Sećarnik: Ukusi, mirisi, boje...

„Nešto mi je bledo ovo dete“, rekao je dr Spasić i ta usputna rečenica  odvela je Mišu u sobu u kojoj je sve bilo belo, zidovi, stolice, ram oko slike nekog strogog čike.

„Neće ništa da boli“, rekla je teta u belom i izdajnički zabila iglu u prst naivnog deteta koje je sedelo u Radinom krilu. Sam ubod iglom u prst i nije toliko boleo, sigurno ne da opravda onoliki vrisak koji je rasparao julsko jutro i secnuo prolaznike na ulici; boleo je nož izdaje u srcu mališana koga su slagali. Zato toliki vrisak I zato toliki bes kad su mu ponovo prišli sa iglom, ali je sada znao. Posle petominutne borbe u kojoj su cevanice opasne žene u belom izvukle deblji kraj odrasli su odustali a zarozanom I znojavom pobedniku je u dubini srca počelo da klija seme otpora.

Rezultati pregleda krvne slike bili su bledi, kao I Miša, I kad se uvidelo da to bledilo nije plod plemićskog porekla nego posledica nepravilne ishrane, pristupilo se, tada uobičajenom, kontraudaru. Usput, Miša je naučio I šta je ucena: „Hoćeš li da jedeš taj spanać ili da idemo da ponovo vadimo krv“? Srećom, jeziva tamnozelena boja spanaća bila je ublažavana dodavanjem mleka pa je taj spanać, nehotice, ipak dobio neki prehrambeni smisao.

„Dobar je spanać“, govorio je dr Spasić,“ali bi teleća džigerica bila još bolja. Ipak, malokrvnost me ne brine toliko koliko rahitis, ima ga na sve strane. Anemija prodje, posledice rahitisa ostaju“.  Rahitis? Još jedna strašna reč koja izaziva još strašnije kontramere, gutanje gadne,  guste tečnosti  čiji je užasni miris terao na povraćanje i pre nego što bi se otvorila vratanca kredenca u kome je stajala tamna boca od debelog stakla. Nekoliko kapi limunovog soka dodatog u kašiku Ribljeg zejtina nije bila ni od kakve pomoći.

„A bilo bi dobro i da ga odvedete na more“, rekao je dr Spasić.

More, još jedna reč koja koja izaziva nevolje, ovog puta roditeljima koji nemaju para. Srećom, imali su prijatelje koji su ih imali i tako su se Zoran i Miša našli u Ubrzanom vozu za Zagreb, u kupeu druge klase, obučeni u heklane špilhozne , kako gledaju krave rasute po slavonskim poljima. Žice koje su skakale sa bandere na banderu, gore-dole, bile su posebna atrakcija sve dok se nisu pojavile faširane šnicle pravljene po receptu racionirane ishrane: 300 grama mlevenog mesa, jedno jaje, vekna starog hleba, začini, ukupno 33 mrke pogačice koje ne iziskuju previše truda oko žvakanja, u Mišinim očima znatna prednost u odnosu na pileći batak.

„Zašto opet stojimo?“, pitao se Miša.

„Vrućina, voz se umorio pa mora da pije vodu“, objasnio je stariji brat. U Zagreb su stigli oko podne, kad je već zaboravljena priča o razlici izmedju Slavonskog broda i ladje smederevke i šta je novo u Novskoj.

Šetali su, odrasli ruku pod ruku, deca sa rukom u ruci, od izloga do izloga, izbegavajući mnogobrojne prolaznike i bandere sa kojih su zvučnici grmeli zakletve o vernosti Titu i Partiji a voz za Split je kretao tek uveče. Iznenada, prenos je prekinut i Rada i Bane su se nemo pogledali.  Šta je sad? Tito smenjen? Nekoliko ledenih sekundi a onda šok, spiker, povišenim tonom...“Pažnja, pažnja, trogodišnje dete nadjeno ispred prodavaone Kraš, roditelji da se jave...“.

„Zorane!!!“, ciknula je Rada, gde je Miša?

„Ne znam, gledali smo izlog sa čokoladama“.

Šetači po Ilici su se sa razumevanjem sklanjali ispred tročlanog stampeda koji se sjurio ka prodavaoni ispred koje je bio krug prolaznika a u centru kruga Miša, u društvu pristiglog milicionera, uplašenijeg iznenadnom situacijom  nego trogodišnje dete u heklanim špilhoznama. Posle grljenja i ljubljenja izgubljenog jagnjeta i kratke rekonstrukcije dogadjaja, svi su ušli u radnju i beskrajno se zahvaljivali teti iza tezge koja je primetila dete koje se minutima ne odvaja od izloga i nikog da ga odvuče, za ruku ili uvo, kako je već uobičajeno. Razmenili su i izjave o večnom prijateljstvu, i adrese, i obećanja o ponovnom vidjenju prilikom povratka, jedino što se nije desilo je da se deci kupi jedna čololada. Da, i Tito nije smenjen, naprotiv.

