Omnia enim possibilia sunt

Ašenbah naredi starcu u platnenim pantalonama, mornarskoj bluzi i slamnom šeširu, koji je vodio tamo dole nadzor nad kupalištem, da mu iznese sto i stolicu na peskovitu daščanu platformu i udobno se smesti u ligeštul koji je izvukao dalje ka moru, u pržinu žutu kao vosak. Sav u belom, belom odelu, belim cipelama i belom šeširu, ispruženih nogu i ukrštenih prstiju na stomaku, zagledao se u plitku plavkasto sivo smeđu boju mora plaže Lido. Posle pola sata, počeli su da pristižu prvi kupači, otvarala su se i zatvarala vrata od kabina, dečji glasovi i glasovi guvernanti, prekinuli su kao nožem njegovu smirenost i opuštenost. Ustao je, otišao do stola, seo u stolicu, izvadio iz torbe papir visokog kvaliteta i skupoceno naliv pero. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je počeo da piše, pažljivo uobličavajući slova svog ionako lepog rukopisa. U grudima je osećao teskobu iščekivanja. S vremena na vreme, podizao je glavu pogledom tražeći Tađuovu vitku vanvremensku figuru.

Tog dana nebo nad Lidom, nebo nad Venecijom, bilo je prekriveno olovno sivim pokrovom oblaka koji nisu dozvoljavali suncu da se predstavi ni kao svetla mrlja. Nije bilo daška vetra, vazduh je bio zagušljiv, Ašenbah je disao ubrzano, dok mu se znoj ispod belog šešira slivao niz obraze. Ipak nije imao nameru da napusti plažu dok ne vidi lepog mladog Adonisa! Čežnja je kao plima rasla u njemu! I dočekao je! Video ga je kako vukući noge po plićaku, dolazi s leva. Dešavalo mu se da propusti njegov dolazak a onda bi ga uplašeno radostan video u kupaćem odelu sa belim i modrim prugama, samog ili u društvu vršnjaka.

Stop! Viskonti je bio više nego zadovoljan, Dirk Bogard je od prve odigrao scenu baš kako je on zamislio. Zavoleo je engleskog glumca još od filma Španski baštovan i za ulogu Ašenbaha, želeo je njega i samo njega! Hvala vam, rekao je pružajući Bogardu frotirski peškir. Dirk se nasmešio, hvala vama Maestro. Skinuo je šešir i počeo da briše glavu. Zaista je bio mokar do gole kože! Onda je ustao i uputio se do kabine za presvlačenje iz koje je izašao u kupaćim gaćicama, zatrčao se ulećući u mlaku vodu mora. Viskonti je žarko želeo da s njim uspostavi prijateljski odnos ali Bogard nije pokazivao nameru da produbljuje vezu, dovoljna mu je bila veza reditelj glumac, Da li je bio ili ne ali ponašao se introvertno. Čim bi završili snimanje odlazio je u hotel da se presvuče, uglavnom je izlazio u širokim lanenim pantalonama, lakim kožnim sandalama i pamučnoj košulji ili mornarskoj majci. Ljubazan, s osmehom na usnama, zanemarujući ostale, odlazio je da luta beskrajnim lavirintom uličica, mostića i pjaceta Venecije. Nekoliko puta su ga ljudi iz ekipe idući svojim poslom, videli za stočićem neke od bezbrojnih kafeterija, kako uživajući na suncu pije viski.

Jednom, sunce je žarilo, sedeo za stolom ispod velikog suncobrana, odelo mu je bilo natopljeno znojem, jedva je disao, čekao je Tađua a bio je na ivici da se onesvesti. Odjednom je čuo svoj maternji jezik! Trgao se, koliko je on znao, hotel u kojem je odseo, okupirale se bogate ruske porodice a pored njih tu je bila lepa poljska grofica, Tađuova majka sa decom, guvernantom i poslugom. Zainteresovano je okrenuo glavu, tri čoveka, dva starija i jedan mlad, žestoko su se raspravljali. Ustvari mladić je ćutke idući uporedo s njima, slušao ne učestvujući, raspravu dva starija čoveka. Govorili su nemački, jedan sa jedva prepoznatljivim italijanskim a drugi, njemu nepoznatim akcentom. Videvši Tađua koji je trčeći za loptom izmicao iz njegovog vidokruga, Ašenbah se baci na promatranje neobične trojke. Sa svojim debelim kaputima, kapama i šubarama, vunenim šalovima i krznenim čizmama, bolje bi pristajali nekom zimskom centru. Jedva vidljiv pokret uglova usana, značio je da se Ašenbah smeje. Trojka se i dalje se raspravljajući, zaustavila nekoliko metara od njega. Ašenbah je vrlo brzo saznao i njihova imena, oslovljavali su se sa gospodine Nafta i gospodine Setembrini. Mladiću je ime bilo Hans Kastorp. Iako su raspravu vodili među sobom, ponekad su se obraćali mladom čoveku, čas sa mladi prijatelju Hans, čas sa gospodine Kastorp, pokušavajući i jedan i drugi da ga privole na svoju stranu. Gospodin Nafta je zamolio za dopuštenje da se sme glasno nasmejati. Ašenbah je naćulio uši! Gospodin Nafta je posle glasnog smejanja, rekao: Govoriti o nihilizmu crkve! O nihilizmu najrealističnijeg vladavinskog sistema u svetskoj istoriji! Gospodin Setembrini je žestoko branio nevinost čulnih uživanja. Gospodin Nafta je tvrdo rekao: Ne može biti pohote bez krivice i priroda mora imati nečistu savest pred duhom.

