Čovek koji nije bio četvrtak

                                                                                             Čestertonu u spomen

Nije bio ni petak, ni subota, ni nedelja, ni ponedeljak, ni utorak ni sreda, nije bio ni jedan dan u sedmici. Iako mu je postalo jasno da nije bio, pokušao je sa mesecima i ništa! Čak nije bio ni septembar, mesec u kojem se rodio. Odnekud mu je doprla rečenica iz Čestertonove knjige Čovek koji je bio četvrtak: Ljudski mozak je bomba...danonoćno svoj mozak osećam kao bombu, mora eksplodirati. Upinjući se da jeste, da bude, često je imao baš takav utisak/osećaj da će mu mozak eksplodirati. Što se više trudio, mozak mu je ključao kao pred eksploziju. Onda je naleteo na Cogito ergo sum i počeo je da razmišlja, da intezivno misli, da ofucava svoj mozak ne spavajući danima. Rezultat je bio porazan, nije bio!

Mogao je satima da sedi za šankom u nekom baru ili kafiću a da ga konobar ili konobarica ne registruju. Na šalterima kad bi došao na red, službenica bi, ignorišući ili ne videći ga, govorila prvome iza njega: Sledeći. Nije imao prijateljice ni prijatelje, nije imao poznanike, jednom reči nije bio! Pročitavši Čarobni Breg Tomasa Mana, pokušao je da se poistoveti sa Hansom Kastorpom, počeo je da kašlje, da se zagrcnjuje od suvog hripajućeg kašlja, lice mu je dobilo sivo žutu boju tuberkuloznih bolesnika ali ga u bolnicu nisu primili, nisu ni znali da postoji, nije bio.

U gradskoj biblioteci, neprimećen ni od koga, tumarao je koridorima polica ispunjenih knjigama. Uzimao je po dve, tri knjige i čitao ih čak i kada bi posetioci i službenici otišli svojim kućama. Osvojili su ga Sofokle i Euripid, pročitao je Homerovu Ilijadu ali mu se više dopala Odiseja. Ne zbog Odisejevog dugogodišnjeg tumaranja, lomatanja i raznoraznih dogodovština, ne, dopala mu se samo zbog odeljka o Polifemu kojem je na pitanje kako se zove, Odisej odgovorio: niko! Eto i Odisej je bio niko! Zavideo mu je! I to bezlično niko je bilo znak da je bio! Sa dubokom i neskrivenom zavišću je čitao i pročitao Velsovog Nevidljivog čoveka! Nevidljiv, nevidljiv, mislio je ali svi su znali za njega, bio je, imao je ime, nadimak, kako god a ja? Znao je da po svaku cenu mora da jeste, da bude! Pročitao je Kafkine Dnevnike, Proces, Ameriku, Zamak, Preobražaj ga je dotukao! Gregor Samsa je bar postao ogromna buba, bio je, jeste bio buba a on?! Robinzon Kruso ga je potpuno razočarao, prvo zato što je po svaku cenu želeo da se vrati u tz civilizacju a šta bi on dao da je kojim slučajem mogao da se nađe na njegovom mestu! Drugo, bolnije, je bilo da je Robinzon spašenom urođeniku je dao ime Petko po danu kada ga je spasio. Petko je bio i malo je na svetu onih koji nisu čuli za njega! Jedan naslov mu je privukao pažnju: Novi Jerusalim (Gotska hronika)  Borislava Pekića u kojoj se nalazila kratka priča: Čovek koji je jeo smrt! Dopao mu se početak: Ima ljudi čiji je život trag u void. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive ali da ne budu. Kako je odmicao s čitanjem sve se više razočaravao a kad je stigao do Žan Luj Popjea, imena i prezimena čoveka koji je jeo smrt, koji je bio, bacio je knjigu u najdalji ćošak svoje sobice. Ipak, posle nekoliko dana, moravši da se spusti na kolena, pronašao je knjigu ispod male komode i nastavio je da čita. Pročitavši: Nema ga takođe ni u opštinskim protokolima Pariza gde je živeo, ni u matičnim arhivama Liona gde se navodno rodio. Nema ga ni u jednoj ličnoj uspomeni iz tog doba, pribelešci, pismu, računu, dokumentu, posredno ili neposredno za njega vezanom, Pekić zatim nastavlja: Ako me sada pitate zašto o Žan Luj Popjeu pišem kao da je postojao, bio a za to dokaza nemam ili ako ih imam, neodređeni su, nejasni, protivurečni, ukratko nedovoljni, odgovoriću da činim to stoga što su i dokazi da nije postojao, bio, podjednako neodređeni, nejasni, protivurečni, ukratko, nedovoljni, bio je zadovoljan što se vratio knjizi, osećao se kao junak Pekićeve priče!

