ESTEBAN

Havana, jun mesec, n-te godine

Pola sata kasnije.

G.G. Markes: Nagao se preko mermernog stočića, stavio svoju šaku na moju podlakticu i rekao: Moram vam priznati da mi veoma prija ovaj naš razgovor, ovo ćaskanje bez napora...

Mikele: E da ste znali šta se sve dešavalo u mojoj glavi, o mentalnoj stegnutosti, o tremi da i ne govorim, kada sam ušao u Buena Vista da se nađem s vama, vi ste velikan...

G.G. Markes je odmahnuo rukom i nasmejao se: Niti sam bio, niti sam nekakav velikan, običan sam čovek, Gabrijel Garsija Markes, samo što sam za razliku od većine ljudi, rukom je opisao krug po kafani, dozvolio mojoj mašti da vlada mnome.

Mikele: Uplašio sam se i istovremeno obradovao što ste pristali da se nađemo...

G.G. Markes: Osvojilo me i zaintrigiralo ono vaše, nisam novinar, ne bavim se profesionalno pisanjem, slikar sam... Nemam ja ništa protiv novinara i ja sam bio novinar, izveštavao sam...

Mikele: Sa Kube...

G.G. Markes: Da, nego da dovršim misao, kažem nemam ništa protiv novinara ali među nama, već su mi na vrh glave došla jedna te ista stereotipna pitanja, intervjui su skoro identični, da ne kažem bezlični, bez obzira da li je novinar Amerikanac, Japanac, Francuz, Australijanac, Meksikanac... Dosta o tome, želeo sam da se nađemo u ovoj kafani, klubu, jer  tu sviraju najmaštovitiji muzičari na svetu, Ibrahime, pozvao je starca koji je sedeo za šankom i pio rum. Dođi da upoznaš jednog slikara iz Jugoslavije, okrenuo se ka meni, ako uopšte zna gde je Jugoslavija. Ibrahim, bio je to Ibrahim Ferer, je prišao, skinuo kačket s glave, pružio mi ruku i sav pretvoren o osmeh, rekao Tito, Jugoslavija. Ispričao nam je da je video Tita izdaleka u kolima sa Kastrom, kad je Tito bio na Konferenciji nesvrstanih u Havani. Popio je čašu ruma, pitao sam ga nešto o muzici koju svira, kada je i kako počeo, ponudio nas je velikim Cohiba cigarama, smeškajući se ispričao nam je da Cohibu na golim butinama uvijaju mlade Kubanke, pitao me šta slikam, Markes je smejući se rekao, gole žene, bez njih svet ne bi imao razloga da postoji, rekao je Ibrahim, posedeo još minut, dva i ljubazno se oprostio od nas. Ibrahim i grupa muzičara s kojima svira, uzeli su ime ovog kluba, i isto kao ja žive u mašti, zato su mi dragi.

Mikele: Morate priznati da je u današnjem svetu vrlo teško prepustiti se mašti…

G.G. Markes: Grešite mladi prijatelju, ovaj svet je oduvek isti, mislim na odnose među ljudima, samo tehnologija ide napred. Kada ste mi preko telefona rekli svoje ime i prezime, molio sam vas da mi ga izgovorate slovo po slovo, ne bez razloga. Iako nisam naročito vičan s kompjuterom, potražio sam vas na Googlu, vaši aktovi, torzoi ženskih tela, pored jarkih skoro čistih boja, vrcaju imaginacijom, maštom.

Mikele: Terate me da crvenim…

G.G. Markes: Nemate ni malo razloga za to, nisam stručnjak u oblasti kojom se bavite ali imam dovoljno životnog iskustva da mogu da ocenim šta je mrljavo silovanje, otaljavanje posla, u ovom slučaju slikanja, epigonsko kopiranje velikih majstora a šta je originalni plod mašte i prepuštanje mašti.

Mikele: Hvala vam ako zaista mislite tako…

G.G. Markes: Nemam nikakav razlog da vas lažem ili da vam delim lažne komplimente. Nego, sedimo već više od sat vremena a vi niste pomenuli Sto godina samoće, slatko se nasmejao.

