Gost autor| In memoriam| Život

Suze jedne žene… i, uopšte, ironije konvencija i sudbine(?)

Hansel RSS / 23.12.2014. u 23:16

Једнa од „бон-тон" порука која се код мене никако није примила, јесте она о негледању у људе. Збиља, неотесано је, али када немам другу преокупацију не могу да не гледам и не видим лица на улици, у аутобусу... (Нешто међу људима и у људима тражим, можда и не знам шта.)

Тако је једног дана у аутобус ушла млађа жена и села око пет метара даље, наспрам мене (делио нас је „зглоб" полупразног аутобуса). Када ми је неколико минута касније поглед прешао преко њеног лица (она је гледала негде у страну), уочио сам неки грч. Убрзо је почела да се грчи брада, правећи мноштво рупица... онда су се скупиле и обрве и очи више нису могле да задрже сузе. Сузбијан неми плач се жени ипак отео. Лице се зацрвенело. Заискрила је понека незадржана суза. Нешто касније изашла је из аутобуса.
Гледао сам за женом која је одлазила у супротном смеру, у њено благо храмање и питао се шта је мучи. (... Да ли је плакала због себе или неког свог? На крају крајева, не плачемо ли увек и због себе?...) А и да знам, да ли сам могао нешто да учиним? Шта би било да сам пришао? Да сам јој пружио руку, да сам је загрлио? Да сам јој понудио неку помоћ? Да ли би плач експлодирао? Да ли би била пренеражена и с гнушањем одбила гест саосећања? Да ли би тек тада постала слаба, да можда не би ни могла да изађе сама из аутобуса? ... Можда је требало само је питати колико је сати? К'о бајаги још колико станица је до Карабурме, Миријева? ... Да ли ме ово дотиче више него што би ме иначе дотакло зато што у њој видим себе од пре неколико година?

...

Опет градски аутобус... Овога пута гледам кроз прозор. Станица у Рузвелтовој. Наш аутобус лагано креће, али онда видим да поред стоји дечак-младић коме се из зацрвењених очију неколико суза слива низ наизглед мирно лице. Шта њега мучи? Емитује усамљеност у људском окружењу, примораност на постојање и опстајање у непријатности, али нисам сигуран да не читам и у овом призору заправо нека своја стања. У сваком случају, ситуација веће физичке дистанце углавном ме ослобађа размишљања да ли би се њему могло некако помоћи, да ли би овде имало смисла нешто питати, колико би било (не)умесно... како би се заправо осећао свако ко би видео да су његове сузе откривене? Што је најгоре(?), мислим да је он у тренутку видео да сам видео. Ипак, то је била секунда, ја непознат, отишао у ко зна ком смеру... Анонимност туге загарантована, мада у некој другој димензији – када за њен делић зна други анонимус... а обојица анонимуса – људи... или бар покушавају да то буду...

...

Пролазим поред Института за онкологију*. На клупама седе пацијенткиње и пацијенти, неки са људима који су их посетили. Једна девојка „у цивилу" седи и плаче баш као дете. Опет имам порив да приђем. Опет се бесмислено питам да ли је болесна она или неко њен. Опет ми је ужасно што је у томе у том тренутку сама. Опет настављам даље мислећи да је најмања грешка не мешати се. (?!)

* Пре неку годину био сам унутра, на прегледу за који сам (сасвим рационално) претпостављао да је промашен, али повиновао сам се „протоколу". Био сам и остао згрожен страшним одсуством људскости система који тамо влада, недовољном броју места за седење, прозивању пацијената у групама и њиховом вођењу као некаквог стада (немам никакав еуфемизам у резерви) до простора испред врата, у полумраку, одакле ће их коначно позвати да уђу у ординацију, да стоје с десетинама других који чекају испред тих или неких других врата. Док већина не зна да ли су на фабричкој траци смрти или можда неког краткотрајнијег или дугорочнијег излечења... Неки само у очекивању пресуде.

...

