Evo ga, …

... perpetuum mobile!

Pre polaska kući večeras pogledam u kancelariji BBC vesti i slučajno zastanem kod članka o povlačenju osoblja iz US ambasade u Kini zbog hakera koji su ukrali informacije o 21 milionu zaposlenih u državnoj službi u US. Tačnije, više mi je privukla pažnju kao-iz-Dr-Strangelove filma fotka, izobličenog-u-strasnom-izlaganju, lica James Clappera, za kog do tog trenutka nisam čuo, 4th Director of National Intelligence.

I sve mi to proleti kroz mentalni message-digest algoritam sumnjivog kvaliteta da bi rezultat bila dva druga asocijativna ključa:

  • Strast uopšte

  • Neadekvatan alat (no pun intended) da bi se strast zadovoljila

Pa kompozitni ključ iz ova dva koji vodi u svet čudnih i uvrnutih obrazaca, sve prepletenih u iracionalnosti i kontradikcijama, koje mi bacamo na put pred sebe pre nego što stanemo na nepoznato.

Sreća pa ti obrasci nisu biseri pošto bi poneki nestašni bloger došao na poneku nestašnu ideju da troluje na ko zna koju neočekivanu temu.

Ok, zašto uopšte povlače osoblje - deo tog brojnog osoblja su cija udarnici, a njih je sada moguće prepoznati pošto su, sad sam već zaboravio dobar deo vesti, ukradeni i podaci o intervjuima za državne poslove.

Normalno, među tim podacima nema podataka o cijinim zaposlenima i to ih odaje.

Ovo je „bug" u sistemu dostojan programera pripravnika koji se jedva provukao kroz obavezno obrazovanje, pa mi je to bila asocijacija na članak od sinoć koji priča o, nagađanje plus analiza relativno obrazovanog lika, o isto tako naivnom US bagu na bliskom istoku gde su, izgleda, kaže autor, prosto naterali Ruse i OPEC da se zbliže i tako prosto dal odsekli dal odsecaju zapadnu granu na drvetu energenata koje je posađeno tu negde, na bliskom istoku pa nekoj okolini.

Nije bitan ni taj članak nego opet ta strast za prebrzim bogaćenjem, pa još veća strast za vlašću, što pre, ovde i sada, malog broja ljudi.

Pitam se nešto šta ti neki ljudi uopšte hoće. Recimo, šta Dik Čejni hoće? Recimo da on nije psihopata i da mu se da sve što traži šta bi on doživeo i kako bi video svoje postojanje.

Što me je vratilo na ortaka iz prigrevačkih dana koji me je pozvao pre neki dan da mu uradim review perpetuum-mobile ideje u koju je poverovao poslednjih meseci svim bićem.

I da ne bude sumnje - svako ko poveruje u perpetuum-mobile nekoliko puta u životu, a moguće ga je ili ju je ubediti posle 20 minuta da to neće raditi je genije. I u ovoj rečenici nema skrivenog značenja.

Ti ljudi imaju sve što treba od alata za taj perpetuum-mobile koji postoji u stvari, samo ga oni još nisu pronašli i idu kod ortaka da ih obeshrabri pošto se plaše da ga pronađu.

Ko ne veruje u ovo treba za kaznu da ode u planinu i sam živi najmanje nekoliko nedelja.

Ovaj moj drug je za vreme nekog našeg srednjoškolskog letnjeg metanisanja, možda fakultetskog, u skoro napuštenoj Prigrevici, tj nigde žive duše na ulici, a pametan, zgodan, faca ko Barišnjikovljeva, kreativan i neustrašiv, uz život posvećen jurenju za osobama privlačnijeg pola, razbio baš opuštenu tišinu i feel-the-force harmoniju tihim krikom „Što ne idemo svi goli mmmu jbm", kako je zaključio da će jedna dama koja mu se sviđala provesti premalo vremena u našoj okolini, a svoj put kroz život neće preseći sa njegovim nikako. I ja se toga sećam ne toliko zbog reči, one su bile samo onaj osnovni harmonik, što brunda, džšn, džšn nosilac, što bi rekao jedan drugi drug, nego zbog te ekskvizitne harmonije, trenutka koji se okamenio i sve zapisao u naša sećanja do takvih sitnica da je oprošteno svima koji pomišljaju da smo mi razni samo razni pipci jednog te istog bića.

On, u stvari, od života dobija više nego što ulaže, a na fer način. Gledam jednom strug što je napravio, veliki, ko iz prodavnice i kažem super-cool, al gde si glavu kupio, a glava ko iz Mercedesa. Kaže u čuđenju kako je i nju napravio. Sada od delova sa raznh otpada završava helikopter, u Prigrevici koja se svela na barter trgovinu zbog nedostatka posla i novca, kaže da ga je već vezao jednom u dvorištu i palio da uradi neka „merenja" i da se ponaša, pa mu je perpetuum-mobile od kojeg sam ga odbedio bio sledeća ideja, pa da će na ovoj skoro-realizovanoj poleteti u proleće. I to hoće, ja ne sumnjam, i gledam ga na skajpu kako uživa u priči i vrpoljenju i kako mu se strasti pomeraju.

Oko tog perpetuum mobilea se sećam i druga sa drugog kraja spektra (njih dvojica su mi bili najbolji drugovi u nekim tim godinama, i danas su, najboji drug ostaje najbolji drug samo im se broj uvećava, dok ne počne da se smanjuje), on je matematičar koji je imao druga matematičara koji je završio PMF za par godina, mlatio pa matematičkim olimpijadama, harao po matematici i sad je negde profa, valjda u Francuskoj, i moj je drug u divljenju pričao kako je taj njegov drug uvek bio spreman za akciju, drugarice, pića, fudbal, šta god i kad god, i kad je upitan kako postiže rekao kako to nije ništa posebno, ako nije u zabavi sa mrdalicama od drugara i drugarica on prosto ne čita blogove autora koji posle par meseci ne prepoznaju svoje uradke, a kamoli imaju bilo kakvu ideju šta je pesnik hteo da kaže, i ne prati vesti niti nekvalitetan program, nego popuni prostor matematikom.

Pošteno, ja mislim, i ja sam naj-perpetuum mobile našao na Fidžiju onomad - tamo sve go džedaj, i force, sedneš i gledaš, nadrealni pejzaži od ljudi i prirode i nadrealne perspektive.

Samo ja znam da je perpetuum-mobile nemoguć, ma kako pokušavao da zavaram trag na početku bloga, pa u spisku mesta gde bih otišao, pošto mi je London dosadio, ako bih otišao da mi deca nisu ovde, nemam Fiji, naravno, nego Srbiju, i to je prosto, najbolje ženske i, uopšte, najbolji ljudi, Ameriku, fenomenalna priroda i te slobode, šanse, iako je kod mene više reč o šansi da se ima šansa, ako mi bude do šanse, Australija, priroda valjda, i ništa više, valjda.

I valjda znam šta sam hteo da kažem, iako imam utisak da sam negde usput izgubio nit, pošto sad više ne znam da li perpetuum mobile postoji ili ne, i da li mi se kompas razmagnetisao ili sam se ja razmagnetisao.

Mislim da je bag u softveru to što je sve relativno.