Mikele: Mnogo volim tu knjigu i ponovo je čitam svakih nekoliko godina ali sam ubeđen da je svima koji su vas intervjuisali to bilo prvo pitanje…

G.G. Markes: Zato sam vam i pomenuo stereotipnost, skoro identičnost intervjua koji su objavljivani i zato sam odavno prestao da ih dajem. Ali verujte mi, iznenadio sam se, iako mnogi nisu ni čuli za nju, tu moju priču, što ste odmah pošto ste seli, kazali doslovce, bez ikakvog uvoda, Najlepši utopljenik na svetu, pa ste sekundu kasnije dodali Esteban.

Mikele: Kada sam je pročitao ona je u meni izazvala košmar, buru imaginacije! Sve sam jasno video, kao na filmu mi se odvijalo pred unutrašnjim očima. Nacrtao sam perom i tušem desetine velikih crteža! Iako mi Mantenjin Hrist nije bio ni u primisli, moji Estebani su imali slična skraćenja, perspektivu i kompoziciju, to sam shvatio mnogo kasnije… Crtao sam ih, kod nas, u našem jeziku se kaže, u dahu! Neke sam izlagao, većina je poklonjena ili kupljena, verujem da mi je ostao jedan, najviše dva crteža. Potražiću ih kad se vratim i poslaću vam jedan.

G.G. Markes: To bi me zaista obradovalo, hoćete li mi reći cenu?

Mikele: Biće mi čast da ga imate, manite se cene…

G.G. Markes: Pa ja sam Nobelovac, nasmejao se od srca, imam para a i vi morate od nečeg da živite. Odlično znam kako se živi od umetnosti. Moja zemlja, cela Južna Amerika je puna Markesa ali sam ja dobio nagradu. Šta bi bilo a i to je bilo moguće, da su moje knjige, posebno Sto godina samoće, prošle nezapaženo? Radio bih kao novinar, dopisnik i bio jedan od million nepoznatih i nepriznatih južnoameričkih pisaca.

Mikele: Sto godina samoće ste napisali 1967 godine a retko se pominje podatak da ste još 1950 godine objavili Oči plavog psa, Oharasku 1952 godine, 1961 godine, po meni izuzetnu knjigu Pukovniku nema ko da piše, pa Sahranu Velike Mame 1962 godine. Do Nobelove nagrade koju ste dobili 1982 godine, izdali ste meni dragu Neverovatnu i tužnu priču o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi, 1975 omiljenu mi Patriajrhovu jesen i 1981 Hroniku najavljene smrti. Nisam naišao na podatak da neko pominje vašu knjigu Priča brodolomnika… Sve knjige koje sam pomenuo, prevedene su na srpskohrvatski jezik i sve ih imam u svojoj biblioteci… Kad rekoh biblioteka u glavi mi sinu, a Borhes, kakav je vaš stav, vaše mišljenje o Borhesu?

G.G. Markes: Vi ste baš upoznati s mojim, kako se to visokoparno kaže, opusom, njegov smeh je bio zarazan. Ponekad ni sam ne mogu da se setim svih knjiga i priča koje sam napisao. A Maestro Borhes! Veličanstven i zadivljujući um! Divim se tom čoveku! Da li znate da je sa devet godina preveo na španski jezik Srećnog princa Oskara Vajlda? Borhes je završio samo osnovnu školu i sve što je postigao u životu je samo njegova zasluga! Bio je strastveni čitalac a poznavao je portugalski, latinski, engleski, nemački, francuski, italijanski i staroislandski jezik! Pročitao sam sve što je napisao ali mi je nekako najdraža knjižica Maštarije. Nije na meni da sudim da li je ili nije, na bilo koji način uticao na mene, moje pisanje. Ako bih nekog izdvojio, onda je to Fokner. Ne bukvalno na način pisanja ali mi je mnogo pomoglo to što je pisao o svojoj porodici. Složićete se da se mnogo čudesa dešava u okviru jedne porodice, opet se slatko nasmejao.

Mikele: Uvek sam verovao da mrtvaci moraju da nose šešir. Sada vidim da ne. Vidim da imaju voštanu glavu i maramu vezanu o podbradak…

G.G. Markes: Molim! Odakle vam to?

