У суботу увече избацим сина из куће, пардон, "изведем га на пут".. и он тим аутопутем ( најзад) крене ка својој срећној будућности а ја се вратим у Београд да да'нем душом од празника и гостију....притом, све време сам имала осећај да ме продао за добру шницлу чим је у комшилуку открио "супер ресторан" где се слизао са власницом - куврицом, и где му је било слађе да једе...док сам се ја изједала од бриге шта ће моје дете јести док сам ја овде у Београду.
Ја сам код бака Милице, наше даље рођаке којој неко време треба брижна душица да је успори. Тетка Милица је дивна стара бакица, ( род смо али компликовано би било објаснити), невероватно живахна и брза, што је платила ломом кука пре годину дана ( што је супер излечено) и сад јој само треба кочница, неко ко би је опоменуо да не јурца по стану ни по улици јербо је четири лома заиста много за њене године ( 88, рука два пута, нога и кук).
Састао се конзилијум фамилије, утврдимо да ја немам кога да мазим и пазим и патим због тога, деца су одлетела из гнезда, а она таман добија неког кога ће покривати да не озебе кад поподне прилегнемо да се "одморимо" од ручка....и на кога ће излити непресушну мајчинску љуббав....и ето нас две саме у стану.
Мој синак нас је оставио у добром здрављу и кренуо на пут, па сам јуче током целог дана са њим повремено, путем " вајбера" контактирала да чујем докле је догурао на путу. Читам блог повремено,
лежим и одмарам...и тако до увече.
Дође време и за спавање..ми у пиџамама, ја куцкам по сокоћалу а тетка Милица дрема...пришло десет
сати.
Чјемо куцање по вратима и кратко цин, звоно али врло тихо.
То је Зорка, каже тетка Милица, сигурно је она...( њена " исписница" ниска растом па не може да дохвати звонце, обично куца) ....неће бити да је она, кажем, у ово доба она сигурно спава.
Дођем до шпијунке али ништа се не види, све је потпуно црно (чује се неко испред врата, гребање, куцкање..) ....мене најежи мисао да и оно гледа у мене, и да наше очи прислоњене на шпијунку дели само
дебљина врата.
Обично није мрачан ходник, виде се, осветљени светлом са улице кроз светларник, бар она два фикуса које је комшиница прекопута изнела на ходник....сад се не види баш ништа.
Кажем да нећу отворити јер не видим ко је...али тетка је узнемирена, сигурно је Зорка, можда јој нешто треба? Креће да она отвори врата и ја је престижем, ја ћу да отворим.
Откључавам и отварам крило до пола...одједном у ходник стана нахрупи човек. Изненађена сам и одступам један корак што њему даје простора да уђе. Не познајем га и по смраду неопране одеће закључујем да није од "наших".... не капирам "све" у секунди као у филмовима....али капирам следеће секунде.
Држим чврсто врата левом руком а десну му целом шаком стављам на груди и почињем да га гурам напоље....он се не да, гура се да уђе....ја полугласно говорим "изађи, изађи...изађи" и гурам све време колико год могу. Гушамо се на вратима, али како сам направила препреку од врата и мог тела он не може да прође, ходник је узан и он нема где. Упро је леђима у оквир врата и ту има добар ослонац док је иза мене празан простор и преплашена старица. Свесна сам да га ОДМАХ морам избацити док траје ефекат изненађења...ако се прибере ко зна шта би било.
У једном тренутку осетим да он не стоји добро, кад се премештао није ухватио равнотежу и ту грунем свом снагом ...избацим га и затворим врата...закључам.
Иза мене разрогачених очију стоји Тетка - шта то би?
Кажем да је човек вероватно погрешио стан, да је пијан и да је отишао. Није мирисао на алкохол и био је некако чудан, од чега не знам.
Смирим ја њу....али и она и ја чујемо поново куцкање и чангљање по вратима, он није отишао, не одустаје.
Дођемо обе до врата и Тетка оним слабашним гласићем подвикне "Идите од наших врата, зваћемо полицију".... дама у свакој ситуацији, и разбојнику персира...дошло ми је да се смејем али то ћу после.
Утврдим да уопште не знам број полиције а и ко би њих дочекао ако је ово неки вешт и брз напасник, могао би да уђе за два минута....него позовем телефоном баш ту исписницу моје Тетке....уздам се да су јој синови код куће.
Тако је и било...у две речи објасним ситуацију и њих двојица дотрчаше из суседног улаза до наших врата за двадесетак секунди.
Чујемо гушање испред врта, видим кроз шпијунку упаљено светло у ходнику....откључам да бар видим тог разбојника јер док смо се гурали нисам га загледала у лице....и видим како га ова двојица комшија "сендвич захватом" спроводе између себе до степеништа док се он буни и отима...каже ништа он није урадио, он је породичан човек, има децу.....гурају га низ степениште...отварају се сва комшијска врата...избацују га из зграде али он неће да оде.
Страхују да ће се он вратити и кажу да зовем полицију јер он упорно неће да одступи и оде, све време се правда и куне да он није ништа згрешио.
Добијам полицију, опишем случај и баш да крену а долази комшија и каже да је овај отишао....заждио је када је у зграду ушао млади комшија врата до врата са нама, и кад је чуо шта се десило зграбио га и страшним гласом запретио да ће га поломити "што плаши бакице по његовој згради"!
Онда су све комшинице онако у пиџамама дошле код нас да чују из прве руке шта се десило....и ту настаје онај пиџама парти из наслова....до ситних сати и у детаље. Разишли смо се иза поноћи.
Повремено бих бацила поглед на ходник, иако је у мраку сасвим лепо се виде они комшијски фикуси што значи да је он нечим ( шаком) покрио нашу шпијунку?
Јутрос чујем да нико и није осетио задах алкохола од њега, само смрад одеће...па и то отпада као изговор за цео овај циркус.
Нисам се уплашила, нисам имала времена...једино се јежим од чињенице да смо се ми гурали и гушали у заглушујућој тишини, ништа се осим мог тихог "излази..излази.." није чуло...и нико на целом спрату није имао појма да се код нас нешто догађа док нису приспели спасиоци из суседног улаза и направили галаму.
Ето сад и ви знате како лако човек може да настрада.
Сад све комшике знају, код нас само са најавом, личном картом и узорцимс ДНК у кесици, уместо кафе.