Let me tell you about fitness

Nisam ljubitelj fitnesa. 

Fitnesa kao pokreta, ne fitnesa kao stanja organizma koje podrazumeva dobro zdravlje. Iako u svojoj osnovi ima baš tu odrednicu; poboljšanje opšteg stanja organizma koje omogućava veći radni učinak svakome u svojoj profesiji, fitnes se u mnogim svojim pojavnim oblicima izmetnuo u nešto što je postalo samo sebi cilj. Vežbanje radi vežbanja. Vežbanje radi ispunjavanja određenih zadataka vežbe, ne potrebe za unapređenjem telesnog statusa.

Modeli vežbanja nastalih poslednjih decenija u fitnes industriji više predstavljaju biznis koncepte koji podilaze željama konzumenata da imaju “siks pek” trbušnjake, zategnutu zadnjicu, sto kila u benču…Estetska komponenta je snažna pokretačka sila koja će mnoge, bez obzira na pol, godine, ali i potrebe i trenutno stanje, uvući u različite programe vežbanja, bez svesti o tome da li bi to možda moglo da bude rizično po zdravlje. O tome bi trebalo najviše da vode računa fitnes centri i fitnes intruktori, treneri ili kako se već zovu, ali dobiti licencu za sprovođenje nekog fitnes programa je lakše nego dobiti licnencu za, recimo, frizera. Nemojte me držati za reč, ali diplomu je moguće dobiti za dve ili tri nedelje obuke. Ako mene pitate to je potpuni paradoks, jer vežbom uvek i podvlačim UVEK narušavamo ravnotežu organizma, izazivamo stres koji kasnije treba da dovede do adaptacije, do podizanja na viši nivo funkcionalnosti. Ti adaptacioni mehanizmi su toliko suptilni, da mala greška u doziranju ili izvođenju može imati čak i tragične posledice,  jer , da ponovim, vežbanje nikada nije samo sebi cilj ( osim u nekim sportovima npr olimpijsko dizanje tegova ili sportska gimnastika, ali ovde je reč o rekreaciji ). Kako može neko bez dubinskih znanja iz fiziologije vežbanja, biomehanike vežbanja, motorne kontrole, pa i periodizacije i doziranja, da narušava ravnotežu nečijeg organizma. Vežbanje je, primarno, put ka zdravlju, ne put ka mišićavom telu.

Čitava fitnes industrija je krenula krajem šezdesetih kada je dr.Kenet Kuper, inače lekar u jednoj američkoj vazduhoplovnoj bazi, objavio knjigu pod imenom “Aerobik”. U knjizi je detaljno opisao koncept aerobnog vežbanja ( energetskog sistema gde udahnuti kiseonik dominantno učestvuje u dobijanju energije za rad ) koji bi poboljšao funkcionalne performanse pilota. Taj koncept  je ubrzo dobio poklonike širom Amerike, a pojedine poznate ličnosti, pre svih Džejn Fonda, su naziv Aerobik iskoristile da predstave My way način vežbanja koji je moguće sprovoditi ispred televizora i uz muziku, i koji nam stvara iluziju da možemo imati telo kao promoteri sa TV ekrana. 

Tako je počela revolucija vežbanja iz mode. Bez jasne poruke zašto se uopšte vežba, mase su skakale na podijumima, step klupicama, uz imitiranje pokreta iz borilačkih sportova ili plesa … Muzika i ritam su doprineli da vežbanje bude i zabavno i dostupno svima.

