Srbija - zemlja izlazećeg Sunca

Prošle nedelje procvetalo je drvo šljive. To je trenutak na koji japanski pesnik čeka čitavu godinu kako bi napisao svoj haiku. Prošle nedelje obeležili smo 16. godišnjicu NATO agresije. To je trenutak na koji Srbi čekaju čitavu godinu kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo svetom.

Mi, kao kolektiv, u svoj smo genetski kod uneli ideju svetske zavere čije smo najveće žrtve, kao da smo proizvod dnevnika Mire Marković. Srpski kompleks žrtve posledica je kompleksa superiornosti bez realizacije. To je naš kolektivni izgovor za neuspehe i alibi za nečinjenje. Umesto da pomerimo guzice i uradimo nešto, kukamo o nepravednom svetu. Ako smo dovoljno glasni, imamo utisak da smo nešto važno uradili za sebe.

U suštini, ne bojimo se mi sveta. Bojimo se samih sebe i svoje sklonosti ka zaboravu, pa svakog 24. marta s ogromnom strašću proklinjemo svakog "ko bi da zaboravi naše žrtve". Bojeći se sebe, koristimo taj datum kako bi ritualno ponavljajući svoj anti-NATO zavet izvršili pročišćenje svojih grešnih misli o tome da ćemo nekada postati punoletni stanovnici Sveta.

Mržnja koju prosečni Srbin gaji prema EU podsvesni je strah od sopstvene odgovornosti. Ljubav koju gaji prema Putinu podsvesna je želja da zadrži pravo na tutora. To je želja da se zadrži status quo u odnosu na vreme kad je o našem životu odlučivao neko drugi... Tito, pa docnije Sloba. Odakle nam dokaz da je to najbolje? Pa pogledajte haos koji nam je donela demokratija, pogledajte ratove u kojima nismo učestvovali, a jesmo stradali. Pogledajte suđenja našim zločincima koji su u stvari heroji, pogledajte kako su prosperirali "ustašoidni Hrvati", a kako "genocidni Šiptari", koji su nas očistili s vekovnih ognjišta. To što mi Srbi nismo otkrili zbog čega smo toliko važni da bi se protiv nas ujedinila sva pamet i vojna sila sveta, to ne znači da našu bitnost nije otkrila armada srpskih neprijatelja.

Značaj obeležavanja početka NATO bombardovanja svakako jeste u tome što se tog dana sećamo svih nevinih žrtava i odajemo im poštu. I civilima stradalim kao "kolateralna šteta" i vojnicima koji su časno obavljali dužnost braneći svoju zemlju. Međutim, to je dan kada bi odgovorna i ozbiljna nacija potrošila barem nekoliko minuta u razmišljanju o sopstvenim greškama, o lošoj i neodgovornoj politici koja je šest i po miliona svojih građana dovela u opasnost da ih neko zasipa bombama.

To je naposletku i dan kada bi ta ozbiljna i odgovorna nacija razmislila o svom daljem putu i o tome šta treba da preduzme kako se katastrofa od pre 16 godina nikada više ne bi ponovila.

I onda bi posegla za tuđim iskustvom. Zemlja u kojoj pesnik godinu dana čeka kako bi opisao lepotu trešnjinog cveta 1945. bila je u razmaku od samo četiri dana razorena kao nijedna druga u celokupnoj istoriji sveta. Radioaktivnost koja je nama ostala kao posledica NATO bombi, ravna je onoj koju primimo kad nam zubar snimi umnjak u poređenju sa zračenjem kome su bila izložena japanska deca. Ali samo ona koja su preživela direktno dejstvo razarajućih atomskih bombi s nadimcima "Mališan" i "Debeljko".

U sledećim decenijama, Japan nije gubio vreme na samooplakivanje i samoobmanjivanje o tome kako je svet u zaveri protiv njega. Uspeli su da pobede sebe. Da pobede svoje greške iz prošlosti, da pobede želju za osvetom. Bavili su se sobom. Iskoristili su fanatičnu marljivost svojih ljudi i digli se iz pepela do mesta jedne od najbogatijih, najuspešnijih i najpoštovanijih zemalja sveta.

Umesto da lamentiraju o svojim neprijateljima, pridružili su im se, uzeli od njih sve najbolje i u mnogome ih prevazišli.

Što i mi to ne bismo mogli? Zašto Srbi ne bi od Japanaca naučili kako se od zadušne babe narikače postaje samuraj koji poraz pretvara u pobedu? Što mi ne bismo od zemlje depresivnih i mrzovoljnih postali Zemlja izlazećeg Sunca. Šta nam stoji na putu? Mislim, šta osim nas samih?

Objavljeno u Našim Novinama 28.3.2015.