Umetnost mora da se izbori za vlastiti bunt

Nebojša Milenković, kustos i istoričar umjetnosti: UMJETNOST MORA DA SE IZBORI ZA VLASTITI BUNT

Intervju vodio: Đorđe Krajišnik
Oslobođenje, Sarajevo

Nebojša Milenković, istoričar umjetnosti i viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, za Dane govori o umjetničkoj avangardi sedamdesetih u Novom Sadu i Jugoslaviji, ali i mjestu, statusu i poziciji umjetnosti danas

 ... Živimo u statičnim društvima koja su, pritom, u potpunom vlasništvu neodgovornih i gramzivih političkih oligarhija koje su se samoproglasile nekakvim elitama. Uostalom, ovde nikad nije bilo popularno postavljati pitanja, polemisati, misliti, dovoditi pod sumnju... Sa druge strane, neštedimice se nagrađivalo poslušništvo, podaništvo i prigodničarstvo. Što nije uspela da ućutka cenzura - odradila je autocenzura. Kako sedamdesetih - tako i danas. Uostalom, znate li za još neki narod, osim ovih naših balkanskih, koji se toliko dosledno pridržava izreke: Ćutanje je zlato!? 

DANI: Više od deceniju kao istoričar umjetnosti i kustos bavite se avangardnom umjetnošću sedamdesetih u Vojvodini, odnosno Subotici i Novom Sadu. Poznato je da je Novi Sad, da tako kažem, bio avangardistički rasadnik Jugoslavije. Šta je, po Vašem mišljenju, pogodovalo takvom razvoju umjetničke scene u ovom gradu?

MILENKOVIĆ: Glavnu ulogu svakako je odigrala Tribina mladih, kao jedno od ključnih uporišta nove umetnosti na čitavom ex-Yu prostoru. Uostalom, svoje prve, umnogome presudne izložbe, u Novom Sadu imali su grupa OHO (Pradedovi, 1969), Dimitrije Bašičević Mangelos (Fenomen Picasso, 1972) i mnogi drugi. Tu su, zatim, bili studentski časopisi Index, Polja i Uj Simposion kao prostori otvoreni za stalno mišljenje umetnosti - i to umetnosti koja je imala ozbiljne pretenzije da koriguje i menja čitavo društvo. Naravno, nezaobilazne su bile i bratske veze sa umetnicima i teoretičarima koji su živeli u ostalim jugoslovenskim centrima poput Toma Gotovca, Gorana Trbuljaka, Jadranke Vinterhalter, Zvonka Makovića, Brace Dimitrijevića, Andraša Šalamuna, Tarasa Kermaunera, Francija Zagoričnika, Jaše Zlobeca i mnogih drugih. Opterećeni ideološkim dogmama, mladi umetnici delujući na Tribini mladih nastojali su da uticaj politike na vlastiti život svedu na što je moguće manju meru. U njihovom radu estetsko i etičko nikad nisu bili razdvojeni, a iza ideja uvek su stajali ideali: lepšeg, pravednijeg, demokratskijeg i umetničkog društva. Cilj ove umetnosti bilo je stalno proširivanje i razmicanje granica slobode - i to slobode shvaćene kao estetske, etičke, filozofske i političke kategorije. Umetnost je predstavljala moralni imperativ. Na neki način, kroz zalaganja za reformski socijalizam, upravo unutar umetnosti tada se artikulišu i prve istinske opozicione ideje u SFRJ.

DANI: Šta se tada događalo u Subotici?

MILENKOVIĆ: Subotica je bila mnogo konzervativnija sredina. Tamošnji umetnici, pre svih mislim na Slavka Matkovića (osnivača grupe Bosch+Bosch) bili su u mnogo nezavidnijoj situaciji koju su, takođe, prevazilazili saradnjom sa umetnicima iz ostalih jugoslovenskih centara, ali i predstavnicima nove mađarske avangarde. Tih godina mnogo se više putovalo, izlagalo, dopisivalo, družilo, komuniciralo... U Subotici i u Novom Sadu otuda se susrećemo s istinskim umetničkim kosmopolitama koji su, iako živeći u malim (vojvođanskim) varošima, potpuno pripadali i ravnopravno participirali na internacionalnoj art-sceni.

