Budućnost| Društvo| Gost autor| Literatura| Muzika

The show must go on!

nurudin RSS / 18.05.2015. u 15:18

Марко Шелић, Напет шоу, Лагуна, Београд 2015.

 

 marcelo%20yt%20prt%20sc_1385582695_672x0.jpg

Када се осамдесетих година прошлог века на просторима СФРЈ јавио нов уметнички израз, таласи незадовољства најпре су се излили у Београду и Загребу, показујући став још једне у низу изгубљених генерација, која свој доживљај света изражава иронијом и презиром. Етаблирана уметност извргнута је руглу. Урликом и криком оглашавали су се пробуђени, незаведени сјајем лажних обећања о будућности која само њих чека да би постала светла. Време је показало да је и овај талас осеком у историју однео неке од предводника, док су преостали свој некадашњи крик претворили у вапај и молитву.

Нажалост, прича о једном времену на овом простору свакидашња је јадиковка, јер се овде мало тога мења: прича о прошлости препричава садашњост и прети да се обистини као завештање у будућности. Простор у коме смо, физички и духовни, празнином својом условљава ефекат еха којим се временски удаљени дозивамо и напети чекамо.

Давне 1981. године, редитељ Миша Радивојевић је једном урбаном причом у сада већ култном филму Дечко који обећава, изразио ангажован став и обрачунао се са свим што је младима наметнуто. Случај комедијант, иронија судбине или визионарство уметника подругљиво су истурили средњи прст у лице свима који су у имену и презимену главног јунака препознали знак онога који се чека „Ја сам Слободан/ Желим бити слободан!“, узвикује главни јунак, кидајући рифове на гитари. Без стилизације, не улагујући се публици, дечко који обећава постаје симбол непристајања. У сировом изражавању емоција, подршку му пружа постава Шарла акробате. Наступ се, нажалост, неславно завршава, јер је публика малобројна. За слободе које би да освоје и јунак филма и бенд, потребна је већина, а она је увек, када су прогресивне идеје у питању, на другој страни. Изгледа да је одабраних мало, нишчих духом више ‒ њихово је царство земаљско.

Свe горепоменутo, истргнутo из контекста историје, може се довести у везу са најновијом књигом Марка Шелића Марчела Напет шоу, јер многозначно осветљава и контекст времена у коме његова књига настаје, и бунтовни став који собом носи и назначене проблеме са којима се аутор изнова суочава. Књигоалбум Напет шоу пример је синкретичког представљања уметничког израза кроз фрагментарну форму која минијатурама у брзом смењивању представља савремени свет у коме се живот у парчад распада пред разбијеним огледалом наше свакодневице. Без сујеверја, предрасуда и позе, кроз приче о песмама које су се нашле на најновијем музичком албуму, Шелић представља стваран свет око себе и свет којим се окружује. Охрабрује чињеница да није сам, јер саговорника у књизи и сарадника на албуму не мањка. Уз текстове Шелићавих песама смењују се приче и фотографије њему драгих људи. Коментари Кокана Младеновића подршка су аутору у освајању слободе уметничког изражавања. Како се у свету намргођенох и бездушних никоговића осмехом и духом постаје неко сазнајемо из Шелићевог портрета господина Мише Блама и песме „Шанкеру“. Из делова разговора са Пером Јањатовићем који прате песму „Мук“ откривамо узроке стања у нашој рок-музици. Феномен представљен у песми „Лаж“ подстицај је за различите друштвене анализе. У једној се Павле Зорић „бави екстремима, који су производ реалних системских грешака, те као врх леденог брега штрче и упозоравају нас на коначан резултат деценија јавашлука оних који су једном заувек заменили Хипократа хипокризијом“. У другој афористичар Далибор Ђорђевић закључује да у систему обезвређених вредности они који у инат Сизифу потерају камен уз брдо, на врху схвате да су дотакли дно. Такве је давно опевао Штулић! Коментаришући „Химну маршала Мита“, колумниста Дража Петровић резигнирано тврди да ће Нушић заувек остати наш савременик. Коментари Милана Цолића, Владана Беаре, Еленe Крсмановић, Ђорђа Миљеновића, Дејана Стојиљковића, Владе Кецмановића и других којима напетост отворених тема не даје мира употпуњују слику света у књизи. Разговор о књижевности и музици који Шелић води са Миком Пантићем и Давидом Албахаријем у књизи отвара поглавље о љубави. О њој на различите начине говоре три Шелићеве песме: „Тунел“, „Типично“, „Компликовани“. Песма „Баба“ тематски се не надовезује на поменуте. Међутим, на путу сазнања у каквом окружењу живимо, она представља прелаз из црнила ка различитим нијансама сивила. Нису све песме набројане, нити сви фрагменти коментарисани. Нешто остаје да изненађењем заведе, одушеви или разочара. Само једна песма са албума нема свој кометар у књизи. Зашто је тако, остаје на читаоцима да одгонетну. Поента и није да све и свима буде јасно, над нечим треба да се замисли. Неко.

