MOJ KRIK IZ DEČJIH USTA

Uveren sam da se Ivan Ivanji neće naljutiti što sam preuzeo njegov naslov kao i deo obimnog članka objavljenog u Vremenu broj 1274 od 4.juna 2015 godine.

Na strani broj 30 pod podnaslovom KRIK U MOJE IME, Ivanji piše: Celi naslov onog što smo videli glasi: Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada – dokumentarna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i holokaust u Beogradu. Prvi utisak je da je poruka strašna, doslovno se kaže da nismo ponosni na naš grad, gde su spomenici nevidljivi, nismo ponosni na naš patriotizam, na našu prošlost, na svoje roditelje, na sebe, ali drugi utisak je suprotan i trajan upravo time što se o svemu govori tako otvoreno, sa takvom tugom ali i žestinom, dijalektički sve to opovrgava i ostaje nada da ta generacija otelovljena u dvadeset troje gimnazijalki i gimnazijalaca, ne dozvoljava da se zaboravi užas a istrajavanje na tome šta mora da bude dobro. Mora! Ne sećam se sam ikada na sceni video toliko energije, strasti i discipline.

Ja sam imao priliku da 29.maja vidim peto izvođenje predstave čija je premijera bila 26. i 27.marta, u Beogradu ju je do sada videlo oko 800 ljudi. Mediji su objavili šta se dogodilo ali do sada nije bilo nijedne stručne, pozorišne kritike. Nevidljivi spomenici su ušli u selekciju BITEF festivala u okviru BITEF Polifonije (prateći program BITEF-a) a krajem juna predstava će biti izvedena u Novom Vinodolsku u Hrvatskoj u okviru završne faze projekta Dvostruki teret. Taj projekat Dvostruki teret: Učenje o nacionalsocijalizmu i holokaustu u Evropi, podržava Evropska unija, kaže se da je namenjen učenicama i učenicima gimnazija iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Mađarske. Ne znam šta drugde pripremaju ali mislim da možemo da budemo ponosni što će to što sam video, predstavljati Srbiju.

Već od sredine predstave sam se pitao kako će uspeti da se završi na dostojan i dramaturški potresan način? Kojim rečima? Nema tih reči. A onda je tih dvadesetak gimnazijalaca neartikulisano zaurlalo! Viknulo da su mi bukvalno suze pošle na oči! Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene, bio je moj urlik, moj protest što je svet takav kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, očajni posmrtni krik svih nas svedoka onog Vremena Zla, koji smo zanemeli, jer nismo više znali šta da kažemo ili prosto zbog toga što smo ubijeni, ugušeni, usmrćeni… Neko nas je razumeo, neko me je razumeo.

Hvala deco.

Predstavu izvode učenice i učenici III Beogradske gimnazije. Moja žena koja je profesor u Trećoj i koja je gledala reprizu predstave u Bitef Teatru, mesecima pre toga mi je pričala o projektu koji su vodile i oko kojeg su se zdušno angažovale, njene koleginice profesorke Srpskog jezika Jelena Kručičanin i Biljana Bogojević u saradnji s profesorom Istorije Milošem Bajlovskim. Za projekat/predstavu, dramaturško uobličavanje i režiju, uspele su da zainteresuju eminentne sestre Jelenu i Milenu Bogavac. Uz još izuzetnu posvećenost, pročavanje i istraživanje tog, kako reče Ivanji, Vremena Zla, posetama Starom Sajmištu, Topovskim šupama, logoru Buhenvald, pričama iz istorije ili bolje, života njihovih porodica, naglašenom  insistiranju da svi znaju ko je bio Hitler a niko ne zna ko je autor Povelje o ljudskim pravima OUN, ta divna deca, te devojčice i dečaci, energično, bez dlake na jeziku, strastveno ali sa merom, optužujući i sebe ali pre svega starije, za ZABORAV, busanje u šuplji patriotizam, brisanje iz pamćenja i udžbenika Vremena Zla, u prošlu sredu u Muzeju Istorije Jugoslavije, učinili su da se od samog početka predstave naježim, da mi srce zalupa kao ludo, da suze počnu da mi teku i slivaju se niz obraze, tokom cele predstave!

I ja sam kao i Ivanji zahvalan toj divnoj deci na iskrenoj i otrežnjujućoj predstavi u koju su uneli svoje mlade duše ali još jednom moram da pomenem profesorke Jelenu Kručičanin i Biljanu Bogojević, profesora Miloša Bajlovskog i naravno nezaobilazne sestre Bogavac, na njihovom skoro jednogodišnjem trudu i posvećenosti!

Hvala vam svima!