Slavko Matković, Umetnik (1948 - 1994)

Na današnji dan pre tačno dvadeset godina, u Subotici u kojoj je i živeo, umro je Slavko Matković - bez sumnje najznačajniji inovator i eksperimentator u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti XX veka.

Budući obavešten o kretanjima na internacionalnoj art sceni, čitav niz umetničkih pojava i ponašanja vlastitom stvaralačkom praksom Matković uvodi, transponuje ili prenosi - čineći ih sastavnim delom domaće umetnosti. Bavio se akcijama i projektima u duhu nove umetničke prakse: konceptualnom umetnošću, vizuelno-poetskim istraživanjima, eksperimentalnim filmom, intervencijama u prostoru, performansom, telesnim akcijama, siromašnom umetnošću, selotejp tekstovima, instalacijama, (konceptualnim) slikarstvom, mentalnim skulpturama, autorskim stripom, književnošću, poezijom i mail artom...Zato je svaka priča o Slavku Matkoviću istovremeno i priča o emancipaciji, ali i o nemogućnosti emancipacije (umetnosti) ove sredine. Osnivač neoavangardne umetničke grupe Bosch+Bosch (1969 - 1976) tokom ranih 1970-ih bio je jedan od korifeja vere kako je upravo umetnost ona aktivnost koja može da doprinese stvaranju boljeg, drugačijeg i lepšeg sveta i društva budućnosti. Bio je istinski kosmopolita i lokal-patriota istovremeno. Onakav kakvog u ovoj kulturi nismo imali ni pre ni posle njega.

Na žalost, priča o Matkoviću je i priča je o krahu i kraju ideala - u sredini u kojoj inovativne umetničke prakse nikada nisu bile sasvim dobrodošle. Priča o Matkoviću je, istovremeno, i školski primer priče o velikom umetniku koji živi u maloj sredini (gradu, narodu, zemlji)... Porazom mladalačkih (konceptualističkih) ideala iz 1970-ih, u 1980-im i 1990-im Matković, lišen iluzija o bilo kakvoj društvenoj funkciji svoje umetnosti, odlučuje se za dobrovoljnu samoizolaciju. Kao pripadnik individualne kulture, postaje zastupnik teze po kojoj jedini rezultat/svrhu umetnosti treba tražiti u samoj ličnosti umetnika - njegovim etičkim, intelektualnim, emotivnim, životnim stavovima i idealima. Umetnika koji - svestan da se u umetnosti po svaku cenu i bez obzira na cenu mora ići do kraja -život završava u tragičnim nesporazumima: sa umetnošću, vremenom u kom živi, sredinom i njenim sistemom vrednosti, vlastitom porodicom, naposletku i sa samim sobom. U njegovom slučaju, logičan epilog bio je taj da je umetnost odnela (privremenu) fizičku pobedu nad vlastitim tvorcem.

O Slavku Matkoviću napisao sam svoju prvu umetničku monografiju Ich bin Künstler Slavko Matković (2005) u vreme kada sam decembra 2004. u (tadašnjem) Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu priredio i njegovu retrospektivnu izložbu. Ta izložba i knjiga februara/marta 2005. bila je jedan od povoda za moje otpuštanje sa posla, baš kao i moj prvi neposredan susret sa cenzurom i cenzorima. Umetnička i životna sudbina Slavka Matkovića na skoro neobjašnjiv način odredili su i skoro sve moje značajnije stavove i shvatanja - kako o samoj umetnosti, tako i književnosti ali i životu uopšte. Pre svega njegov stav kako svaka doslednost mora da ima svoju cenu - i da plaćanjem te cene zaslužujemo da se upišemo među ponosna i dostojanstvena ljudska bića. Iako ga, nažalost, nikada nisam lično upoznao - o Slavku Matkoviću nedavno sam završio i svoj prvi roman nazvan Nešto što strašno podseća na život, koji predstavlja neku vrstu umetnikove pseudo-autobiografije.

Zašto vam sve ovo zapravo pričam - pa eto, možda upravo zato što želim da vam kažem sledeće: neko voli i divi se umetnosti Pikasa, neko Mikelanđela, neko pak Van Gogu ili Savi Šumanoviću.

- Iako ga nikada nisam lično upoznao: ja volim Slavka Matkovića, zato što se u svom životu nisam sreo sa ozbiljnijim i značajnijim Umetnikom od njega!

 I teško da će se to uopšte ikada promeniti!

Istovremeno, pozivam vas i na skup koji će se o umetnosti i životu Slavka Matkovića održati sutra u Subotici u organizaciji tamošnje Gradske biblioteke (u kojoj je radio) i Moderne galerije Likovni susret.