Ево ме поново у родном граду. Чекам градски аутобус до гробља. Поглед ми пада на једну од тзв. плаката („зидних" умрлица, које су у унутрашњости много чешће него у Београду... или се више умире у односу на број становника или је то чешћи обичај, не знам). На необично оштрој фотографији видим интелигентно и благо лице проницљивог погледа које ми се чини однекуд познатим. У тексту читам једну чудну формулацију... Одакле га знам? Скоро да нема шансе да познајем неког његовог годишта а да ми није рођак. Име и презиме ми чудно одзвањају, не знам да ли су ми познати по себи или зато што личе на исто презиме и слично име некога кога знам... Наредних пола сата – сат скоро да ме прогања слутња да младог човека ипак однекуд познајем. ... Сетим се у једном тренутку да је то неко кога сам видео два пута у животу. Први пут када је дао крв за моју мајку (коју није познавао, одазвао се на позив који је чуо од колегинице), када смо се још надали да није превише озбиљно болесна. И други пут када ме је препознао из баште неког кафића и позвао да се придружим друштву за столом. Правдао сам се журбом, враћао сам се из болничке посети мајци – заправо, требало је да се вратим и нешто јој однесем, а и није ми било до седења и пића. Хтео сам ја да частим, одбио је...
Налазим начина да проверим да ли је на слици заиста он, да ли је заиста умро само неколико дана раније... Чудним стицајем околности, током болести моје мајке, упознао сам његову... Сазнајем да то јесте он. И да је умро – од болести од које је умрла и жена за коју је пре четири године несебично дао крв, моја мајка.

Осећам да сам опет у жрвњу страшног апсурда, заправо да сам његов немоћни посматрач. Нешто сам за њега могао да учиним, за њега бих имао „покриће", „повод", јер сам га ипак познавао. А упознао сам га захваљујући његовој племенитости. Као што нисам на време сазнао за његову болест, тако сам се чудно прецизно сусрео с његовом смрћу. Могао сам да се само мало другачије крећем тог дана и да у догледно време сигурно за њу не сазнам, а можда и никад. У свим овим мимоилажењима и сударима с правилима и околностима, није било ироничније опомене да (ми) неке ствари нису дате, али да су дате оне које говоре да оне прве нису.

 



Komentari (106)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

qqriq qqriq 23:59 24.12.2014

Re: Sjajna Seinfeld minijatura

pa zato sam lepo I PITALA: talking to me?
al kad me jure ludaci..


EDIT: ovde svako drugi ima još jedan, dva, tri naloga pa gleda sebe s lažnog, onog koji retko koristi.
taj fazon mi poznat s FB, bajno se nagledam onih koje neću za fb prijatelje, mada je to mali krug jer me, ono stvarno stvarno, malo interesuje šta misle.
ČUVAM svoj KRUG dragih LJUDI.
Hansel Hansel 13:27 25.12.2014

Re: Sjajna Seinfeld minijatura

princi
Take your crap with you...

Прелиминарно сам закључио да је ово што си поручио у нескладу са оним за шта си се на другим блоговима залагао. Нејлепше могуће речено.
larisa_bg larisa_bg 18:27 25.12.2014

Re: Sjajna Seinfeld minijatura

sjazz

ali ti si kreten.



Pazi, ako ti dođe Maja Gojković, popićeš 86.243 din kazne za ovo, pa ti vidi!


qqriq qqriq 19:20 25.12.2014

Re: Sjajna Seinfeld minijatura

larisa_bg
18:27 25.12.2014 / *novo
Re: Sjajna Seinfeld minijatura
sjazz

ali ti si kreten.



Pazi, ako ti dođe Maja Gojković, popićeš 86.243 din kazne za ovo, pa ti vidi!



Lariso Legendo!


qqriq qqriq 20:08 25.12.2014

Re: Sjajna Seinfeld minijatura


Hansel
13:27 25.12.2014
Re: Sjajna Seinfeld minijatura
princi
Take your crap with you...

Прелиминарно сам закључио да је ово што си поручио у нескладу са оним за шта си се на другим блоговима залагао. Нејлепше могуће речено


Hahah, govoriš o nadaleko čuvenom zalaganju za toleranciju i sve boje benetona? Ma, surovo to! A možda ga i ponelo praznično raspoloženje dal u sloveniji il u kanadi il na čukarici, djavo bi ga znao.
Odo da gledam verenika..


blogovatelj blogovatelj 10:33 25.12.2014

100.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana