемо приступ.

И одлуче,

- Начин да добијемо приступ је – да изградимо бродове, и да покушамо да стигнемо тамо, преко!

И, наравно, крену онда око Африке, покушају да нађу себи пут, неки од њих и коначно стигну. Све их то кошта скупо, прескупо. Онда крену на супротну страну, што ће рећи - на пут око света!

шпекулативна компарација: командни брод кинеске флоте из 1405, и командни брод Кристофора Колумба из 1492 (Jan Adkins Studio). Кинески брод на слици је скоро сигурно већи него што је био у стварности.

мапа света урађена за Португалски двор (фра Мауро, 1459)

И, као што знамо, набасају на Америку. Ужасно, трагично, болести униште скоро целокупну домаћу популацију Северне и Јужне Америке (*), европске државе граде колоније у Америци и - постају невероватно, невероватно богате - и, помоћу тог богатства, коначно крећу на пут до источне Азије. Два века су покушавали - и сада коначно стижу до Азије и њених трговачких путева.

Онда, како то већ бива у историји – они затичу Азију у тренутку који је за Азијце несрећно време. Управо у време када су механизми азијских бирократских држава почињали да пропадају. Посебно у Кини.

У Кини је то тренутак када је бирократија постала невероватно нефункционална, када је моћ царева нарасла преко сваке мере, уз резултат да бирократија није могла више да прави велике инфраструктурне пројекте и да води ефикасну војску - или да реагује на кризе. И ова држава у XIX веку је била потпуно неспособна да одговори на изазове европских сила које су кренуле да крче себи пут кроз Азију. Када се то десило, Европљани почињу да говоре себи -

"Видите! Наше виђење светске историје мора бити тачно, јер ово мора да су такође биле некакве старе традиционалне државе! "

Изрази које су Европљани сковали да их опишу су

оријенталне деспотске државе

под контролом претерано моћног владара,

ауторитарне преко сваке мере,

и

неспособне да реагују на било какву кризу, ...

На све то су додали и пост скриптум:

- А погледајте нас, који смо створили ове много боље државе!

Е сад, допустите ми да се овде за тренутак зауставим. Употребио сам ,државе’ да опишем Европу, њене државе које су постале доминантне. Сада би могли, сасвим исправно, да се зачудите:

- С чиме су ови краљеви кретали у подухвате, макар имали сво то богатство? Како су стварали успешне војске?

Тако стижемо до још једне карике у причи, карике која је је тренутно скрајнута и запостављена. Данас, можемо документовано и јасно пратити узрочни ток догађаја :

Европске земље у XIX веку заиста јесу државе. У Европи у том периоду уређене државе већ постоје, из једног простог разлога. Наиме, на почетку свега овога, у 16. веку, када ти краљеви у Европи покушавају да добију приступ тим азијским трговинским мрежама, они ускоро добијају нешто. Мисионари су почели да иду у Кину. И почели су да се враћају у Европу с причама шта су видели и доживели. Те приче су Европу запањиле. Мисионари су се враћали и говорили :

,,Постоје државе тамо, на другом крају континента, које су - државе! Имају администрацију! Изграђена је на основу врлина! Они заправо граде велике инфраструктурне пројекте! Имају законе који важе подједнако за све! (Без обзира на социјални статус.) Те државе могу да заправо делују! Када би дошло до кризе и било би глади негде, и они могу да заиста реагују. Држава може да реагује. ... Не тако што ће краљ да позове остале племиће и пита их да ли имају вишак жита - већ држава има своју апаратуру, која заправо преноси жито до места које потребује храну."

Европљани су овиме били запањени. Запањени! У Европи није било ничег сличног. Ничег! И то је био један од кључних утицаја које су довеле до развоја Просветитељства у осамнаестом веку. Онда, добијате мислиоце Просветитељства, који кажу: "И ми можемо то урадити. И ми можемо да направимо државу као што је у Кини. Ухм, праву државу, вођену од филозофске елите. Другим речима, људи обучени у филозофији да покушају да воде државу, на основу њихових врлина. И ми то можемо! "

И, те државе, као што знамо, тачно су оно што је тада створено у Европи.

То што почиње у XIX веку је примена веома значајних делова те замисли: владавина права, бирократија, снажне државе које заправо могу да организују друштва, и, такође, организују војске. И са овим новим богатством из Америке, и овим идејама о изградњи бирократске државе из Кине, у XIX веку добијате праве европске државе.
Е, сад, ни онда оне нису биле богзна како ефикасне, али у односу на оно што је раније постојало у Европи, заиста јесу невероватно успешне. И у односу на оно што се тада дешавало у Кини током деветнаестог века, нове европске државе су такође изузетно успешне. Из тога је проистекао свет каквим га знамо, драматичном империјалном експанзијом ових европских сила.