U početku snebivajući se a kasnije je sasvim slobodno  ulazio u bioskopske sale a da mu niko ne zatraži ulaznicu. Jak utisak je ostavio na njega Kurosavin Rašomon! Iznad svega, želeo je da ispriča nekome svoju priču i da čuje tuđe priče o sebi ali avaj, niko ga nije primećivao a kamo li oslovljavao! Dobro ga je uzdrmao film i sam njegov naslov Važno je zvati se Ernest! Pored činjenice da su dva drugara imali imena, dakle bili su, oni su još odlučili da budu Ernest. U američkim trilerima ubijenima kojima nisu mogli saznati ime, muškarce su zavodili kao Džon Do a žene kao Džejn Do. Čak su i oni, mrtvi, imali ime, bili. Prvo u sebi a onda je sve češće izgovarao na glas: Ja sam nepostojeći čovek! Bivao je sve više rezigniran, očajan, depresivan, život kojim je živeo izgledao mu je besmislen.

Proučivši Budin nauk, učinilo mu se da je najzad pronašao rešenje za svoj, nazovimo ga, problem. Uporno meditirajući skoncentrisan do srži, posle dugog vremena, uspeo je da očisti svoj um, da ga oslobodi naslaga svakodnevnog bitisanja ali avaj, u njegovom očišćenom umu kao zapaljeni fosfor svetlela je činjenica da nije, da nije bio, bola ga je kao hiljade igala!

Često je u očajanju pomišljao da se samoubije, da jednom za svagda prekine svoj nadasve mučan život. Od toga ga je odvraćala misao da niko i nikad neće znati da se ubio, jer neko ko nije, ko nije bio, ne može privući nikakvu pažnju.

Jedne noći besciljno lutajući periferiom grada, zašao je u usku i mračnu uličicu, osvetljenu mutnom svetlošću sa nekoliko malih prozora. Glava mu je bila puna isprepletenih i izukrštanih misli te je tek kada su se širom otvorila vrata, shvatio da se nalazi ispred neke krčme bez imena. Iz svetlosti koja je otvaranjem vrata jurnula na kaldrmu, izletele su dve grupe ljudi koji su se psujući jedni druge, besomučno tukli lancima, letvama, video je i boksere i sjaj nekoliko noževa. Pokušao je da ih izbegne, skoro prilepljen uz prljave zidove. Bitka je bila žestoka, nekoliko teško povređenih je već ležalo na ulici. U trenutku kad mu se učinilo da će uspeti da se izvuče i šmugne sa poprišta, jedan grmalj jureći protivnika i mlatarajući nožem, dobro ga je zasekao po vratu. Izvadio je maramicu i čvrsto je priljubio uz ranu iz koje je počela obilno da teče krv. Uspeo je da se nekako dovuče, popne na treći sprat i uđe u  malu sobicu na mansardi u kojoj je živeo. Gazdarica, ustvari vlasnica zgrade, nikad nikog nije videla u sobici ali je bila zadovoljna što je svakog meseca na stolu zaticala novac za kiriju te se nije pretrzala da sazna ko tu stanuje dok god bude plaćao. Ušavši upalio je svetlo, izvadio iz ormara čaršav koji je iscepao na trake širine dlana, nasuo je vodu u lavor, sklonio krvlju natopljenu maramicu, oprao ranu, jednu traku je ispresavijao nalik na jastuče i pritisao na ranu a drugim trakama je čvrsto povezao i stegao. Iscrpljen, svalio se na krevet.

Posle desetak dana neprekidnih žalbi stanara na smrad koji se širio sa mansarde, naterale su gazdaricu, vlasnicu da s namirisanom maramicom na nosu i ustima ode i pokuša da otključa vrata. Nije uspela, ključ je sa druge strane bio u bravi. Neko od stanara je pozvao policiju, policajci su razvalili vrata prethodno popisavši brojne svedoke. Smrad u sobici je bio nepodnošljiv! Policajci su na lica stavili maske i počeli da pretražuju sobu. Sobica je bila mala i osim kreveta, komode na kojoj su stajali lavor i bokal s vodom, nije bilo više ničega, čak nije bilo ni tepiha. Policajci su bili zbunjeni! Smrad je bio nesnosan a nisu uspevali da mu utvrde poreklo. Jedan od policajaca je izleteo iz sobe i uskoro se vratio sa psom, policijski obučenim nemačkim ovčarom. Ušavši u sobu, pas se zaleteo ka krevetu, popeo se prednjim šapama na njega i okrenuvši glavu prema policajcima, počeo besomučno da laje. I onda, u trenu kratkom kao sev munje, i policajci i gazdarica/vlasnica i nekoliko radoznalih stanara koji su virili kroz vrata, videli su ga! Ustvari ne njega, nego poplaveo, od gasova naduven, poluraspadnuti leš! To je bio prvi i poslednji put u njegovom životu, sada već u smrti, da ga je neko video! Na sva moguća pitanja policajaca o tome ko je taj čovek, niko nije imao odgovora. Leš su odneli u mrtvačnicu a za to zaduženi policajac, došavši u policijsku stanicu, u izveštaju je umesto generalija napisao NN lice. U smrti je bio!