Одрастам у потрази за лепотом и слабо ми иде то са одрастањем. Доживљавам то као један од својих највећих личних успеха. То неодрастање. А с лепотом се срећем повремено. Трудим се да гледам па понекад и видим. Често на фудбалском терену. Чак и кад мој тим, златно црвене боје, као сан и крв којом плови, изгазе они други, хладне машине. Машине које више и нису баш машине а и нису баш тако хладне. Јер с њима је Пеп.
Све то што сам ја сад написао али много конкретније и на сам фудбал фокусираније пише у овом тексту: http://www.jutarnji.hr/furiozni-bavarci-pep--guardiola-je-u-rimu-prezentirao--novi-korak-u-evoluciji-nogometa/1229949/
Померен текстом, уз ручак препричавам га и објашњавам и појашњавам све оно што сам у њему прочитао и све оно што сам учитао и о лепоти и о флуидности и о тој фантастичној жељи да се у историју Игре буде уписан не по трофеју већ по промени коју најављује Тим (Нема сјајније медаље од тога да вам одају признање због стила којим сте играли) и ваљам речи којим покушавам да сустигнем Слике у себи , цртам рукама у ваздуху Формацију Риба у којој свако игра све на сваком делу тренутка у сваком тренутку утакмице, Тотални фудбал 2.0, импресиониран Лепотом коју видим, коју сам препознао, у коју урањам кад ми Осмех упали светло речима:
"Али зашто је све то што ти причаш толико ново? Па ми стално у школском дворишту тако играмо: свако игра све непрекидно и стално нам је прелепо."
Да Сине, да. Фудбал се вратио кући. Фудбал се вратио Игри. Фудбал поново одбија да одрасте. Свако игра све, све тече, све се мења. Алианц Арена је најзад постала школско двориште.
* Хвала Северу на наслову