Mikele: Treći pasus prve stranice Oharaske. Majka vas je svečano obučenog vodila na doktorovu sahranu.

G.G. Markes: Smejući se, pa već sam vam rekao da se ne sećam baš najbolje onoga što sam napisao.

Mikele: ...nepojamne zlobe srca koja ga je podstakla da proda more (MORE, jebo te!) jednoj stranoj sili i nas osudio da živimo pred ovom ravnicom bez vidika prekrivenom trpkom mesečevom prašinom čiji su nam izlišni sumraci žalostili dušu.

G.G. Markes: Odakle je ovo, podsetite me, sinuše mu zubi.

Mikele: Iz Jesen Patrijarha a onaj komentar MORE, jebo te, je moj.

G.G. Markes: Odličan vam je komentar, sve bi da prodaju da rasprodaju vlastodršci, ljudi na vlasti, ovo jeste hiperbola ali je i istina, dođe mi da povraćam, misle samo na svoju guzicu a ne bi vam dali čašu vode da umirete u pustinji! Često su me pitali, posebno za vreme Kastrove revolucije, da li sam komunista, ne, nisam, sebe smatram izvornim socijalistom, u najnevinijem smislu te reči, ma šta to kome značilo, mislim da bi ovaj naš svet bio mnogo lepše mesto za bivstvovanje kada bi se sva bogatstva ljudski i ravnomerno rasporedila. Govore da je naša planeta prenaseljena, da tz resursi polako nestaju a ko je učinio da nestanu ili nestaju, grupa nevidljivih enormno bogatih ljudi koji upravljaju ovim svetom. Ne, nije to nikakva teorija zavere, to je očigledna stvar! Počeo sam da se žestim a to nije dobro po zdravlje, opet mu sinuše zubi.

Mikele: Mislim isto kao vi ali mnogo će vremena proteći a možda se nikad i neće ostvariti vaše želje…

G.G. Markes: Moje je da sanjam, da maštam o boljem svetu, ne volim revolucije u ime i najbolje i najlepše ideje, sve se ipak svode na prolivenu ljudsku krv. Idealista sam, maštar, želim, želeo bih da jednom, nekad, bilo kad, svima bude bolje, da ne bude gladnih i žednih, siromašnih, poniženih, da prestane besmisleno ubijanje ljudi...

Mikele: Gledao sam film Ljubav u doba kolere rađen po vašoj knjizi, dopao mi se. Retko, vrlo retko ekranizacija neke knjige uspeva da dostigne nivo same knjige. Mogu da se setim samo nekoliko filmova… I da, zašto ste Standforda tri godine odbijali, niste mu davali prava na ekranizaciju vaše knjige?

G.G. Markes: Upravo iz razloga koje ste maločas izrekli. Kniga i film su dva različita medija, imaju svoje zasebne i posebne živote, to vam je isto kao i prevođenje na drugi jezik. Film rađen po knjizi ako ne bude novo pravo umetničko delo, naravno poštujući suštinu i bit knjige, neće valjati. Dugo sam se lomio, to je jedina ekranizacija neke moje knjige ali na kraju mislim da nisam pogrešio a i vi rekoste da vam se film dopao.

Mikele: Mislim da je rađen s pravom merom, s odnosom poštovanja prema vašoj tvorevini. Volim Bardema i Breta ali je na mene najjači utisak ostavila brazilska glumica Fernanda Montenegro, fascinantna je! Nego da se vratim na vaše pisanje, na vaše knjige. Ljubav u doba kolere ste objavili 1985., Pustolovinu Migela Litina 1986 godine, Dvanaest hodočašća 1992., O ljubavi i drugim demonima 1994., Vest o jednoj otmici 1996 godine, onda sledi pauza do 2004 godine kada objavljujete Sećanje na moje tužne kurve.

G.G. Markes: S razdraganim osmehom na licu, da niste slikar, predložio bih vam da budete moj sekretar, znate o meni više nego ja sam! Ali ne biste to radili dugo, starim i opako sam bolestan…

Mikele: Bolest za bolest, uveren sam da ćete još dugo poživeti i pisati. Vaš pozitivan stav, vaša neobična običnost, ljubav prema ljudima… savladaće i bolest.