Sasvim nenadano u Ašenbahovoj glavi poče da se odvija rolna filma, okolina se promenila, nije više bio na Lidu pod suncobranom, pored njega je bio mladić, obojica su se nalazili u nekakvom velikom holu. Primetio je da im se približava onizak, fluorescentno bledog lica, čovek u belom mantilu. Dozvolite mi gospodine doktore da vam pretstavim svog rođaka Kastorpa iz Hamburga. Baš sad je stigao. Ašenbah/Kastorp prihvati ruku doktora Krokovskog i njegovu srdačnu dobrodošlicu. U glavi mu sinu kao munja: Ali ja sam iz Minhena i moje ime nije Kastorp nego Ašenbah! Odmahnu glavom i protrlja oči ne bi li došao sebi. Oko njega nije bilo plaže, suncobrana, kabina za presvlačenje, mora, kupača, dece, dadilja i guvernanti... stajao je u holu i znao je, nije znao kako ali je znao da se nalazi na planini u holu ogromnog internacionalnog sanatorijuma Berghof, sanatorijuma za plućne bolesti. Mladić koji ga je predstavio doktoru Krokovskom bio je Joahim, njegov rođak, Kastorpov rođak! On ga je dočekao na stanici govoreći mu da se raduje budućem druženju. Ašenbah/Kastorp je počeo da se osvrće oko sebe, odmah je zapazio kretanje velikog broja žena i muškaraca svih mogućih godina starosti, silaženje ili penjanje niz i uz široke stepenice zastrte skupocenim ćilimima, koje su, pretpostavio je, vodile do soba ili apartmana gostiju, pacijenata. Tađu, čuo je glas guvernante, hitro je okrenuo glavu i zapanjen video Tađua u tesnim skijaškim pantalonama, debelom norveškom džemperu, vunenom kapom na glavi, skijama i štapovima u rukama: Spustiću se do sela, vratiću se do ručka, rekao je i izašao kroz glavna vrata na sneg.

Dolazite li kao pacijent, dopre do njega glas doktora Krokovskog? Ašenbah/Kastorp odgovori da je došao na tri nedelje da obiđe svog dragog rođaka Joahima i da je savršeno zdrav. Ašenbah/Kastorp iznenada oseti tešku sanjivost, da li zbog promene klime ali njemu se spavalo, jedva je podizao očne kapke. Ipak nije mogao da ne čuje doktora Krokovskog kako kroz smeh kaže: Pa vi ste fenomen vredan studiranja! Još nisam naišao na sasvim zdravog čoveka.

Joahim ga je odveo do sobe 34, posedeo petnaestak minuta dok se Kastorp/Ašenbah svukao i spremio za spavanje. Tiho je izašao iz sobe kad se Kastorp/Ašenbah uvukao ispod pokrivača i sklopio oči.

Bogard je ležeći nepomično u krevetu i žmureći, očekivao Viskontijevo Stop! Posle pet minuta je otvorio oči! Bio je sam u sobi, u krevetu, kroz prozor je video sivo nebo iz kojeg je vejao sneg u krupnim pahuljama.  Zbacio je pokrivače, iz putne torbe je izvukao načetu flašu viskija i otpio dva gutljaja. U pižami, bos, otišao je do vrata, otvorio ih i pogledao desno i levo niz hodnik. Nije bilo žive duše! Vratio se u sobu, zapalio cigaretu i nastavio da pije. Ogrnuo se prekrivačima, na noge je navukao papuče. Nije bio potrešen, nije bio uzbuđen, kao svaki pravi Englez, prihvatao je stvari i situacije, takvima kakve jesu. Kad je iskapio bocu, osetio je da mu se spava. Mirno je legao u krevet, pokrio se preko glave i ubrzo utonuo u san. Probudio se rano, otišao u kupatilo, umio se, obrijao i zalizao svoju crnu gustu  kosu. Onda se obukao, košulja, odelo, kravata, izgledali su mu čudno i nepoznato ali je odlučio da tome ne pridaje važnost. Prišao je prozoru, po vrtu zastrtom obilnim snegom, šetala je neka žena, starija gospođa, mračnog, gotovo tragičnog izgleda. Obučena potpuno u crno, sa crnom koprenom oko zamršene prosedo crne kose, ona je bez prestanka hodala stazama, monotonim brzim korakom, kolena povijenih a ruku kruto opuštenih napred i ukočeno gledala pravo preda se kao ugalj  crnim očima, upravljenim od dole naviše, ispod kojih su visile mlitave kesice, dok joj je čelo bilo izbrazdano borama. Trglo ga je kucanje na vratima, bio je to Joahim: Dobar dan, ovo je bila tvoja prva noć ovde gore, jesi li zadovoljan? Sve je to nekakva šala, pomislio je Bogart i odgovorio kao Hans Kastorp: Hvala, prilično, ne bih još hteo da dajem svoj sud. Sišli su do trpezarije da doručkuju. Joahim ga je predstavio osobama sa kojima su delili veliki sto. Bogard se nije trudio da zapamti bilo čije ime ili izgled ali je sa zadovoljstvom primetio da se doručak ovde shvata kao ozbiljan obed. Bilo je tu ćasa sa marmeladom i medom, zdela sa sutlijašem i ovsenom kašom, tanjira sa kajganom, hladnim mesom, maslacom, švajcarskim sirom a na sred stola je stajala posuda puna svežeg i suvog voća, devojka patuljak obučena u crno i belo pitala ga je šta želi da pije, kakao, kafu ili čaj.

