STIŽE LI VELIKI BRAT NA MALA VRATA?

Piše: Rodoljub Šabić

Kako stvari stoje, u neko dogledno vreme mogli bismo dobiti Pravilnik o zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i tehničkim zahtevima za ispunjenje obaveze zadržavanja podataka o elektronskim komunikacijama
Već samo "ime" Pravilnika, a i odredbe Zakona o elektronskim komunikacijama (ZEK) na osnovu kojih se donosi govore da se radi o "tehničkom " aktu čiji je zadatak da uredi samo tehničke uslove za ostvarivanje zakonskih odredbi kojima se, u skladu sa Ustavom, predviđa mogućnost odstupanja od ustavnih garancija tajnosti komunikacija. Pravilnik, dakle, treba da uredi pretpostavke, tehničke i logističke, koje operateri treba da obezbede radi efikasnog ostvarivanja zakonskih odredbi o „prisluškivanju" i za pristup tzv. zadržanim podacima, o tome ko, kako, kada, koliko dugo, kojim sredstvom i sl. je učestvovao u elektronskoj komunikaciji.
Ja sam, razume se, predlog ovog akta čitao, pre svega, kroz prizmu čl. 42 Ustava Republike Srbije koji propisuje, da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje zakonom. Dakle, minimum pitanja koja moraju da budu uređena zakonom jesu: svrha obrade podataka o ličnosti, vrste podataka o ličnosti, način korišćenja podataka o ličnosti i rokovi njihovog čuvanja. Uređivanje ovih pitanja podzakonskim aktom je neustavno. Podzakonskim aktom mogu se uređivati samo tehnička pitanja u vezi sa obradom. Shvatanje poverenika da validan pravni osnov za obradu podataka o ličnosti ne mogu predstavljati podzakonski akti inače je i potvrđeno odlukom Ustavnog suda Srbije, br. I Uz-41/2010.
Polazeći od toga, među više interesantnih, bilo je nemoguće ne primetiti da Predlog pravilnika (u čl.16.) predviđa jednu zaista delikatnu „novinu". Reč je o obavezi operatora da omogući prenos podataka o svim mobilnim uređajima koji su se pojavili na određenoj geografskoj, fizičkoj ili logičkoj lokaciji.
Ova "obaveza" operatora nužno otvara niz pitanja.
Za početak, da li se radi o prenosu podataka u realnom vremenu ili bi podatke o pojavljivanju svih mobilnih uređaja trebalo uskladištiti i čuvati do trenutka podnošenja zahteva nadležnog državnog organa?
Naravno, mnogo je važnije šta zapravo znači „su se pojavili"? Prema ZEK (čl. 129.), operator nema obavezu zadržavanja podataka o prisutnosti mobilnih uređaja koji nisu korišćeni za komunikaciju, nema obavezu čak ni čuvanja podataka o pozivima koji su pokušani a čije uspostavljanje nije uspelo.
A to „su se pojavili" očito može da podrazumeva i mnogo, mnogo više. Recimo, pozicioniranje korisnika koji nisu, niti su želeli da ostvare komunikaciju a „pojavili" su se na određenoj geografskoj, fizičkoj ili logičkoj lokaciji? Ako je tako, na mala vrata u naš pravni poredak ulazi nešto što snažno asocira na famoznog "Velikog brata." Radi se o izuzetno robusnoj i izuzetno delikatnoj i po privatnost vrlo opasnoj obradi podataka o ličnosti. I to obradi koja u ovom trenutku nema svoje uporište, ne samo u ZEK, već i u drugim zakonima, uključujući tu i Zakonik o krivičnom postupku. Reč je, dakle, o nečem što podrazumeva i potencijalnu i realnu mogućnost direktne ili kolateralne povrede privatnosti velikog broja korisnika elektronskih komunikacionih usluga u vidu sistematskog praćenja njihovog kretanja.
Sistematsko praćenje miliona građana preko praćenja „prisutnosti" njihovih mobilnih aparata je i etički i pravni problem, koji se nipošto ne sme potceniti, niti se sme i može rešavati nekakvim podzakonskim aktima, niti nejasnim odredbama, bez obzira na njihovu pravnu snagu.
Ovakav Pravilnik ne treba donositi. On treba da bude povod za otvaranje široke javne rasprave o novom ZEK-u, aktuelni i inače ima mnoge nedostatke. U javnoj raspravi suočavajući sve relevantne argumente, ne mistifikujući one tipa „pa tako je u mnogim drugim zemljama", treba artikulisati rešenja adekvatna potrebama borbe protiv kriminala i terorizma, ali i zaštite ljudskih prava u našem realnom okruženju. Dajući pritom primat, bar ja tako mislim, ovom drugom.