Kafka na žalu, a u Šajkašu

Izveštaj obaveštajne službe SAD br. PTYX 7228936745-42216WWN:  Sledi razgovor s lečnikom Đ.N.  koji je u vreme incidenta vodio kliniku u gradu. „Da, tog dana u 11 sati primio sam poziv pomoćnika direktora mesne osnovne škole. Bio sam školski lečnik, pa su se prvo obratili meni. Pomoćnik direktora bio je strašno uzrujan. Rekao mi je da su učenici celog jednog razreda pali u nesvest. Samo je učiteljica ostala pri svesti. Bila je tako zbunjena da on nije mogao shvatiti o čemu se tačno radi. Ali jedno je bilo sigurno: šesnaestero dece iznenada se onesvestilo...

Strpao sam u torbu  pribor i lekove za hitne slučajeve koje sam imao, seo na bicikl i odvezao se do škole što sam brže mogao... Kad sam stigao video sam da su se neka deca osvestila. Troje-četvero njih, mislim. Ali ne sasvim. Vrtelo im se u glavi. Ostala deca su ležala na tlu. Nakon nekog vremena još neki su počeli dolaziti sebi... Bio je to prilično čudan prizor. Učenici su ležali tu, svi u različitim položajima. Neki su se micali, drugi su ležali bez pokreta. Sve me je to podsećalo  na neku čudnu avangardnu pozorišnu predstavu...Podigao sam jedno dete, devojčicu. Telo joj je bilo savim mlitavo, bila je kao krpena lutka. Iako je bila bez svesti, disala je normalno.  Oči su joj međutim bile otvorene i pratile nešto levo-desno...  Pregledao sam još nekoliko dece ali svi su reagovali isto.  Opipao sam im puls i izmerio temperaturu. Puls je bio normalan, oko pedeset pet, a temperatura nešto niža od trideset šest.Omirisao sam im dah, ali nije bilo ničeg neobičnog. Isto je bilo sa grlom i jezikom. Odmah sam shvatio da to nije trovanje hranom....

Sledeće na šta sam pomislio bio je plin! Neki otrovni plin, prirodni ili proizvedeni, koji paralizuje nervni sistem...Nekoliko puta sam duboko uzdahnuo da proverim oseća li se neki neobičan miris. Ali samo sam osećao svež vazduh... Onda je pomoćnik direktora, čini mi se, rekao da su plin možda bacili Amerikanci. .. A i učiteljica je rekla da su videli nešto nalik na avion B-29 tačno iznad njih.  To je to, svi su tada rekli, Amerikanci su izmislili neku novu bombu s otrovnim plinom. Ali zašto bi Amerikanci bacali takvu bombu na dalekoj planini, to niko nije znao.

Nakon nekog vremena deca su se počela meškoljiti, a onda uspravljati u sedeći položaj. Postupno su dolazili sebi.... kao da se bude iz dubokog sna. .. Jedno po jedno sam ih pregledao, izmerio temperaturu, poslušao srce stetoskopom, te proverio vid. Zadavao sam im jednostavne računske zadatke, tražio da stoje na jednoj nozi žmireći i tome slično. Sve telesne funkcije bile su im u redu.“  (Haruki  Murakami, Kafka na žalu, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 2012, str. 25-29)

.............

Gotovo sam siguran da deca iz Šajkaša nisu čitali Murakamija.  Uostalom, „Kafka na žalu“ nije deo obavezne školske lektire.  Ipak, opis događaja, koji je naravno proizvod fikcije maštovitog japanskog pisca, do u detalje potseća na događaj od pre nekoliko dana u Šajkašu. Čudi me da se niko od naših vrlih novinara istraživača, inače sklonih raznim teorijama zavere, nije setio Murakamija. Slika događaja bi time bila potpunija. Moguće da je to zato što im književnost nije jača strana. Tako je, nedavno, jedan od priznatijih novinara najstarijeg lista na Balkanu, u svojm uvodniku na naslovnoj strani, objavio da je A. Kami napisao "Proces".  

Dakle, zašto su deca  sedmog razreda osnovne škole u Šajkašu, popadala u nesvest?  Deca nisu otrovana ni gasom, ni hranom. Uzrok padanja u nesvest nisu lekovi, antidepresivi, narkoanalgetici, pesticidi, Nije zabeleženo prisustvo: amonijaka, sumpor-dioksida, sumpor-vodonika, ugljen-monoksida, markeptana, odoranata, azotnih oksida, eksplozivnih smesa, kao ni jona vodonika. Nisu ni gasovi iz septičkih jama. Dakle, posle svih izvršenih, a detaljnih analiza odgovora nema. Baš zato moguće su različite hipoteze. Sklon sam da i ja iznesem svoju: 

Nastavni programi u  našim školama su prilično monotoni, a nastavnici nisu nešto naročito motivisani da ih učine interesantnijim. Učenicima je u školi dosadno. Rešili su da se malo zezaju, što sa nastavnicima, što sa roditeljima, a i ostalima. Pustili su mašti na volju, baš kao i Murakami. Lepo ih je krenulo, ali je slučaj  otišao malo predaleko, pa se nije moglo nazad. Da sam im ja nastavnik književnosti, svima bih od reda upisao po jednu peticu u dnevnik, jer su  kreativni i maštoviti baš kao i veliki japanski i svetski pisac, a i performans je bio uverljiviji od onih koje priređuje Marina Abramović.

Neka su nam deca samo živa i zdrava.. . i kreativna.