DANI: Imajući na umu Vaše iskustvo istraživanja novosadske avangarde, šta su najspecifičnije estetske ili poetičke odlike avangardne umjetnosti Novog Sada?

MILENKOVIĆ: Ove radikalne umetničke, pa i društvene prakse, najbolje opisuju termini poput inovacije, ekscesa, eksperimenta, rizika, provokacije, incidenta, komunikacije... Međutim, od neposrednog stvaranja mnogo je važnija bila svakodnevna iskustvena praksa življenja vlastite umetnosti. Ideala. Performansi, hepeninzi, (para)teatarske predstave ili književni nastupi dešavali su se doslovce svakodnevno. Bez prethodne najave. Često i bez publike. U krugu istomišljenika i duhovnog bratstva - u atmosferi uzajamnosti i solidarnosti koje su među ondašnjim umetnicima zaista postojale. Bila je to umetnost koja je postavljala pitanja, provocirala tabue, prkosila svakoj društvenoj i umetničkoj statičnosti.

DANI: Na jedan način imam dojam da je u umjetničkom smislu, bez obzira na veliki doprinos, Novi Sad uvijek bio marginaliziran grad. Koliko je ta, eventualna, pozicija uticala na umjetnost?

MILENKOVIĆ: Tokom šezdesetih i sedamdesetih Novi Sad nije bio marginalizovan. Naprotiv! Marginalizacija o kojoj govorite počinje tek od sredine sedamdesetih, a svoju kulminaciju doživljava tokom ratova, sankcija i izolacije devedesetih. Novi Sad dodatno je marginalizovan činjenicom da se srpska kultura potpuno beogradizovala - tako su prestonički mediji danas gotovo apsolutno nezainteresovani za ono što se ovde dešava. Baš kao i kad su u pitanju umetnička dešavanja u, na primer, Kragujevcu ili Nišu. U tom kontekstu, ovdašnji umetnici su, zapravo, najveći gubitnici takozvane tranzicije koja nas je snašla nakon raspada Jugoslavije. Nestao je osećaj pripadništva velikoj i ozbiljnoj kulturi, a sa njim i zajedničko, prilično razvijeno umetničko i kulturno tržište. Postojeći modeli su urušeni, a o izgradnji novih niko nije vodio previše računa. Kultura i umetnost gurnute su na marginu, relativizovane i rijalitizovane su, i rekao bih sasvim smišljeno ostavljene bez uticaja. Slični procesi, u manjoj ili većoj meri, odvijaju se paralelno u svim ex-Yu centrima.

DANI: Imate li objašnjenje zašto je tako?

MILENKOVIĆ: Zato što živimo u statičnim društvima koja su, pritom, u potpunom vlasništvu neodgovornih i gramzivih političkih oligarhija koje su se samoproglasile nekakvim elitama. Uostalom, ovde nikad nije bilo popularno postavljati pitanja, polemisati, misliti, dovoditi pod sumnju... Sa druge strane, neštedimice se nagrađivalo poslušništvo, podaništvo i prigodničarstvo. Što nije uspela da ućutka cenzura - odradila je autocenzura. Kako sedamdesetih - tako i danas. Uostalom, znate li za još neki narod, osim ovih naših balkanskih, u kojem postoji izreka Ćutanje je zlato!?

DANI: Koliko se od avangardističke tradicije, naravno uz činjenicu da su neki umjetnici, kao što je recimo Slobodan Tišma, još uvijek tu, zadržalo danas u Novom Sadu?

