Marka Žvaka prkosi običnom

sweet64

Najpribližniji odgovor je da je pakovanje Orbit žvaka prodavanih na ulici oduvek vredelo manje-više jednu nemačku marku

Meni je nešto ostalo u maglovitom sećanju da je taj izraz nastao kad su D&D anketirali malog Roma na ulici pa mu ponudili žvake a on po principu - koje su ti marke farmerke, nepoverljivo pita a koja je marka žvaka...

ovo je nezaboravno ...specijalno vaspitanje

ovako zamišljam triple n-a, maksimovića i uroša
ovaj prvi, urbani, je maksimović
ovaj frik u sredini - uroš
i za kraj, huligannn

bio je ukras beograda
na 3,17

Jedni smatraju da Haj Spirit fenomenalno brzo dolazi do suštine a drugi da je nikad i ne napušta.

Onda sam petnaest meseci proveo u JNA (sanitet - Trebinje & Bijeljina), a ne dugo od kad sam se vratio, desio se saobraćajni udes koji je Đole
preživeo na čistu sreću. Kao što ga je, uostalom, na čistu nesreću doživeo. Prelazio je ulicu Maršala Tita* (van obeleženog pešačkog prelaza), stigao je do polovine, kad je ortak za volanom taxija, prolazeći mu iza leđa, viknuo "Ćao, Đole!", ili nešto u tom stilu. Đole se okrenuo da otpozdravi, ali nije prestao da korača, samo još jedan korak, i našao se ispred BMW-a iz suprotnog pravca i u punoj brzini. Ili Audija...
Kako bilo, leteo je dvadesetak metara, a onda je još toliko odskakao i kotrljao se po asfaltu.
Jedva su ga spasli. Ležao je na Banjici mnogo meseci. Uradili su mu gomilu operacija. Međutim, kad se približilo leto a Đole shvatio da hirurzi, ne da ne nameravaju uskoro da ga puste, već, naprotiv, da će tek sad da ga rade - da će prvo da mu polome i ponovo nameste neke nepravilno zarasle kosti (na ruci), a da će potom na nozi (koja mu je posle skidanja gipsa ostala kraća), primeniti novu, rusku, dugotrajnu i krajnje bolnu metodu istezanja - on je (sa rukom u gipsu) pobegao iz bolnice da se u nju nikad vise ne vrati.
Time, po mom dubokom uverenju, on čini još jedan sudbonosan korak, ravan onom koji ga je umesto na drugu stranu ulice smestio u bolnicu. U
strahu za sebe, između tela i duha, on odbacuje (brigu za) telo i odlučuje se za duh, on SEBE prepoznaje u DUHU, istom onom koji će i Fleka kasnije prepoznati (& pružiti mu priliku, dati mu ime i promovisati ga - što je već history).

U to doba pocinje oko Đoleta da se širi, da tako kažemo, specifična aroma, provokativna, prepoznatljiva, domaća, aroma koju nije svaki nos mogaobda podnese, niti um da pojmi - aroma haj spiritizma. Ko je imao priliku da Đoleta upozna ili ko je odslušao barem jedan shishmish sa Haj Spiritom u timu, zna o čemu je reč. Ko nije - neka pita one koji jesu.
Đole je, sa širenjem haj spiritizma, i sam nastavio da se usavršava, u čemu mu je iskustvo klošarenja veoma koristilo. Malo po malo, razvio je i
usavršio čisto duhovnu veštinu, baziranu na koncentraciji, pažnji i (samo)kontroli nivoa adrenalina - veštinu verbalnog duela (u kojoj je bio i ostao neprevaziđen). Malo ko je mogao ravnopravno da mu "stane na crtu". Njegove lucidne sentence bez ijedne suvišne reci, neočekivani logički obrti, (beogradski) sleng koji se neretko baš tada i rađao, a svakako i intenzitet njegovog napuklog glasa - sve to toliko zbunjuje da su retki oni koji su i posle prilično vremena, kad je "duel" već odavno bio izgubljen, uspevali da izmozgaju repliku kojom bi mu parirali. Majstor, nema šta. Ako može u tri reči, on kaže u dve. Kao da je (duhovni) rođak velikog haiku-pesnika Šikija, koji je držao da je u umetnosti sve bez čega se može - suvišno.
Ovo već zaslužuje da bude ilustrovano primerom iz života, tj. uspomenom, sa čime ću i završiti. Za sada.

Beše dakle zima 1993... era kali(ranja)-yuge... inflacija... radio sam k'o crnac od 9-18h... u klasi Koke Jankovića i vešernji akt kod Mrđana Bajića... bio sam u bedari... nije se video kraj sranju u državi... ne bejah se nasmejao danima... a tog utorka oko dva ujutru... u sobi ledara... mrtav umoran ne mogu ni da spavam... pa slušam B-92... zombi javi se... onda krkljanje dahtanje frfljanje škripanje... Haj Spirit priča vic...

"Bako, bako, zašto imaš tako velika usta?"
"Zato što je tvoj deda imao mnogo debeo Qrac!"
... bilo je mnogo smešno...

Dr. Agan