Ne zamerite mi na hronološkim nedoslednostima, ali sledeća velika revolucija u vežbanju širokih narodnih masa bila je džoging revolucija. Trčanjem do zdravlja, bila je osnovna parola ovog pokreta i tada je rekreacija prvi put dobila neke merljive parametre. Nisu više samo profesionalni sportisti učestvovali na trkama, takmičili se, postizali određene rezultate merene štopericom, već su i oni koji se nikada sportom nisu bavili krenuli da se bore sa kilometrima, znojem, betonom, minutima, satima… Bez obzira na tehniku trčanja, odnosno mehaniku kretanja, bez obzira na telesni status, potrebe ili mogućnosti, mnogi su se oprobavali u fan ranovima, polu maratonima, maratonima…Mnoge farmaceutske kompanije prepoznale su svoju šansu, pa su počeli da se pojavljuju na tržištu raznorazni preparati, dodaci ishrani, vitamini u mega dozama, minerali, izotonička pića, proteini, kreatini, praškovi i tablete…

Zatim dolazi era teretana koja još uvek traje. Pojavljuju se raznorazne skupe mašine, sprave i trenažeri koji po jačaju mišiće u okviru jednozglobnih pokreta, onakvih kakvih u svakodnevnom životu skoro i da nemamo. Jačaju se pojedinačni mišići uz mali uticaj na samu suštinu, funkcionalnost kretanja. Ljudi se prilagođavaju spravama, ne potrebama svog tela. Industrija fitnesa diktira trendove, ne ljudi iz struke. Kubertenov citius, altius, fortius , postao je moto mnogih, iako brže, više i jače nema mnogo veze sa osnovnim principima vežbanja. Zaboravlja se da je filozofski ključ je u agonu, spoju duha i tela, takmičenja sa samim sobom u razvoju kompletne ličnosti, ne u obaranju rekorda ili pumpanju mišića. Ako ste prešli tridesetu i niste se ranije bavili sportom ili sistematskim vežbanjem i uz to imate “koji” kilogram više, šta god da radite, koliko god da trenirate, kakve god vežbe ili programe ishrane sprovodite, najverovatnije nikada nećete imeti telo kao sa postera. Nikad više. Surovo, ali istinito. Sa druge strane, ako dozirano i pravilno vežbate, bićete fizički i mentalno zdraviji.

Današnja slika je prilično ambivalentna. Sa jedne strane imamo postavljanje stvari na svoje mesto, tj podizanja svesti o značaju vežvanja radi poboljšanja funkcionalnosti organizma, izvornog fitnesa, stanja dobrog telesnog zdravlja, dok sa druge imamo ekstremne vidove vežbanja, npr krosfit, koji mogu da budu toliko opasni po zdravlje, da  bi trebalo da se sprovode u strogo kontrolisanim uslovima i od strane ozbiljnih, školovanih profesionalaca. Pogađate, po pravilu, to nije slučaj, ne samo kod nas. 

Definisan je pojam funkcionalnog treninga, svojevrsni pleonazam, jer koji to trening nije funkcionalni, ali imajući u vidu sve prethodno napisano, izgleda da postoji potreba da se baš tako definiše i izdvoji iz mora nefunkcionalnih. Funkcionalni trening se najčešće definiše kao sposobnost da se izvođenjem različitih vežbi samo sa težinom sopstvenog tela, uz korišćenje različitih rekvizita kao što su fitnes lopte, gume i sl, utiče na funkcionalnost tela. Možda deluje jednostavno, ali iza ovog tipa treninga stoji ozbiljna nauka, pre svega neurofiziologija, motorna kontrola i biomehanika. Ističe se značaj mobilnosti odnosno funkcionalne pokretljivosti tela ( ne klasičnog istezanja koje je uveliko prevaziđen model ), pa potom i stabilnosti zglobova. To se pre svega odnosi na tzv CORE stabilnost, odnosno stabilnost karlice, glavne osovine oko koje se vrše uglavnom sva kretanja tela u prostoru, ali i stabilnost svakog drugog zgloba. Nestabilno stopalo prilikom trčanja znači problem sa kolenima. Nestabilno koleno prilikom trčanja znači problem sa leđima. Nestabilno stopalo i koleno prilikom trčanja ima 95% trkača rekreativaca. Na žalost, gledaju se kilometri i minuti, a telo se samo troši, ne poboljšava.

I na kraju i na početku i uvek, bilo šta da radimo, potrebno je imati jasan odgovor na pitanje: ZAŠTO? Zašto ovo radim?Zašto vežbam?  Samo uz "zašto", možemo ispravno odabrati "kako" i "šta".