Posle doručka, Joahim ga je poveo u kraću šetnju. Kako se Joahim ubrzo zadihao i  zajapurio, seli su na jednu klupu da se odmore. Uskoro im se približio jedan čovek, Joahim se podiže sa klupe: Moj rođak Kastorp – gospodin Setembrini. Dokle će ovo da traje, prolete Bogardu kroz glavu ali se podiže i pruži ruku Setembriniju. Ovoga je zanimalo čime se Kastorp bavi. Moj rođak, reče Joahim,  je brodarski inženjer! Pa to je veličanstveno iako su moje sposobnosti upravljene u drugom pravcu, ushićeno reče Setembrini.

Bližilo se vreme da se Kastorp vrati u ravnicu, kako su onaj tamo svet van sanatorijuma nazivali pacijenti. Kastorp je bio, iako mlad, strastven pušač. No u poslednje vreme, cigare mu nisu prijale kao nekad, počeo je da kašlje, osećao je vrtoglavicu i groznicu pa je od jedne sestre kupio toplomer i izmerio temperaturu. Imao je 37 sa šest. To je naravno privuklo pažnju savetnika Berensa, na kraju i samog doktora Krokovskog. Morao je da ostane u postelji, obilne obroke su mu donosili u sobu. Temperatura nikako nije padala, Joahim ga je često posećivao i učio kako da se uvije sa dva ćebeta. Ni gospodin Setembrini ga nije zaboravio, dolazio je u njegovu sobu pričajući mu o svemu što se dogodilo u sanatorijumu ali i o književnosti, o svom pisanju. Sve u njemu se bunilo protiv ostanka u sanatorijumu! Obična prehlada, kijavica, ponavljao je u sebi ali pregledi savetnika Berensa i doktora Krokovskog nisu davali nadu za skori odlazak, predviđali su mu najmanje šest meseci boravka u sanatorijumu ako ne želi da potpuno uništi svoje već načeto zdravlje.

Tađu siđe koso dole prema vodi. Bio je bosonog i imao je na sebi prugasto platneno odelo sa crvenom trakom. Na ivici mora zastade oborene glave, crtajući palcem po vlažnom pesku, zatim uđe u plićak, koji mu ni onde gde je bio najdublji, nije vlažio kolena, prođe kroz njega nemarno i stiže do peščanog spruda. Tamo je zastao za časak okrenuvši lice prostranstvu a zatim poče da korača, kosa mu je lepršala na vetru. Ponovo je zastao i odjednom kao podstaknut nekim impulsom, lepim okretom on pomače gornji deo tela, držeći ruku na kuku i pogleda preko ramena ka obali. Ašenbah je tamo sedeo gledajući ga kao kada je prvi put taj sutonski sivi pogled susreo njegov. Na naslonu stolice njegova glava je polako pratila pokrete dečaka, za časak se podiže kao u susret tom pogledu pa klonu na grudi dok mu je lice pokazivalo malaksali, potpuno utonuli izraz dubokog sna.

Minuti su prolazili dok ne stigoše da mu pomognu. Odnesoše ga u njegovu sobu. Minut kasnije Ašenbah je bio mrtav.

Stop, skoro urliknu Viskonti! Fantastično, fantastično, bolje se ne može, ah kako sam srećan! Ekipa je tapšala do iznemoglosti. Dirk Bogard se uspravi u postelji, izvadi iz džepa cigarete i zapali jednu. Bili ste veličanstveni, reče Silvana Mangano prilazeći mu. Bogard se osmehnu ustajući i poljubi joj nadlanicu: Hvala vam draga moja, dobiti takav kompliment od osobe kao što ste vi, znači mi mnogo. Bilo je divno sarađivati s vama... i s vama Maestro, okrenuo se Viskontiju.