Pravosuđe vidi svetlo na kraju tunela

Kažu da je razlika između lošeg i dobrog advokata da loš slučaj može da razvuče na nekoliko godina dok dobar može da ga razvuče još duže.

Verujem da bi mnogi od vas ovaj poznati vic primenili na čitavo srpsko pravosuđe. Ali, mada stanje nije ružičasto, ima nekog svetla na kraju tunela.

Na ovaj zaključak upućuje izveštaj nazvan Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji, koji su nedavno uradile i objavile moje kolege.

Izveštaj je pokazao da verovanje kako Srbija nema dovoljno sudija nije tačno. Ona čak ima previše sudija: odnos broja sudija prema broju stanovnika je gotovo duplo veći nego u Evropskoj uniji (EU), sa preko 39 sudija na 100.000 stanovnika. Zbog toga je broj predmeta po sudiji u Srbiji skoro upola manji nego u EU a manji je i nego u većini susednih zemalja. Uprkos tome, sudije, tužioci i ostali radnici u pravosuđu kažu da su prezaposleni i opterećeni.

Razlog tome može se naći u načinu upravljanja sistemom, koji ne omogućava pružanje valjane usluge. Zato se ovaj izveštaj bavi problemima sistema i mogućim rešenjima.

Važan sistemski problem je način alokacije sredstva. Naime, planiranje budžeta ne uzima u obzir potrebe pružanja usluga, nedavne reforme, niti želje Srbije za članstvom u EU. Planiranje sredstava nije dobro koordinisano. Još gore, umesto koordinacije često postoji konkurencija korisnika raznih izvora sredstava. Rezultata toga je niska produktivnost i činjenica da pravosuđe građanima (i zaposlenima) daje manje nego što bi moglo s obzirom na usložena sredstva. S obzirom da situaciju sa budžetom, pravosuđe treba da nauči da pruža „mnogo više sa manje" kroz bolje planiranje i koordinaciju u dodeli sredstava i izvršenju zadataka.

Drugi sistemski problem je što se ne uzima u obzir rezultat rada svakog suda, tako da nema podsticaja sudova da rade bolje. Prema međunarodnom iskustvu, bolje upravljanje i nagrađivanje sudova koji su bolji kao i plan poboljšanja rada onih koji zaostaju daje dobre rezultate.       

Dobra vest je da su neki sudovi, mimo svih očekivanja, unapredili produktivnost poslednje tri godine. Nekoliko sudova - često van Beograda, kao Osnovni sud u Subotici i Osnovni sud u Vršcu - sjajno posluju prema mnogim pokazateljima. Na žalost, taj uspeh je često rezultat ličnih inicijativa koje nisu priznate, a ne deo sistema. Primena onoga što oni rade na druge sudove je jednostavna i ne košta mnogo, zar ne?

Izveštaj, između ostalog, predlaže uvođenje standarda za rutinske slučajeve, kao što su isti obrazci za jednostavne slučajeve. On zagovara i zakazivanje sušenja u kraćim rokovima, uključujući i rad  tokom celog dana.  

Analiza ukazuje da prosečan građanin ne može sebi da priušti sudski proces, uglavnom zbog visokih advokatskih i sudskih troškova. To naročito važi za siromašne. Prema Svetskoj banci, ovi problemi odvraćaju i investitore i loši su za poslovnu klimu. Dve trećina firmi u istraživanju kažu da je visina troškova velika ili bar umerena prepreka njihovom poslovanju. Moje kolege, između ostalog, predlažu pojednostavljenje sudskih troškova i standarnu proceduru za njihov otpis kako bi se obezbedilo da i siromašni mogu imati pristup bar osnovnim uslugama.   

Ja vam ovde navodim samo neke od nalaza iz analize (za one koji žele detalje izveštaj je na: http://www.mdtfjss.org.rs/archive/file/Serbia%20Judicial%20Functional%20Review-Full%20Report.pdf [gh1] ).

U svakom slučaju, Srbija u narednom periodu treba da donese niz teških odluka kako bi svoj sistem uskladila sa pravosušem EU, a da pri tome ne troši više. Na sreću, u pregovore o poglavlju 23 Srbija ulazi sa dobrim znanjem - čak boljim nego druge zemlje kad su bile kandidati za članstvo. Dakle, ima svetla na kraju tunela. Ako ima odlučnosti i volje, uskladjivanje sa EU standardima se može dostići.