А сада, зашто вас водим кроз овај наратив?

Јер он има битне импликације....

Прва Почећу са најочигледнијом. Ако ћемо да дефинишемо традиционални поглед на свет па кажемо да је то систем у којем људи живе у претходно задатој хијерархији, без флексибилности ма које врсте, онда је ту карактеризацију сасвим погрешно применити на Кину у било које време када је она имала функционишућу државу.
Што је још важније, постојао је самосвестан покушај суочавања с проблемом окошталих хијерархија, и рвања с њим на начин који се показао као изузетно успешан.

Друга импликација је у тесној вези с првом: Шта је са оним филозофијама које сам раније поменуо? У Европи XIX века, оне су биле окарактерисане као суштински део онога што је Кину вукло уназад. На пример, конфучијанизам, која је био читан и тумачен у менталном склопу следећег типа:
"Држи се свог места у друштву! Не мичи!", "Слушај ауторитет, не доводи га у питање!"
Па, такво виђење потиче из Кине XIX века, доба када цар уништава своју бирократију да би повећао своју моћ. Дакле, европске силе НИСУ измислиле ово. Али, то је посебан тренутак у читању, присвајању и остваривању конфучијанизма. Како би тај исти конфучијанизам довео до свега онога што сам раније поменуо? Па, и није довео. Или, боље речено, јесте, али у изузетно другачијем менталном оквиру него што је овај из XIX века.
Дакле, како је конфучијанизам читан у оним ранијим временима, што је и довело до радикално различитих исхода, у оквиру покушаја да се створи сасвим другачије друштво? То је размишљање ишло овако:

- Да ли је свет људи хијерархијски? Да, апсолутно. Али постоје добре и лоше хијерархије. ......

И тако, кључни део решења питања људског просперитета је да ми морамо да култивишемо људе да живе на нивоу одговорности било које улоге коју могу играти у животу.

Сви смо ми несавршени. Сви смо ми с манама. Проводимо наше животе покушавајући да постанемо бољи. То такође значи да нико неће бити апсолутно савршен у било ком датом тренутку.

А пошто наш свет није ни створен са савршеном једнакошћу, постављају се питања:

- Како да сарађујеш с неким ко има мане, - свако од нас их има - и како да добијеш из тог односа највише што можеш? - и како да утичеш на ту особу највише што можеш, да би се оне побољшала? - и како се ствара конструктиван радни однос са таквом, несавршеном особом?

Другим речима, оно што Конфучијанизам каже је следеће:

(I) Свет је ... свет односа. Све што радимо је засновано на бескрајном низу односа с другим људима. Многи од тих односа нису добри. Ми често можемо показати наше најгоре емоције, што може имати страшне последице на оне око нас.

истовремено,

(II) Ми смо у стању да мењамо себе идући у сусрет позитивним очекивањима. Способни смо да се учимо бољим односима, бољим начинима сарадње, бољем игрању улога које имамо у животу, укључујући ту и од позиције изузетног значаја и ауторитета. Ако себе усавршавамо на такав начин, упркос свим препрекама, ми можемо имати сјајне међусобне односе. Промена људи на боље је могућа. Сами можемо да просперирамо - и да друге охрабримо да се окрену таквом развоју. Ауторитет који имамо можемо користити да би инспирисали људе око нас . Када то чинимо, ми стварамо свет, да употребим специфичан израз, невероватне радости. Свет процвата. Свет људи који инспиришу друге да постану бољи у сваком могућем сну.

То је скуп идеја одакле пут води ка институционализацији идеје као што је меритократија. Тиме они који то одаберу могу имати политичку каријеру, позиције власти, али уз строго ограничен приступ онима који морају да живе са последицама такве улоге. Основна идеја је да се приступ ограничи на оне који настоје да постану велики људи и да утичу на свет набоље.

То су идеје, које су довеле до стварања тих бирократија, које су се показале невероватно, изузетно успешне. Другим речима, да конфучијанизам назовемо традиционалном идеологијом у уобичајеном смислу је * потпуно погрешно * ... Или, што је још важније, то је тумачење које се односи на одређена читања конфучијанизма, неких његових примена - а на штету моћнијих и далеко успешнијих облика конфучијанизма, који су довели до фантастичног процвата Источне Азије, укључујући ту и економски процват. .......

(Наставак на овом линку)