Toilet roll brain and knowing too much

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.

To znanje, iz naslova, kojeg ume da bude previše je, npr, neurofiziološko. Jedan od primera. Sve je više indikacija da su male šanse da nam se u glavama radi o nekoj nepoznatoj sili, ili silama koje našem duhu daju posebnu dimenziju, nego se radi o organizacionoj fenomenologiji neurona, veza između njih, neuro-transmitera, elekričnih impulsa i slično, jedna relativno klasična fizika.

Nekima pri sećanju na sve ovo padaju na pamet Turing i njegova Univerzalna Mašina, Church–Turing thesis i razne nepotrebne komplikacije pošto, u osnovi, kažemo da ako imamo algoritam onda postoji i mašina koja može da ga implementira. Uzmimo ogromnu mašineriju, ubacimo nešto slučajnosti (generisanje pseudo-slučajnosti i nije neki big-deal) i eto analogije sa mrežom neurona.

Ono što je interesantno je ta univerzalna turingova mašina – može da se implementira i sa rolnama WC papira na kojima pišu instrukcije za implementaciju algoritama, malo mašte nam kaže da kad nedostane  papira mi dodamo, tj idemo redom i na tom papiru pišemo instrukcije, iz malog i jednostavnog skupa, čitač-pisač je ono što aktivira taj program, ide napred-nazad niz taj papir i intepretira, prepisuje, dodaje još papira ako treba itd. I, mašina daje odgovore. (zaboravio sam koji se mislilac rugao AI raji ovim primerom, iako nas Douglas Hofstadter podseća u svojoj knjizi “I am a strange loop”).

Relativno je lako diskreditovati ovakvu mašinu pošto nije preterano izomorfna sa ljudskim mozgom – spora  i sekvencijalna u vremenu.

Sad nam mašta postaje pomalo neprijatelj kako zamislimo jednu drugu mašinu, napravljenu od gumica, npr onih tankih, dužih na kojima vise slatkiši. Zamislimo da mogu da im se daju neke nelinerane karakteristike gde dobijamo „nešto“ što koliko-toliko „okida“ kao neuroni, pa od njih napravimo mozak, uveličan, ko neka velika paukova mreža (oni „domaći“ pauci što prave neuredne mreže). I zamislimo, tu je i kraj misaonog eksperimenta, da je tako neka mreža od gumica, veličine neke sportske dvorane, ili veća, nije bitno, napravljena kao identična funkcionalna replika onog što imamo u glavi. Dok smo mi spavali, naravno, ovaj pravi mozak nam je otkačen od čula i tela, a radio vezom nakačena ova replika. I objasne nam sve kad se probudimo, mi gledamo u te gumice, kako vibriraju, u neke delove i zađemo, neku gumicu i pipnemo, što da ne. Šta je sad tu naša svest, bol, tuga, radost, uzbzđenje? Zamislimo da nam je promaja u hali izvor slučajnosti dok smo mirni i ležimo budni, ali zatvorenih očiju, pre nego što zaspimo.

Tamo gumice bez tela, opipljivije nego obično, ovde telo bez gumica, oči zatvorene, znanje, mašta i svest skoro isti kao prethodne noći.

A ova noć, koji to trik vrhovni „šarlatan“ zvani „organizacija“ pokušava nad nama ove noći?