G.G. Markes: Nadajmo se da ste u pravu.

Mikele: Da li su vam poznati neki naši pisci…

G.G. Markes: Kako da ne, pre svih Ivo Andrić velikan brušene reči, pa Danilo Kiš čiju sam Enciklopediju mrtvih čitao u francuskom prevodu. E njega bih lako mogao da povežem sa Borhesom, nemojte me pogrešno shvatiti, ne mislim da je bio Borhesov epigon ali obojica su se bavila istraživanjem a u pisanju, neverovatnom kombinacijom činjenica i mašte.

Mikele: Lično sam poznavao Kiša i pročitao sam sve što je napisao. Samosvojnom, kakav je već bio, nije mu bilo mesta u Srbiji, zato je i otišao u Francusku. Na moju veliku žalost nije poživeo dugo.

G.G. Markes: Podelio je sudbinu mnogih velikih pisaca koji su umrli mladi ili relativno mladi. Ipak, za njim je ostalo njegovo delo, da je napisao samo Enciklopediju mrtvih i to bi bilo dovoljno da nikad ne bude zaboravljen.

Tri sata ranije.

Stojim pred vratima Buena Vista social cluba, oznojen više od treme nego od junske vrućine, nokti stegnutih pesnica mi se zarivaju u dlanove, nikako da se odlučim da uđem! Skupim hrabrost i za mermernim stočićem pokraj velikog prozora koji gleda na uzavrelu ulicu, vidim ga! Priđem mu, predstavim se, pružim ruku koju on s širokom osmehom, podižući se iz pletene stolice, srdačno prihvata. Znam da vidi i oseća moju tremu i napetost, sedite, šta ćete da popijete, zove konobara. Posmatram ga, sitan čovek u odnosu na mene,  grgurave prosede kose i prosedih brkova, visokog čela i prijatnog osmeha na licu. U početku je on govorio ali posle treće čašice ruma i meni se razvezao jezik.

Mikele: Čim sam saznao da ste u Havani, odmah sam poželeo da se sretnem s vama!

G.G. Markes: A šta vas dovodi na Kubu?

Mikele: Moja koleginica i osoba koju pored žene i sina, volim najviše na svetu, ima izložbu u Galeriji…

G.G. Markes: Izložbu slika?

Mikele: Ne, ona je, kako se to kaže, multimedijalna umetnica.

G.G. Markes: ?

Mikele: A. V., Mlada je ali njene ideje i realizacija istih, oduzimaju dah. Po mom sudu, njeno vreme tek dolazi.

G.G. Markes: Iskreno da vam kažem, ne razumem se mnogo u tu, kako ste ono rekli, multi...

Mikele: Multimedijalna umetnost.

G.G. Markes: E da, nisam mnogo toga video, najviše u Parizu i po mom sudu u većini slučajeva je to bilo foliranje. Nadam se da vaša koleginica ne spada u tu grupu?

Mikele: Naprotiv, A.V. je umetnica par excelance, njeni video radovi, da je iz neke velike zemlje, Amerike, Nemačke... bili bi udarani na sva zvona.

G.G. Markes: U Havani sam tek tri dana, kako ste to saznali?

Mikele: Niste vi bilo ko, nalazite se na naslovnim stranama svih novina, nasmejao sam se.

G.G. Markes: Da, to je cena slave, mada me Kubanci, mislim na novinare, ostavljaju na miru. Uglavnom se družim s tz običnim svetom, na ulici, u kafani, osećam se prijatno I opušteno.

Rastali smo se srdačno uz osmehe i obostranu želju da to ne bude naš prvi i poslednji susret. Kada sam se vratio u Beograd, prekopao sam fioke mog velikog metalnog ormara i pronašao samo jednog Estebana! G.G. Markes se već bio vratio u Meksiko Siti. Dobro sam upakovao Estebana i poslao ga napisavši na urolanom paketu:  Gabriel José García Márquez, Mexico Sity, Mexico. Posle desetak dana stiglo mi je pismo!

G.G. Markes: Mi je kratko telegrafski napisao: Oduševljen! Upravo tako sam ga i ja video pišući priču. Ostajem vaš dužnik.

P.S. Kako da ga uramim?