Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник
Ретко сам коментарисао одлуке НИН-овог жирија за роман године, вероватно ни завршну одлуку – победника за 2015. такође нећу коментарисати, а можда, можда ћу и прочитати роман. Прочитаћу га да бих видео колико сам у овом тексту омашио, а колико погодио.
Наиме, НИН-ов жири је на молбу новинарке НИН-а прокоментарисао пристигле романе. Тај текст нећу преносити јер није непосредни повод овог мог јављања, а можете га видети ОВДЕ - NIN-ov žiri za najbolji roman, o izdavaštvu u 2015.
Већина изнетих ставова је тачна, али је још више битних ставова за овакво обраћање осталo неизреченo. Уместо тога председник жирија је искористио прву јавну прилику за обрачун са неколицином колега што је симптоматично јер ће то обрачунавање, по свему судећи, наставити и кроз избор романа за награду. Ни то није посебно ново, догађало се и раније. Уместо критичког текста са бар неким доказима добијемо навијачке етикете, овог пута у стилу „гробара“.
Оно што ме је навело на овај текст је следеће: овај састав жирија за НИН-ову награду за романа године уопште није компетентан за процењивање и избор романа.
Ево па просудите и сами, овако је чланове жирија у горе линкованом тексту представила новинарка НИН-а, трудећи се да истакне зашто су баш они чланови жирија за избор романа године. Или је, свесно, успоставила подтекст који пажљивом читаоцу јасно говори о њиховој некомпетентности:
„predsednika žirija Božidara Bože Koprivice, esejiste, autora nekoliko knjiga (publika je masovno čitala Samo bogovi mogu obećati) dramaturga i navijača Partizana
Jasmina Vrbavac, urednik u Redakciji za kulturu TV Beograd, vlasnica je nagrade Sterijinog pozorja za teatrologiju za knjigu Žrtvovanje kralja, mit u dramama Ljubomira Simovića
Profesor engleske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Zoran Paunović (53),
Novinarka Drugog programa Radio Beograda Tamara Krstić od ove godine je zajedno sa Zoranom Paunovićem prvi put član NIN-ovog žirija
Mihajlo Pantić autor je velikog broja zbirki priča koje su mu pribavile značajne nagrade i priznanja. Profesor je na Filološkom fakultetu u Beogradu”
Одмах се може закључити да у жирију
- Нема ни једног књижевног критичара који прати нове романе и пише о њима,
- Нема ни једног романсијера, а могао би да буде један или двојица ранијих добитника те награде,
- Нема ни једног самосталног познатијег писца који није вишеструко обавезан факултету или медију у коме ради и великим издавачима...
Занимљиво је да чланови жирија говоре о рецензентима, опреми књига и локалним наградама - то је из белешки на крају књига, то су стигли да прегледају и имају став о томе. Ни речи о темама, новинама (или „старинама“) у романима, о отвореним питањима нашег времена или бекствима у прошло, жанровско, митско, сензационалистичко...
Нико разуман од њих не очекује да прочитају све те романе, укупно 177 чини ми се. У издаваштву важи правило: рукопис се чита до 30 стране и одваја за евентуалну штампу и даље читање или враћа аутору. Али тих првих тридесет страница романа треба да прочитају компетентни, или бар они који су већ упознати са делом продукције романа и чији хоризонти нису омеђени личним, факултетским или медијским границама.
Али, не надајте се. Конкурс неће пропасти. Жири ће изабрати у ужи избор 10-12 познатијих и искуснијих романсијера и један-два нова имена, посебно препоручена од неког ко поред моћи поседује, надајмо се, и књижевни укус. Ако имамо среће бар један од изабраних романа биће добар, што ће показати време. Или ће нас целе године убеђивати да је, у оваквој продукцији, то најбоље што имамо – златан просечни врх српског романсијерског просека. Или је такав жири – некомпетентни просек призваних који своје виђено знање и послање стављају у позицију којој нису дорасли.