MILENKOVIĆ: Duh internacionalizma prisutan u jugoslovenskoj kulturi krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, sa izuzetkom Slovenije i pokreta NSK-a, nikad nije dostignut ni u jednoj od bivših republika. Tako je i sa novosadskom avangardom. Nakon što je političkom intervencijom, 1971. godine Tribina mladih prevaspitana, njeni urednici posmenjivani, a Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović zbog svoje umetnosti čak oterani i u zatvor - u novosadskoj i vojvođanskoj kulturi, pokazalo se trajno, zavladao je duh umerenog modernizma (više umerenog nego modernizma) i to usko lokalnog, provincijalnog tipa. Umesto ekscesne kulture, koja postavlja pitanja i preispituje vrednosti, zavladalo je prigodničarstvo. Ono što je za ljude koji misle slično meni slavna prošlost - u istoriji grada označeno je kao kulturološki incident. Iščezla, potisnuta, izolovana i davno zaboravljena istorija, koje se sam grad manje-više nerado seća. Otuda danas, naravno, nema ni avangardističkog duha. Sviđalo se to nama ili ne - pobedila je Vojvodina širokih gaća, gastronomskih specijaliteta i slikarstva idiličnih pejzažića... Većina aktera umetnosti sedamdesetih i danas je u svojevrsnoj poziciji unutrašnjeg egzila. Avangardni duh, spremnost na eksperiment i umetnički rizik kroz svoju književnost donekle, lepo ste primetili, odražava Slobodan Tišma ili, nešto direktnije, Želimir Žilnik u svojim filmovima - no ni njih dvojica ne pripadaju nikakvom mejnstrimu. Tišmi je, recimo, uspelo da ostane na margini čak i nakon dobijanja Ninove nagrade, dok Žilnik svoje filmove snima uglavnom u vlastitoj produkciji i oni mnogo veći uticaj imaju u svetu, gde se prikazuju i nagrađuju na festivalima, nego u samom Novom Sadu. Na kraju, nimalo neskromno, mogu reći da na avangardistički Novi Sad, unutar oficijelnih institucija, povremeno podsećamo još jedino mi u MSUV-u.

DANI: Kad smo već kod MSUV-a, novosadskoj avangardi je nedavno posvećen i razgovor u okviru Vaše retrospektive Natrag: Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka. Kako je koncipirana pomenuta retrospektiva? Po čemu su to Mandić i Porodica bistrih potoka specifični?

MILENKOVIĆ: Božidar Mandić među najdoslednijim je idealistima u našoj kulturi. Nakon opisanih događaja iz ranih sedamdesetih, on je ostvarenje vlastite utopije i mladalačkih ideala potražio i pronašao u Brezovici, na planini Rudnik u centralnoj Srbiji, gde je 1977. osnovao umetničko-ekološku komunu, koja je naziv dobila po bistrim potocima koji teku oko njegovog domaćinstva. Ono što me privuklo Boškovoj umetnosti je njena elementarna jednostavnost. Igričnost. Sposobnost stalne karnevalizacije i konceptualizacije svakodnevice kojima se, u krajnjem ishodu, kao umetnički žanr konstituiše sam umetnikov život. Bilo da izvodi performanse, hepeninge, pozorišne predstave, obrađuje svoju baštu ili piše tekstove za novine i knjige, Božidar Mandić doslovno živi vlastitu umetnost.

DANI: Ranije ste radili retrospektive i monografije posvećene Slavku Matkoviću, Balintu Sombatiju, Vladimiru Kopiclu, Vujici Rešinu Tuciću i Slobodanu Šijanu. Svakako znam da nije jednostavno u novinskom prostoru reći nešto o ovim umetnicima, ali u čemu je, recimo, njihova avangardnost i zašto ste birali baš njih?

