Sećarnik: Sudbina

Čovek kome je Rada otvorila vrata, negde pred podne, bio je, tačno onako kako ga je Tonka opisala, suv, crnpurast, omanji, sa kapom koju je gužvao u ruci, kao da je došao na vrata da nešto moli. Oči su mu bile sitne i tužne a izmedju tankih usana provirivali su žućkasti zubi okorelog pušača. Rada ga je gledala nepoverljivo iako neznanac nije izgledao kao skitnica, košulja je bila čista a široke pantalone ispeglane, mada ne baš tog jutra.

„Gospodja Rada P........“?, upitao je tihim, dubokim glasom , dostojnim basovske  arije u operi. Zastao je na trenutak, premeštajući se sa noge na nogu i nastavio, još tiše: “Moram da razgovaram sa Vama… Ja sam bio prijatelj Vašeg brata…”

To bio, Radi je nateralo suze u oči I samo se sklonila sa vrata da neznanac udje. Seli su za sto, licem u lice, posetilac ledjima okrenut krevecu u kome je spavalo dete umorno od neprestanog hodanja  od stolice do stolice I od stola do ormana. Čovek je izvadio tabakeru a Rada je ustala da otvori prozor, gost je vratio cigarete u džep a domaćica je samo odmahnula rukom kao da kaže ako! i neznanac je počeo da govori kroz oblak dima, tužnih očiju uprtih u hekleraj na stolu.

“Gospodjo”, rekao je, “imam da odužim jedan dug a večeras odlazim na opasan put sa koga se, sigurno, neću vratiti; ako bude sreće biću daleko, ako ne, biću mrtav. Zato neću ni ime da vam kažem, da vas ne upletem ni u šta. Ono što mogu, I moram da Vam ispričam je ono što je u vezi Vašeg brata, od koga se nisam razdvajao od proleća `42. do, evo, pre godinu dana.

Naslušaćete se raznih priča i mnoge od njih su, nažalost, i tačne, ali, da znate: Bili smo u stotinu okršaja i nekoliko pravih bitaka, pucali smo na sve što nam se našlo pred puškom i nosilo je, ali nikad nismo okrvavili ruke ni uprljali obraz, i u svakoj prilici se Dragan pokazao kao pravi junak, dostojan svog oca o kome mi je često pričao i dostojan vojničke zakletve koju je dao.

Borili smo se tako, sa promenljivim uspehom,do sredine `43., a onda su stvari počele da se odvijaju na našu štetu i do leta `44. nas je držala samo nada da će naši saveznici, Englezi i Amerikanci, da se iskrcaju u Dalmaciji, a onda nas je Čerčil izdao i naterao Kralja da nas se odrekne. Nikad mi nije bilo teže nego te nedelje u septembru, kad je, posle neverice, bilo jasno da smo ostali na cedilu i kad je vojska počela da se osipa i presipa u one čete u koje smo tri godine pucali. Mada, razumem i to, promeniš kapu da sačuvaš glavu, razumem...ali Dragan i ja ostadosmo, nismo mogli da prelomimo. Partizanska vojska je tog septembra krenula u Srbiju da sačeka Ruse a mi smo, sad baš malobrojni, kružili po Bosni, povlačeći se od sela do sela i očekujući neki spasonosni plan naše komande, plan koji nije stizao. U tom rasulu, jedan deo preostale vojske je krenuo na zapad, da se probije do Saveznika, jedan deo oko Komande je ostao u Bosni a mi smo bili odsečeni od obe grupe, ishod rata je već bio očigledan, partizani su opkoljavali i zarobljavali jednu po jednu grupu i često su sudili po kratkom postupku. Na kraju, bio je već april `45., opkolili su nas negde u nekoj šumi iznad Sarajeva, neki su odmah digli ruke, neki pokušali da se probiju i izginuli na licu mesta a Dragan i ja se sakrismo u nekom gustišu i sačekasmo da padne noć. Najduža .

Proveli smo je brijući se, na suvo, bajonetom, drhtavom rukom...

Kad se razdanilo, isekli smo kraj jedne košulje i  skrojili dve zvezde, pipav posao kad se radi nožem, da stavimo na kapu, ali je košulja bila bela...Probali smo da ih obojimo, da, krvlju naših poginulih, krsteći se dok smo ih prevrtali, ali se krv već skorela...Onda sam se nožem ubo u dlan i pustio nekoliko kapi...pa smo skinuli sa kape ona sveta obeležja i na njihovo mesto zašili  zvezde obojene krvlju.

Izgledalo je da se dobri Bog sažalio na našu muku jer smo, nekako nagonski, krenuli niz brdo i upali u kraj neke kolone koja je marširala ka Sarajevu. Ćutali smo i hodali tako, možda jedan sat, dok nismo shvatili da ulazimo u grad kao deo  parade i da prolazimo glavnom sarajevskom ulicom kroz špalir sveta koji se rastegao po trotoarima da pozdravi  pobednike... a zvezde na kapi su nam još  vlažne.

Medjutim, sreća nas je pratila samo do pola ulice. Neka žena, crne kose i markantnog lica, kriknula je iz sveg glasa, kao nožem ubodena, ćetnik!!!, ćetnik !!! , izletela iz špalira i uhvatila Dragana za rukav. Dragan je samo jeknuo Zora..a dvojica u civilu su priletela i izvukla ga iz kolone. Više ga nisam video“.

„Šta je hteo ovaj“?, upitala je Tonka koja je upala u stan dok se kapija još zatvarala za neznancem.

„Tražio na zajam“, rekla je Rada prvo što joj je palo na pamet. „Našao kod koga će...“

Tonka je samo odmahnula rukom; nije poverovala ali nije htela da insistira. Umesto toga, prišla je krevecu i podigla dete koje je cupkalo i gugutalo a da majka to nije ni primetila.

„Ne smeš ništa da kažeš majci“, rekao je Bane, kasnije, posle stotog  prežvakavanja neznančeve priče. „Ovako izgleda kao da su ga ubili a to bi Ti ubilo majku. I tako se održava na kapljicama za srce i nadi da će sin da joj se vrati. Na kraju, ništa nije sigurno, možda je negde zatvoren, možda ga čuvaju kao svedoka, možda..“, pokušavao je da uteši ženu.

„Pa da“, malo je živnula Rada, „mama samo sedi i sluša radio Crvenog krsta i priča ko se sve javio iz inostranstva. I kad Dragana nema na spisku, sedi i plače do sledeće emisije“.

„Da, ne smemo nikom da kažemo za ovo ni zbog Zorana“, dodao je Bane. „Bolje da ne čuju da je Zora izdala Dragana, mogu da omrznu dete, ni krivo ni dužno. Psiha je čudna stvar“.

„Opet ništa ne znamo, onako, sigurno“, rekla je Rada mnogo kasnije, dok su ležali u krevetu, šapućući , da se ne probudi dete, „osim da ga je Zora prokazala. I da je saznala za sat. To znači da mama džabe sluša onaj radio, neće se Dragan javiti iz inostranstva“.

„Pusti je da sluša, bolje da živi u nadi nego da je ubije istina“, rekao je Bane sasvim tiho, nehotice izričući svoj sud o Draganovoj sudbini.

Rada je uhvatila skriveno značenje Banetove opaske ali nije ništa rekla jer je dete iznenada počelo da plače. Skočila je do kreveca i prenela sina u njihov krevet. Dete je prestalo da plače.

Ona  nije.