Ostatak dana utonuo je u maglu, gustu kao što je bila ona noćna, u Kninu, kroz koju se provlačio miris uglja i pare, kad je voz opet stao da pije vodu a Miša se probudio drhteći od zime. Sledeće budjenje, dok je voz kloparao kroz jutarnju izmaglicu, donelo je i nove mirise, zelenih livada dok je izlazilo Sunce, retke borove šume u sunčano jutro, dok se voz približavao Splitu, neodredjeni pomešani miris mora, soli I nafte, dok su na rivi čekali brod za Hvar, miris čistog talasastog plavetnila dok su stajali na palubi I miris sveže ribe kad su, tegleći prtljag, stupili na mol.

Smestili su se u velikoj kući na sprat, malo niže niz rivu, sa pogledom na plažu pokrivenu čistim oblutkom veličine izmedju kokošijeg jajeta I muške pesnice. Domaćiće kuće su bile dve starije, suvonjave žene, obučene u stroge crne haljine sa širokim, belim, uštirkanim okovratnicima. Govorile su tihim glasom, skoro šapatom, koji se gubio u drvenim stepeništima, rukohvatima I zidovima, a sva ta drvenarija je bila natopljena bajcom I teškim tamnim lakom pa se od boje haljina domaćica razlikovala tek za nijansu. Sve je u toj kući mirisalo crno I uterivalo strah u kosti trogodišnjaku, one žene naročito, toliko da nije smeo ni da podigne pogled  nego je gledao u patos, takodje skoro crn.

Beli kamen plaže, iako opasan, onako krupan, za neiskusna stopala, i tamnoplavo more pod svetloplavim nebom, brzo su zbrisali utisak sveg onog crnila od pre pola sata. Dok je Rada širila karirano ćebe na dva metra od nestašnih talasića koji su igrali žmurke i skrivali se medju belim oblucima, jedan veliki kamen, ukroćen konopcem, bućnuo je u plićak a nekoliko nestašnih kapi palo je blizu ćebeta. Na drugom kraju konopca bio je lep, plavokos i preplanuo čovek, otprilike Banetov vršnjak, malo niži rastom i malo jači u ramenima, stojeći u čamcu.  Stidljivo se osmehivao, kao da se izvinjava, a u tom smislu su bile i reči koje su izlazile iza biserno belih zuba.

„Ajme, škužajte, nadam se da vas nisam smočio“!

„Ma ne, a i da jeste, ništa strašno“, odvratio je Bane.

Tako je počelo. Onda je čovek iskočio iz čamca i počeo da ga vuče na obalu a Bane je priskočio u pomoć.

„Hvala, ja sam Mate“, predstavio se moreplovac, „a ovo je Jurica Tamburica“, rekao je pokazujući na svoju smanjenu, kovrdžavu kopiju koja je skakala iz čamca sa malom tamburom u ruci. Posle unakrsnog upoznavanja i petominunog razgovora Mate je pogledao u nebo, ocenio koliko je odskočilo Sunce i mirno rekao Vreme je za marendu i počeo da slaže kamenje na dve gomile. Dok su kontinentalna deca radoznalo posmatrala, Jurica je priskočio ocu u pomoć i našao nekoliko manjih oblutaka; očigledno im nije bio prvi put da marendaju na plaži.

„Šta je marenda“?, pitao je Zoran Baneta, tiho, da se ne čuje.

„Doručak“, odgovorio je Bane, isto tako tiho.

„Šta će mu ovo kamenje“?, šaptao je Zoran i dalje.

„Videćemo“, rekao je Bane.

Izgleda da njihov razgovor nije bio sasvim nečujan jer se Mate nadovezao:

„Sad ćeš da vidiš, sve za pe` minuti“.

Lagano je otišao do bašte koja je bila iza zida od naslaganog kamena, u dnu plaže, doneo desetak grančica, naslagao ih izmedju dve kupe oblutaka i upalio ih šibicom koju je izvadio iz džepa komotnih kratkih pantalona. Onda je iz čamca uzeo tablu tankog lima i mahao njime dok se vatra nije razgorela pa je taj lim stavio na one kupe kamenja.

