Šta bi Đinđić danas

Da li bi Srbija bila drugačija da je Đinđić živ?

Na ovo pitanje učesnici tribine "Testament Zorana Đinđića", ako je verovati "Politici", saglasili su se da bi "Srbija već bila članica EU, imala bi jasnu ekonomsku situaciju, reforme bi bile izvršene, a status Kosova i Metohije bio bi definisan".

Ovih dana, na godišnjicu atentata na premijera, u javnosti ne manjka stručnih mišljenja o tome "šta bi danas mislio i radio Zoran". Zajednička odlika im je to što je svako od tih mišljenja nedokazivo. Zasniva se isključivo na tome što je neko bio Zoranov rođak, drugar, saradnik... A saradnici su, sudeći po licima koja se javljaju s mišljenjem, čak i oni koji su se sa Đinđićem slučajno sreli u hodniku zgrade Vlade.

U te slučajne prolaznike ne spadaju učesnici pomenute tribine, zato bi zanimljivo bilo da su Žarko Korać, Zoran Živković i Latinka Perović dali neki argument u prilog bilo koje od teza oko kojih su se složili. Nisam bio na tribini, ali da su dali, bila bi to vest dovoljno senzacionalna da je svake novine objave.

Žarko Korać je istakao da je deo Srbije konzervativan i nacionalistički i taj deo nije prihvatao Đinđićeve ideje o tome da moramo da se menjamo i budemo bolji da bi Srbija bila bolja. U pravu je Korać, ali ako je to tako, i ako je taj deo Srbije veliki, a jeste, to znači da bi Zoran imao otpor kakav su imali svi njegovi sukcesori koji su imali ambicije da nešto promene. Kako bi Zoran savladao otpor te, ako ne većinske, onda polovinske Srbije? Kako bi to uradio sa svojom podrškom koja nije bila velika?

Koliko god mi to ignorisali, ekonomska kriza koja je izbila 2008, bila je veoma realna i ubitačna i za zemlje sa mnogo stabilnijom ekonomskom situacijom od nas. Kojim bi to čarobnim štapićem Đinđić uticao da mi, takvi kakvi smo, iz krize izađemo sa "jasnom ekonomskom situacijom"? Učesnici tribine, imamo li odgovor? Ako imamo, bilo bi korisno da ga čujemo, svi mi, javnost, ali i aktuelna vlada.

Zanima me, dalje, kako Živković, Korać i Latinka Perović znaju da bi reforme bile izvršene? Đinđićeva vlada jeste mnogo govorila o reformama, ali o Đinđiću i njegovim reformskim kapacitetima ružno je govorio ne samo onaj deo Srbije koji je pririrodno protiv, onaj nacionalistički i zatucan, već upravo onaj građanski. Nađite na Youtubu, recimo, snimak emisije "Peščanik" iz februara 2003. Čućete da je Đinđić cenzor, autokrata, lažov i probisvet okružen kriminalcima. Zato se nameće pitanje: kako smo sigurni da bi Đinđić u takvom okruženju i sa takvim tvorcima javnog mnjenja završio reforme Srbije?

Status Kosova, slažu se govornici na tribini, bio bi definisan. U kom bi smislu bio definisan? Ako pratite političku misao različitih ljudi iz Đinđićevog okruženja, jasno vam je da bi ga oni definisali svako na svoj način i potpuno različito. Ako pročitate poslednji Đinđićev intervju, onaj iz "Novosti", videćete da je on razvijao koncept potpuno drugačiji od svojih današnjih tumača. A opet svi smo mi skupa nejaki Uroši u vrtlogu svetskih snaga koje ovaj problem sagledavaju ne obazirući se mnogo na naše koncepte, pa olako izrečena tvrdnja o tome da bi "status bio definisan", jeste, izvin'te me što psujem, izuzetna glupost. Lako je definisati status, teško je definisati dugoročno održivo rešenje koje će stabilizovati region i pomiriti Srbe i Albance. Za takav ishod, koliko god učesnici tribina fantazirali, nažalost, nema lakih i brzih rešenja.

Tumači Đinđićevog političkog testamenta nisu licencirani poznavaoci svete tajne. Đinđićevu političku zaostavštinu treba analizirati ozbiljno. U njoj nema instant rešenja, ali ima pameti, neortodoksnog pristupa, inovativnih ideja koje oslobađaju, prevazilaze tradicionalne sukobe i uče kako postojeću situaciju i realni odnos snaga iskoristiti za opštu korist. U njoj je skrivena mudrost i snaga da Srbija iskorači iz same sebe i oslobodi se okova svoje zatucanosti, bez obzira s koje strane političkog spektra oni zarobljavali Srbiju.

Objavljeno u Našim Novinama jutros