Можда нисам ја тај који треба да пише на ову тему. Јербо, ствар може да испадне сасвим претенциозна. Нисам ни први који начиње ову тему. Но, листајући "Правопис српскога језика" Матице српске баш у тренутку кад ми у приватној поруци од пријатеља стиже једно разочаравајуће "поДпуно се слажем", једна ми је мисао прошла кроз главу: зашто ова значајна књига нема своје издање тамо где је најпотребнија - на интернету? Признајем да би мом пријатељу било неупоредиво мучније да, ако је и имао дилему у вези са гласовним променама (које сви с времена на време имамо), одговор потражи на једином правом месту, у књизи. Прво, можда нема књигу. Друго, можда му није при руци иако је има. Треће, можда му је напорно да је претражује на превазиђен начин. Даље, у 2015. години, у земљи Србији, далеко је већа шанса да ће оставити писани траг негде на интернету, у брзини, него на неком папиру, полагано, уз проверу лектора и коректора. Логично се онда намеће питање: да ли користимо модерне технологије адекватно? За који нам је мој интернет, и Гугл, и на крају крајева, рачунари и информатика уопште?
Израду поменуте важне књиге финансирало је Министарство науке Републике Србије, штампање је омогућило Министарство културе Републике Србије. Дакле, није неко комерцијално издање, већ нешто од важности за све грађане. Може бити да постоји електронско издање, а да ја то не знам. Но, то и даље није одговор на моје питање. Јер сврха интернета је, по мени, у томе што је то идеална платформа да систематизује знање и стави га на располагање свима једнако, на месту где им је најзгодније, дакле у интернет претраживачу, да не кажем - браузеру. Тако би сасвим интуитивна и логична претрага "подпуно или потпуно" могла да води на најбоље и најрелевантније место по одговор, без лутања по блоговима и форумима, штедећи бајтове, живце и време. Напомињем да је ситуација са књигом правописа специфична јер његову израду плаћају сви грађани кроз порезе, а њега израђују установе под окриљем државе. Нема никаквог сукоба интереса на видику. У наслову поменути Гугл има скениране књиге које нису чак ни његове, доступне су за електронску претрагу са било ког места на планети иако нису све доступне за преузимање.
Сад то отвара много шире питање које превазилази грађане Србије. И опет гласи: који ће нам мој интернет ако садржај на њему није поуздан и лако доступан, чак и када тема није спорна? Ако не може да превазиђе недостатке које имају књиге на путу просветљења. Да ли су праве информације заиста доступније на интернету ако су затрпане гомилом смећа које прави шум? И не мислим ту само на видео клипове са мачкама. Да ли та сфера интернета треба да буде препуштена слободном формирању информација или треба да буде активно подржана од стране кредибилних институција? Да ли, рецимо, Википедија треба да остане пројекат ентузијаста или одговарајуће независне институције сваке земље могу да се умешају и ставе свој ауторитет иза ње, као пројекту од општег значаја? То наравно неће спречити људе да дају своје мишљење о вакцинисању, генетички модификованој храни, пореклу нација, итд. али би могло значајно да умањи количину ђубрета које Земљом кружи држећи онај њен најнеразвијенији део популације у заблуди да је знање ту, на дохват руке, на Гугл Универзитету. И како је на крају, право да оставиш свој дигитални траг ма како штетан био надјачало потребу човечанства да се тачно информише и образује?
Активно учешће кредибилних установа и појединаца је оно што би могло бити урађено за почетак, без неких великих правно-друштвених вратоломија и револуција. Следећи корак би био редефинисање ауторских права и глобална доступност научних сазнања.