MILENKOVIĆ: Za mene kao kustosa uvek je presudna autorska i lična doslednost umetnika o kojima pišem knjige. Slavko Matković je moj omiljeni umetnik i svakako najznačajniji eksperimentator i inovator u jugoslovenskoj umetnosti i kulturi druge polovine XX veka. Priča o njemu priča je o velikom umetniku koji živi u malom, umetničkim eksperimentima nenaklonjenom gradu - ali i o najvišoj mogućoj ceni kojom se plaćaju vlastiti ideali, doslovno životom. Sombati je umetnik aktivista, neko čiji rad u fokusu uvek ima prožimanja politike i svakodnevice na širem centralnoevropskom prostoru. Kopicl umetnost praktikuje kao jezičku igru, gde sama ideja umetnosti postaje važnija od njene neposredne realizacije. Tucić je bio pesnik, ali i žestoki polemičar koji art-scenu razobličava kao poprište prožimanja uticaja i različitih zakulisnih igara tajnih i javnih centara umetničke i društvene moći. Kod Šijana, pak, zanimala me njegova neprekidna težnja ka eksperimentisanju. Istovremenom simultanom kretanju u više (različitih) umetničkih pravaca, koje je donekle ostalo u senci njegovih popularnih filmova koji su i sami umnogome realizovani u duhu eksperimentalnih umetničkih praksi.

DANI: U jednom tekstu koji ste prije par godina objavili u listu Danas iznosite neke veoma zanimljive opaske o nesnalaženju umjetnika istočne Evrope nakon pada Gvozdene zavjese. Mislite li da umjetnici ovog prostora još "pate" za, kako ste ih tamo označili, "privilegijama" totalitarizma?

MILENKOVIĆ: Žalom za privilegijama totalitarizma označio sam upravo klimu u kojoj se danas nalazi umetnost koja je svojevremeno nastajala u sistemima u kojima su, skupa s različitim zabranama, ograničenjima i (auto)cenzurom, istovremeno opstajale i iluzije (simulakrumi) da su umetnost i kultura od ključnog značaja za razvoj tadašnjih (socijalističkih) društava. Dok su, recimo, pre pada Berlinskog i ostalih manje vidljivih zidova, svojom umetnošću osvajali i širili prostore slobode - mnogi istočnoevropski umetnici, "ušuškani" višedecenijskim ograničenjima državnog socijalizma, šok budućnosti dočekali su prilično nespremni. Danas, kada ih zbog njihove umetnosti više niko ne hapsi, ne poziva na informativne razgovore niti zabranjuje njihov rad ili makar to više ne čini na tako eksplicitan način, ne mali broj njih oseća se zakinutim upravo za taj prostor i urođenu potrebu: propitivanja, subverzije, nepristajanja, angažovanosti... Ili, na drugom polu: sluganstva, poltronstva, udvorištva, veličanja, slavljenja...

DANI: Pominjali ste takođe pitanje umjetničke subverzivnosti u socijalizmu. Koliko je ona moguća u neoliberalnoj demokratiji?

MILENKOVIĆ: Danas je u umetnosti na prvi pogled dozvoljeno apsolutno sve. Sa druge strane ona gotovo da više nema apsolutno nikakav uticaj. Posebno u ovim našim krajevima gde nema izgrađenog muzejsko-galerijskog sistema, gde su mediji poslovično nezainteresovani - o nekakvom art-tržištu da i ne govorimo. U društvima u kojima toliko upadljivo nedostaju velike pokretačke, zašto ne i utopijske ideje, teško možete biti subverzivni, zato što nekakve dominantne vrednosti na koje biste upirali zapravo ni ne postoje. Otuda i današnji umetnici radije nastoje da se dopadnu, prilagode, umile - kako kustosima, institucijama ili medijima, tako i onim, inače sve ređim, kupcima njihove umetnosti. Što se mene tiče - umetnička subverzivnost je uvek moguća. Štaviše i poželjna! Svaka generacija ima ne samo pravo nego i moralnu obavezu da se izbori za vlastiti bunt. A tema i razloga za bunt, složićete se, ima napretek svuda oko nas.

DANI: Evo na kraju jedno nešto tipičnije pitanje. Na čemu trenutno radite?

MILENKOVIĆ: Napisao sam svoj prvi roman Nešto što strašno podseća na život, koji zapravo predstavlja pseudoautobiografiju Slavka Matkovića za koji još uvek tražim izdavača, a ovih dana upravo završavam i jednu knjigu apsurdnih priča O Danilu Harmsu i drugim demonima...

Integralna verzija intervjua za kulturni dodatak sarajevskog Oslobođenja