читам прибелешку у Дневниками из фебруара 2006. . . . када сам оно, рачунавши да ћу кашњењем на a Party, самољубив, обезбедити неподељену пажњу, сви су већ били пијани или урађени на неки други начин.владало је наиме опште расуло ,но уочих Noru која је фломастером вијала Једног да јој се потпише на обнажену дојку.знао сам је из виђења у бару где сам се у царству штангле опуштао уз пивкана . Зналац морнар на оверкрафту за Сицилију убеђивао ме је да је репертоар њенух услуга много шири јер одрастајући у беди и поразу,пијанству,тучи и злостављању,у гадости и очајима је на време схватила да јој нису потребни туђи редундантни укази да се може јахати и на таласима космичких сила а не сатрти се у судбином јој додељеног родног окружења.. . .
Елем,
уочавам да ево често удобно уваљен у, још дедин, Tonet rocking chair , док размишљам како да у писаној форми се потрудим реконструисати присете они почесто скрену у сфере афектацијa примењеног речничког фонда, тој вечној борби поклоника писане речи у рвању са изразом, где суоченог са мањкавошћу вокабулара матерњег ми језика мој заплетени стил казивања, мени моноглоти, често не омогућава читаоцу лако разумевање постираног текста углавном читалачки непроходног махом неспретно измишљеног те површно сагледаног и очигледно мањкавог наративно вешто уконпонованим истинским податцима ,поступку којим се темељи савремена приповетка имајући притом на уму да читаоц једва чека крај сеансе. Е сад кад у казивању исувише запулсира интимни доживљај ето прилике да се и други придобију за објекат мојег дивљења али што се често сведе на прилично узалудно настојање да се опише неописиво. Присећам се белешке Езре Паунда где указује да је језик саздан да означава конкретне ствари и да креативност почиње деловањем писца на ствари, а никако ствари на писца.
Далеко од тога да сам заоденут озбиљнијим списатељским амбицијама но не тежим ни хемингвејски лапидарној приповедној шкртости поготову кад ,чему сам склон, пожелим да трагове ме у прошлости назрем и тако наслутим склоност мене ка писаној речи коју ми нико у и широј фамилији није гајио и тако докон набасах у свескама породичним на претка ми Николу који је 1807 г учио други разред граматике у новосадској католичкој гимназији да би му лично Видаковић Милован ,зачетник српског романа, био префект у Пешти коју годину потом и који у предисловију Усамљеном јуноши (1810 ) прибележи да имајући два моему попеченију вовјерена ученика,младог Шевича Димитрију и Стојановић Николаа ,новосађане, од коих первиј је ритор, а вториј граматиста коима кад куда проходати се мало изидемо свагда морам што лепо приповједати кое они с великим удоволствием слушају и боље памте него исту лекцију која им се на памет дае.потом . . . година је 1846 , Никола је толико разглашен ботаничар да се Дружтво Србске Словесности у Београду упустило са њим у договарање како би о трошку Друштва у Србију дошао и за Друштво ботанизирао .но од тог посла не би ништа и 1849 у дан бомбардовања Новог Сада Никола је . . тако несрећан јер му је дом погођен а он лично у крајње сиромашно стање доведен ( како је написао у једном поднеску новосадском магистрату ) .најжалије му је ипак стелажија са књигама и прибелешки о својим прецима, прибележио је у манастиру Крушедол где се посредством оца песника Змаја , чика Нике, склонио од Буне. . . .
Е сад небих о Николи више . . .него . .. година је 1938, дед ми по матери Наум занатлија Черевићски у новосадској улици Милована Видаковића,sic,( прекопута Српске велике православне гимназије ) купује кућу за штафир кћери својој M. у којој ме Она нешто касније рађа и где ja склон од малена словима,речима,реченицама бележењу доживљаја ми зависник постадох. Да олакшам себи посумњах да је то резултат генетике (претка Николе линија) или локације становања у улици поменутог Видаковића, озрачење га , упс ), или . . . чега ли већ, имајући на уму крилатицу да . . . затвореног ока у глави нам мрак, али да ни зверање није посао лак, но убрзо ту утеху психе поремети ми негде прочитано да нема правила о људској зависности писањем названом јер је писање болест, нешто што би се могло назвати заразом или упалом духа и такво што може да задеси било кога у било ком тренутку. . . .
па зашто се онда ја ,домоега, болестан по свој прилици, дилемишем.
А?