„Razmeš sad“?, obratio se Zoranu.

Zoran je klimnuo glavom. „Mi za to uzmemo cigle, ima kol`ko `oćeš, od ruševina. Onda pečemo ribu, upecamo u Jezavi“.

„Jesi  jeo neku iz mora“?

„Nisam“, rekao je Zoran.

„Sad ćeš da vidiš razliku pa da mi kažeš koja je bolja“.

Izvadio je iz čamca kofu punu ribe i odabrao nekoliko najvećih komada.

„Plava im  ledja“, primetio je Zoran.

„Zato što su iz plavog mora“, rekao je Mate smejući se. „ I znaš šta još? Nemaju krljušt, lakše se čisti“.

„Naše su veće“, nije se dao Zoran. „ Ni som nema krljušt, i može da bude metar, video sam“.

„Opasan si ti“, rekao je Mate, „ ali znaš šta je najveća prednost ovih skuša“?

„Šta“?

„ To što su ovde i biće gotove dok ti ne odeš u onu bašču i ubereš nekoliko pomidora“.

„Šta ti je to“?

„Ma, rajčica, kako vi to kažete?,.... paradajz. A ti, Jurice, povedi Mišu i idite do onog grma i uberite dve grančice ružmarina“!

Deca su poslušno otkaskala do zelenog žbuna i donela grančice kao da nose štafetu a Mate je već držao u ruci bočicu koja je opasno ličila na onu iz koje se sipao Riblji zejtin pa je Miša ustuknuo za korak. Srećom, nije bilo nikakve kašike koja bi bila signal za bekstvo i uskoro je mali došljak iz velikog grada prvi put osetio mešavinu mirisa koja greje i kad je hladno, udruženi miris žutog maslinovog ulja, plavog mora i crvenog pomidora, plave ribe i zelenog ružmarina i iz demižona skoro crnog vina, koji je Mate izvadio ispod onog parčeta palube na pramcu.

„Svašta imaš u tom čamcu“, rekao je Zoran.

„Nije to čamac, to je barka“, rekao je Mate nehajno.

„Koja je razlika“?, pitao je Zoran.

„Čamac plovi po vodi a barka po moru“, odgovorio je Mate, „ ali to nije važno. Važno je da ne pušta, puštao vodu il` more, jednako tone“.

Posle se jela riba, prstima, i grizao paradajz kao jabuka, i pilo vino iz čaša na sklapanje, i sunce je već bilo visoko kad je Jurica počeo da cima žice na tamburici. Na to je Mate oprao ruke u moru, obrisao ih o čakšire i ispod prove izvadio gitaru. Udario je uvodni akord i zapevao Kad si bila mala, Mare, kad si bila mala, Mare...a Bane se pridružio sa ...volela si more...i pesma je stizala pesmu i nisu ni primetili kako se plaža polako puni.

„Lepo pevaš“, rekao je Mate Banetu, umeš na gitaru“?

„Pomalo“, rekao je Bane skromno,“ samo ako je ruski štim“.

„Pa naštimaj“, rekao je Mate i uskoro se preko plaže zaorio Banetov, skoro pa operski, tenor koji se čuo Od Sušaka pa do lipe Boke , jer vino briše neke granice...kad ljudi nisu ograničeni.

Pevalo bi se još, i pilo, da se nije pojavio jedan momćić koji je prišao Mati i rekao: „Barba-Mate, moraš poć ća, šjora-Mira te treba“!

„Ajme, Jurice, sad će ti mater beštimavat do obida“, uzviknuo je prozvani i počeo da skuplja stvari. Jurica je pokupio tamburicu i pokorno krenuo sa plaže dok se Mate opraštao od novih prijatelja i zakazivao novo vidjenje za sutra. Bane, lišen sećanja na prošlost i brige za budućnost, jer bude tako od vina, imao je samo još jednu misao. Da malo dremne na plaži.

Sutra, u ranu zoru, posle noći koja je protekla u mazanju ledja i nogu, naizmenično, maslinovim uljem , limunom i kiselim mlekom, sve bez uspeha, spas je potražio u moru. Pomalo je ličio na onu ribu koju je pojeo prethodnog dana jer mu je sa ledja skidala opečena koža, nalik na peraja. Sledećih nekoliko dana proveo je na plaži  obučen u mornarsku plavo-belu majicu i duge gaće, sve to dobijeno od onih žena u crnini koje su toliko plašile Mišu, mrmljajući povremeno pouku iz neke dečije pesmice...

...al` i slatko bezmerno, zagorča se čemerno...