6662

Kada smo skinuli uniforme 1999. i sreli se posle tri meseca Prijatelj reče jednu rečenicu: Osvestićemo se tek kada se pogledamo u ogledalo i onome tamo kažemo šta imamo. Kada se suočimo sami sa sobom i prestanemo da tražimo izgovore.
O brojevima ne vredi raspravljati. Koliko je ljudi ubijeno? Mnogo, previše. I jedan ubijeni je previše. Ubijeni su ljudi. Zbog toga što su ljudi. Isti kao i ti i ja.

I ubice su isti ljudi kao ti i ja i to su radili u naše ime. Ne vrede opravdanja da im nismo dali ovlašćenja. Oni su smatrali da to rade za nas. I ubijali su ljude. Previše su ljudi ubili. Vreme je da pogledamo u to ogledalo.

Zašto  7000?

Zbog ogledala.

Zbog sebe, zbog svih mojih.

Zbog ubica koji smatraju da je potrebno da im budem zahvalan.

Zbog glasa koji ne želim da izgubim zabijanjem glave u sopstvenu pozadinu.

Zbog toga što ne želim da budem ono dete koje misli da će zlo otići ako stavi ruke na oči.

Zbog toga što kada idete iz Bratunca ka Srebrenici i pratite glavni put ulazite u gradić , prođete kroz uglavnom pusto mesto i vraćate se na glavni put ka Bratuncu. Tačnije, kada 'od kuće' krenete ka Srebrenici vraćate se 'kući'

P.S. I još mnogo razloga. Pomenuću dva:

Zbog toga što direktorka Doma kulture Srebrenica opisujući grad govori o periodu do 1992. i o periodu posle 1995. ono između ne postoji. I zbog toga što je, sa osmehom koji obično upućujemo naivnom detetu, beogradskom novinaru objasnila da je sam Dom kulture oštećen 'kada smo rušili džamiju' poslednju u , nekada većinski muslimanskom gradiću.

I zbog onog lika koji tvrdi da je učestvovao u ubijanju ali da ga svi mrze zbog toga što ga Hag neće ni za svedoka. Hteo je i da prebije novinara kada ga je pitao 'zašto je pobijen toliki svet' kada se u sam grad nije vratilo bar dve trećine predratnog stanovništva.