Можда ће садржина Марчелових песама звучати познато, али оригиналност по сваку цену не значи нужно и квалитет, те у ишчитавању назиремо мисли Милана Младеновића, Штулића, Које, Цанета и других аутора, али и Шелићев став да се у животу и уметности свему знају и узрок и порекло и намена. Прећуткивање поменутог подваљивање је лажи, дозивање туђих мисли проверање је истине у новом контексту. Истина је да Шелић критички представља свет без идеализације, истинито је и његово умеће да у томе достигне патос. Истина је и да мало истине има у свету, много више истина о свету. Истина је свеприсутна  и истине нема. Постоји само игра њеног разоткривања у шоу-програму пуном напетости. Напета је прича о људима који не верују у Идоле, јер они знају да изневере оно што су некада били. Напета је атмосфера у којој под маскама глумаци пресвлаче костиме обесмишљавајући све у шта публика верује. Напета је прича о уметности без ангажмана, јер, у Шелићевом случају, компромиса са тим нема - уметност је позив на изражавање става, начин да се буде посебан, свој. Напет је и Шелићев уметнички израз - у ходу по танкој жици балансира између језгровитих форми афоризма у поетском или прозном облику.

Све је напето, сви су напети.

Коме се теме представљене у Шелићевим песмама учине вулгарним и црним, у ружичастом свету наћи ће и вулгарније и црње. Коме засмета суптилност савремених лажи, неће му сметати грубост вечитих истина. Ко пред насиљем и простаклуком окреће главу и затвара очи, ко се пред неправдом повлачи и нема храбрости да се суочи са истином, никада неће постати мапет и неће разумети ко су. За мапетовце, понижене, скрајнуте, обележене, за оне који се нису снашли и оне којих се други стиде, за оне које будућност не чека, јер ни садашњост их не воли, за такве је Напет шоу могућност да чују глас који их брани и ретка прилика да виде да није све изгубљено.

Незахвално је коментаристи Шелићево дело. Оно позива на отрежњење, буђење, активизам. Ићи против тога значи живети у лажи, сновима, чекати. Управо због тога свака замерка која се може упутити аутору и књизи постаје аргумент који себе обара.

Док се не спусти завеса, шоу траје. Смењују се глумци и њихове приче о животу, уметности, идеалима, приче о ономе што смо, а не желимо да признамо. Не мења се само укус пелина у устима док откривамо истину стихова „И као да је било некад, и као да је било ту...“

Коме се рефрен песме не допада, нека затвори очи и ужива у мраку.

 Владимир Мичић

 

napet-sou.jpg

 


 

 



Komentari (2)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

angie01 angie01 15:23 18.05.2015

,

Marcelo

nurudin nurudin 15:26 18.05.2015

Re: ,

Мој избор! ;-)

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana